Mi, crne žene, jednostavno nismo u fokusu

Još jedna žena reditelj pokazala je autorsku odvažnost i konačno odbranila boje evropskog filma na Starom kontinentu. Francuska dokumentaristkinja, poreklom iz Senegala - Alis Diop, za igrani prvenac Sent Omer dobila je Srebrnog lava, Veliku nagradu žirija i nagradu „Luiđi di Laurentis“ za najbolji debitantski film. U fokusu ove kamerne sudske drame je Senegalka kojoj se sudi za čedomorstvo. I dok prolazi kroz unakrsno ispitivanje u sudnici gde su sudije, advokati, porotnici i većina prisutnih bele rase, priča koju gledalac aktivno prati postaje mnogo više od suđenja „monstrumki“ koja je ubila svoje dete... Šta je poslužilo kao inicijalna ideja za film Sent Omer? Film je nastao na osnovu ličnog iskustva koje sam imala na suđenju ženi koja je ubila svoje 15-mesečno dete tako što ga je ostavila na plaži na severu Francuske. Bila sam toliko zaokupljena tom pričom da sam, iako živim u Parizu koji je udaljen tri sata od tog gradića, imala potrebu da svaki dan odlazim na suđenja i lično razgovaram s tom osobom. Doživela sam iskustvo koje je izuzetno snažno i uznemirujuće. To suđenje i ta priča su me na vrlo čudan način usmerili ka veoma ličnim i intimnim stvarima i po okončanju suđenja bila sam veoma potresena i utučena. Shvatila sam da je u sudnici bilo veoma mnogo žena iz tog i drugih mesta koje su došle da prisustvuju suđenju, advokati su bili isključivo žene, predsednica sudskog veća i ostale sudije takođe, novinari koji su izveštavali su uglavnom bile žene i svaka od njih je bila intimno potresena baš kao tokom suđenja kojem smo prisustvovale. Tada sam shvatila da nije reč samo o meni i da ta priča sadrži stvari koje su univerzalne i one se tiču pitanja „Šta znači biti majka“? Ta priča i ono što je govorila ta žena nas je dovelo do tog suštinskog, vanvremenskog i univerzalnog pitanja, kao i pitanja mirenja sa svojom majkom. Šta vas je privuklo u vezi sa tim slučajem? Kako vas je to iskustvo promenilo u kreativnom smislu i uticalo na vašu estetiku i političke stavove? Ono što je na ovom suđenju ostavilo jak utisak na mene jeste neodređenost ličnosti optužene u pravom životu koju odlično dočarava glumica koja tumači lik Lorans Koli. Taj lik je veoma inspirisan tom ženom i rečenice koje ona izgovara na sudu su praktično dokumentarne i zasnivaju se na transkripciji onoga što se dešavalo na tom suđenju. Ono što me je fasciniralo jeste jezik te žene. To je književni jezik koji je veoma poetičan i moćan. Ona je dvosmislena ličnost. Film počinje posvetom Margerit Diras, ali mislim da u ličnosti optužene postoji nešto što bi zaokupilo pažnju Margerit Diras, koju su zanimale žene koje su tabu, koje su na granici ludila i veličine, između nasilja i saosećanja koje mogu da pobude, svega toga je bilo u ličnosti Lorans. Da bismo naveli gledaoce da se dvoume posmatrajući i slušajući tu ženu, kao što je to bio slučaj i sa mnom, koristili smo fiksne i dugačke kadrove kako bismo stvorili taj intenzitet saslušanja i posmatranja te žene i onoga što ona govori. To što je reč o crnoj ženi koju možemo da slušamo s toliko intenziteta i saosećanja i što nas može dirnuti tim ličnim i intimnim stvarima koje čujemo od nje, mislim da je to veoma politično. Ta crna žena nosi nešto univerzalno što može da dirne sve žene. Mislim da u tome leži dobrovoljno politički karakter mog filma. Film se sastoji od portreta i lica koja su snimana u dugačkim sekvencama, gde reči imaju ogromnu snagu, da li je to bila vaša rediteljska namera od samog početka stvaranja ovog filma? Hvala vam na tom pitanju. Prve reference koje sam dala Kler Maton, direktorki fotografije, bio je Portret nepoznate žene Leonarda da Vinčija, nekoliko Rembrantovih autoportreta i jedna izuzetna slika koju sam otkrila u Mecu, koju je naslikao Endru Vajet, zove se Vinova loza, portret američkog crnca skitnice. Slika je nastala sredinom 20. veka i na njoj je taj čovek, skitnica, prikazan kao neka uvažena ličnost. Te likovne reference su mi bile tim zanimljivije, jer sam želela da prikažem tela tih žena koje su tako retko prikazane na filmu na takav način. Htela sam da ih stavim u fokus jer mi, crne žene, jednostavno nismo u fokusu, retko nas prikazuju na filmu i retko smo u središtu priče u književnosti ili na filmu. Htela sam da prikažem njihove portrete kao što bi to uradio neki slikar. Slika u isto vreme veoma precizna i izuzetno intuitivna, potpuno je formalna i u isti mah naturalistička. Politički cilj koji se krije iza tog estetskog pitanja bio je da svetu prikažemo lica tih žena koja smo tako retko viđali na filmu. Te žene su moja majka, majke mojih prijateljica, ja, moje prijateljice i mislim da je bilo veoma važno da nas kinematografija prihvati u estetskom smislu. Šta je bio najteži deo snimanja? Da ne dopustim da me progutaju moji sopstveni ponori. Sandra Perović