После кише
Манифестација ЛГБТ+ заједнице постала је средство за жонглирање власти између различитих световних и духовних актера, домаћих и међународних, да би свако добио за себе прихватљиво решење или образложење које суштински ништа не чини за права ове мањине
И би Прајд! Ана Брнабић се те кишне вечери, док се концерт уприличен као завршница недеље Европрајда на Ташмајдану тек загревао, оивичен вишеструким кордонима полиције, а утисци дана полако сабирали, ванредно обратила медијима из зграде Владе, да са особитом озбиљношћу саопшти како смо сад завршили ту тему и можемо коначно да се окренемо важнијим проблемима.
Тај закључак, да је тачан, био би срећна околност за ову земљу. Али, нажалост, није. Јер, ова држава, њена власт и добар део опозиције, имају озбиљан проблем са разумевањем људских и мањинских права која су темељ демократије. И то се, овог пута, видело као дан. На поштовању ових права легитимише се власт, у Београду или Косовској Митровици, свеједно. И зато, ма колико да је било важно одржавање Европрајда, оних пет хиљада храбрих, веселих и промрзлих учесника није могло да поправи тужну слику српске власти и друштва. Напротив, учинило је још очигледнијом. У ствари, све што се, протеклих месец дана, везано за организацију Европрајда, дешавало оголило је прљави и манипулативни карактер власти која је подизала и спуштала тензије кроз серију очигледних и увредљивих контрадикторности. Као што је била она, још у августу, када је наговештена могућност забране Европрајда због проблема које Срби на Косову имају са регистарским таблицама. Па се тако залагање да се Срби на Косову несметано крећу решава предлогом да се ЛГБТ+ заједници забрани кретање у Београду. Још увредљивије је било што је одлуку о забрани саопштио уредник таблоида, који је јавности објашњавао и тежину позиције у којој се српска власт налази. А тек након њега, председник државе је, истим речима, образложио могућу забрану Европрајда. Низали су се, потом, догађаји и поступци који су потврђивали да је, нажалост, манифестација ЛГБТ+ заједнице постала средство за жонглирање власти између различитих световних и духовних актера, домаћих и међународних, да би свако добио за себе прихватљиво решење или образложење које суштински ништа не чини за права ове мањине.
А пошто је Вучић увек „три у један“, он је био и за забрану и против ње, и гадили су му се и они који подржавају Прајд и „они који би да тукући педера поред себе, туку педера у себи“. Некад је претио да неће дозволити шетњу па све да га зову Путин и Бајден, да би онда рекао како свако има права на свој живот и да ради шта хоће у своја четири зида. Па би онда опет сиктао: „Ако је неки скуп забрањен, онда је забрањен.“ Али би и приметио: „Имате хистерију... То пустиш, склониш се. Не свиђа се ни мени, па ћу да одем на Космај, на Авалу, на променаду, нико ме не напада.“ Да би опет запретио: „Одлуке Владе ће бити поштоване“. Па рекао да и он има геј рођаку коју не би мењао ни за кога на свету.
И док је Вучић балансирао на свом политичком и емотивном ролеркостеру, из мрака су изронили ултрадесничари да нас упуте у своју верзију живота, у породичну шетњу против Европрајда кренули су традиционалисти и конзервативци, црква је осетила да је куцнуо час да се стави на чело политичког покрета званог литије, а десне политичке странке понадале су се да ће на овој теми ојачати своју подршку. Вучићев отац је био на молебну, Анина партнерка на Прајду. Вучић је, наравно, покушао још једном као у марионетском позоришту да контролише и покреће све фигуре и све актере. На Вулину је било да забрани Европрајд, на Ани Брнабић да готово у истом часу изјави да нико не може да забрани шетњу јер то је основно људско право. На Управном суду да одбаци жалбу Европрајда и потврди забрану шетње, на тужилаштву да запрети кривичним пријавама због окупљања, а на Синиши Малом да каже како је његова одлука о одржавању параде поноса 2014, када је био градоначелник, била једна од најбољих одлука које је икада донео. „Време је да отворимо своје умове и покажемо да смо део света“, поручио је Мали са панела о људским правима, уочи шетње Европрајда. Да би на крају баладе Александар Вулин обукао своју парадну црну униформу и појавио се као гарант да ће 5.000 полицајаца осигурати безбедност свим учесницима Прајда, страним и домаћим. Језичка смицалица послужила је да се шетња назове спровођењем колоне до Ташмајдана, а да се њена забрана суспендује триком да је, у ствари, друга рута кретања била забрањена.
И зашто је све ово било потребно? Да ли бар онај који је смислио да оваква слика Србије оде у свет, то зна.
Весна Малишић