Pornokratija

Većina ljudi u ovoj zemlji smatra kako je za sve loše što im se događa u životu kriva država. Jer je, navodno, dugogodišnja vlast jednog čoveka od Srbije napravila poligon za njegovo narcističko iživljavanje (koga interesuju detalji neka na Vikipediji pogleda njegov portret pod nazivom Narcistički poremećaj ličnosti). To je, naravno, tačno, ali stvar je, nažalost, u međuvremenu otišla još dalje. Više se ne radi samo o razorenoj državi već o uništenom društvu. Društvo, međutim, nije nestalo, isparilo, nego je poprimilo u novijoj istoriji nepoznato ustrojstvo. Glavna odlika novog društvenog uređenja su sistem vrednosti i odnosi tipični za pornografiju. Da ne bismo se tek tako gađali kvalifikacijama, pogledajmo najpre definiciju pornografije. To je „posebna vrsta dela zabavljačko-komercijalnog karaktera, koja se obično odbacuju ili zakonski gone zbog toga što ljudsku seksualnost tretiraju protivno opštevažećim pojmovima o moralu i stidu…“ (Rečnik književnih termina, Nolit, 1992). Pokušaću da dokažem kako mi u Srbiji živimo u jednoj opštoj, sveprisutnoj pornografiji, koja je počela da prožima sve segmente društva. Ne radi se, dakle, samo o onome što uobičajeno podrazumevamo pod tim nazivom, već je reč o nečem sveobuhvatnijem, o osnovnom principu. Mi živimo u pornokratiji. Da li je opscenost prikazivanja seksualnog čina glavna odlika pornografskog izražavanja? Rekao bih da u suštini pornografskog ponašanja uopšte ne leži čulnost već pre svega otvorena, neskrivena dvoličnost. I krajnje šematizovani scenario po kome se priča odvija. „Niske“ i „nedostojne“ scene, karakteristične za pornić, ne moraju, štaviše, imati bilo kakve veze sa polnošću. Isto je i sa tipiziranim likovima koji poseduju krajnje pojednostavljenu, providnu psihologiju; ni oni ne moraju biti nužno glumljeni od strane porno zvezda. Uzmimo jedan obični televizijski dnevnik nekog kanala sa nacionalnom frekvencijom i uporedimo ga sa bilo kojim pornićem. Ono što spaja voditelje dnevnika i protagoniste u pomenutom delu jeste javna, nemaskirana hipokrizija. Baš kao što glumci zdušno dahću, tako voditelji sasvim ozbiljno izgovaraju svoje opscene tekstove. I jedni i drugi znaju da je sve laž, i mi to znamo, ali mirno sedimo i posmatramo očigledni falsifikat, surogat koji treba da nam zameni potrebu za istinom, odnosno za ljubavlju. Prepuštamo se niskim strastima. Na sportskim kanalima većinu reklama čine one za kocku, propagirajući iznenadnu sreću sadržanu u gomili para koja nas čeka u prostorima koji liče na bordele. Devojke, nalik na prostitutke, uživaju u bogatstvu koje im omogućuju hladnokrvni igrači, nedvojbeno kriminalci. Lanci kockarnica, čitava jedna industrija (koja u ovoj zemlji jedina ima pozitivni saldo) pojavljuju se, štaviše, kao veliki dobrotvori, sponzorišu ne samo sportske nego i druge aktivnosti koje se predstavljaju kao duboko humane. Jedino očajnici, koji su već duboko zagazili u kockarsku zavisnost, ne mogu računati na pomoć. Da bi sprečila bilo koji znak otrežnjenja grogiranog gledališta, vlast i njeni mediji su se potrudili da sa televizijskih ekrana porno-kulturu prenesu u svakodnevicu. To bi, možda, trebalo razmotriti detaljnije, da ne kažem stručno. Scenografija: Uništene su sve stare urbane vrednosti, porušene lepe građevine, zaravnjeni trgovi, očerupani drvoredi, podignuti spomenici za koje bi reč kič prestavljala kompliment. Prostor u kome živimo ispunjava se novokomponovanim zgradama, čija gradnja u stvari služi pranju novca stečenog kriminalnim aktivnostima i u koje se useljavaju novi bogataši. Po ukusu narcisa gradi se Beograd na vodi, čije je glavno obeležje (gle čuda!) ogromna kula sa jasno falusoidnom simbolikom. Sve što ima dušu i podseća na ukinuti sistem vrednosti, koji je podrazumevao poštenje, empatiju, susedstvo i toplinu doma, i koji u bezdušnom urbanističkom iživljavanju sveznajućeg treba sasvim - zatrti. Kostim: Briše se granica između ukusnog i prostačkog. Televizije sa nacionalnom frekvencijom u tome prednjače, ali ne zaostaje ni državni aparat, posebno oni iz vladajuće stranke koji sede u Narodnoj (sic!) skupštini. Napadna šminka, firmirana odeća (koja, na primer, vrišti na telu zemljoradnika Rističevića) kao i razni statusni simboli, u koje ubrajam skupoceni nakit i ne manje jeftine okvire za naočari, ilustruju odsustvo bilo kakve mere koja stoji iza tih bestidnika, neverovatno sličnih onima iz reklama za bilo koji kazino. Dramaturgija: Događaji iz rijaliti programa nezaustavljivo se prelivaju u svakodnevicu. Nepristojnost, uličarski rečnik i nasilje postaju legitimni način ponašanja, u nekim slučajevima i poželjan. Među ljudima konflikt je sve češći oblik komunikacije. Žene ogrubljuju, iza čega se krije očaj, muškarci postaju nasilni, čime prikrivaju svoju nemoć. Sukobi su najčešće trivijalni, ponekad potpuno besmisleni. Dijalog je ukinut, ostaje samo dreka iza koje ne stoji bilo šta sa sadržajem. Kao u porno-sadržajima, glavni tok radnje je sasvim nebitan, ne postoji. Ekspozicija, zaplet, kulminacija i rasplet se preskaču, ostaje samo klimaks. Sve je unapred dogovoreno, publika zna šta da očekuje. Likovi: Polusvet, sumnjivi tipovi, problematične žene, ljudi sa izobličenom, perverznom svešću, pojave sa nedostatkom elementarnog stida - to su junaci našeg doba. NJihovo ponašanje je krajnje svedeno na zadatak koji treba da obave. Nema tu mnogo mesta improvizaciji, unapred im je rečeno šta i kako treba da urade, njihovo je samo da to obave. I da odglume, kako znaju i umeju, da im se to sviđa, da to osećaju. Nema glavnog glumca (osim već pomenutog narcisa), svi su epizodisti, njihovi likovi nemaju karakter, posebnost ili bilo koji oblik individualnosti. Oni koji imaju ličnost otpadaju jer predstavljaju opasnost za funkcionisanje porno-mašinerije. Ideje: Ni njih, naravno, nema. Doduše, tu i tamo neko ponešto izgovori, ali stalno ponavljanje reči Srbija, nacija, ti mehanički izlivi rodoljublja u svakodnevnom obraćanju ljudi sa vlasti postali su, zapravo, eufemizmi za bludne radnje koje stoje u pozadini busanja u patriotska prsa. I tako dalje, mogli bismo još dugo. Bitna razlika, međutim, između pornića i naše svakodnevice je što se u prvom slučaju ne krije o čemu je reč, a u drugom je sve prikriveno formom koja bi trebalo da simulira kako je sve u redu. Što je najperverznije, toliko se laže da se nema vremena da se izmišljotine, falsifikati i korupcija pošteno sakriju. Ali, ako ćemo pošteno, za tim nema ni potrebe, ljudi su već naviknuti da žive u svetu prevare, zašto bi se neko iz industrije laži trudio da ih ubedi kako je to normalno stanje svesti? Oni su već u njemu. Nešto lično. Tu skoro sam prošao kroz „toplog zeca “ od strane vlasti, od najviše do najniže instance („topli zec“ je, inače, naziv za zlostavljanje kažnjenika na Golom otoku, kada novopridošli prolazi kroz kordon kolega robijaša koji ga tuku i pljuju). Ne bih ulazio u detalje, osim što bih pomenuo jedan, simptomatičan za tezu koju sam prethodno izneo. Na početku kordona onih koji su me udarali i pljuvali stajala je prof. dr Darija Kisić Tepavčević, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koja je u analizi moje mračne ličnosti iznela tvrdnju kako sam ja „umetnički impotentan“? Iza ovog termina krije se ono što Frojd naziva – simptomatska radnja. Biti impotentan za profesorku znači, dakle, biti apriori negativan, neko ko je za odbacivanje, za prezir. Na stranu što jedna lekarka tumači moj umetnički doprinos, isto toliko je interesantno to što se jedna epidemiološkinja razume u seksualnu problematiku. Ili nije? Autor je režiser, scenarista i književnik, dobitnik više od 30 domaćih i međunarodnih filmskih i pozorišnih nagrada