Niko srećan, a niko dovoljan

Bila je to, reklo bi se, istorijska nedelja: umesto opšteg uličnog rata u koji je pretila da se pretvori dugo pripremana, za nabujalu srpsku desnicu potpuno neprihvatljiva Parada ponosa, i to evropska, u subotu je, prema oceni predsednice Evropske asocijacije organizatora prajdova Kristin Garine, održan „najvažniji Evroprajd u poslednjih 30 godina“. Malo je, doduše, nezgodno objašnjenje zašto je Garina izvukla zaključak o tolikoj važnosti beogradskog okupljanja LGBT+ osoba i ljudi koji podržavaju njihovu borbu za ravnopravnost. „Uvek smo znali da će biti teško, ali ono čemu smo prisustvovali u Beogradu prevazilazi nivo koji smo očekivali i to je bilo prvi put da smo se suočili sa tako intenzivnim teorijama zabrane i protivljenjem“, rekla je Garina. „Zabrana, pa ukidanje zabrane šetnje, užasna protivljenja sa kojima smo se suočili, od vlade i ministara i političkih partija poslednjih par dana, ukazali su nam jasno na njen značaj“. Istorijskim bi se mogla nazvati i potpuna normalizacija pristupa „može da bude, ali ne mora da znači“ – jer, po rečima srpskih zvaničnika, isti taj „najvažniji Evroprajd u poslednjih 30 godina“ i jeste i nije održan („nije bilo šetnje, već su učesnici sprovedeni na koncert“ rekao je prvo ministar policije Aleksandar Vulin, da bi sličnu verziju o „sprovođenju“ sa njujorške distance ponovio i predsednik Aleksandar Vučić). Drugačije, uostalom, teško da je moglo biti, s obzirom na činjenicu da događaj i jeste i nije bio zabranjen, da je vrh vlasti, istovremeno, pokušavao i da - što direktno, što posredno - osudi, ali i da podrži dva suprotstavljena skupa (na „porodičnoj šetnji“ sa koje su upućivane pretnje predstavnicima LGBT populacije, recimo, viđen je Vučićev otac, a na Prajdu partnerka Ane Brnabić). Istovremeno, dok je domaćoj javnosti saopštavano da šetnje ne može biti (zbog bezbednosnih rizika koje je ustanovila policija ali nas o njima nije obavestila), vlast je stranim zvaničnicima koji su doputovali da podrže skup, garantovala bezbednost. A negde između saopštavanja odluke MUP-a o zabrani šetnje, izricanja čvrstog stava organizatora da neće odustati i potvrde odluke policije od strane Upravnog suda, privilegovana premijerka Ana Brnabić pokušala je da preuzme ulogu najveće žrtve, tvrdeći da je „verovatno jedina osoba koja je diskriminisana od obe zajednice“. Osim LGBT šetnje i prateće parade apsurda, burnu nedelju za nama obeležila je i dvodnevna sednica Skupštine Srbije posvećena Kosovu, na kojoj, doduše, predsednik Vučić nije obavestio narodne poslanike o dokumentu koji su mu ponudili evropski posrednik za dijalog Beograda i Prištine i izaslanici Nemačke i Francuske. Ali je zato, po završetku sednice, na TV Pink rado pričao o sopstvenom rekordu koji je tokom ta dva dana oborio – kakav, doduše, nijedan drugi državnik nikad nije ni pokušao da dostigne: tokom dvodnevnog zasedanja u sali je, kako je rekao, boravio „11 plus 14 sati bez prekida“. Pritom, ne samo da nije izlazio u toalet, zbog čega mu se, sličnom prilikom 2015, „fizički i mentalno“ divio tadašnji šef poslaničke grupe naprednjaka Zoran Babić, već je, prema sopstvenoj evidenciji, u sali proveo više vremena nego svi „šefovi njihovih poslaničkih grupa“ zajedno. I sve to samo uz jednu štanglicu tviks čokoladice, šumeće vitamine (dva puta, narandžaste i ljubičaste) i zero kolu. Prilika je bila i za neke druge istorijske događaje, ali je uspešno propuštena: recimo, da novi skupštinski saziv, u kome, posle dužeg vremena, postoji i opozicija, rad započne na demokratski način i uz poštovanje procedura, što bi moglo doprineti smirivanju tenzija u opasno podeljenom društvu. Umesto toga, dobili smo pozornicu na kojoj je Vučić imao neograničeno vreme da na svako obraćanje opozicionih poslanika, umesto odgovora na postavljena pitanja i iznete kritike, iznosi lične optužbe i da, u starom radikalskom maniru, maše papirima kojim su ga brojni saradnici neprekidno snabdevali – i to, prema mišljenjima predstavnika opozicije, najčešće zloupotrebom BIA. Poslanici Demokratske stranke, Narodne stranke i koalicije Moramo održali su zajedničku konferenciju za novinare na kojoj su tvrdili da nije poštovan Poslovnik i da im je uskraćivana sloboda govora, ali se nije čulo baš mnogo komentara prema kojima bi to trebalo da bude znak povećanog straha vlasti od gubitka pozicije. Da li je, posle tolike količine istorijskih događaja, zgusnutih u nekoliko dana, došlo do neke promene u političkim pozicijama i odnosima snaga neravnopravnih aktera? Je li dugo čekana prilika da opozicioni predstavnici građanima upute poruke za koje su glavni mediji odavno nepropusni, zaista dodatno uzdrmala vlast opterećenu nebrojenim aferama, pritiscima da odustane od sedenja na više stolica i jasno se opredeli za jednu od strana u aktuelnom ukrajinskom ratu sa globalnim posledicama, zahtevima da popusti u pregovorima o Kosovu, energetskom krizom i pretećom ekonomskom katastrofom? Možda bi to bilo logično, ali nema takvih pokazatelja. Naprotiv. „Svako od građana je na sednici Skupštine čuo ono što želi da čuje. Bilo je govora u kojima su opozicioni poslanici iskoristili priliku da pošalju poruke kojih nije bilo u etru, ali je u odgovorima Vučić uspeo da postigne ono što je želeo“, kaže, recimo, Milan Krstić, docent Fakulteta političkih nauka, uz zaključak da su „svi tamo odakle su krenuli“. Čak i sav onaj „zabranjujem, dozvoljavam, preimenujem“ spektakl sa Prajdom, pred očima brojnih stranih predstavnika, ali i uz razgovore s njima, nije, prema oceni Krstića, nužno oštetio vlast. „Verovatno je to ono što je vlast želela – da se sve zamuti“, kaže. Jer, u situaciji u kojoj je „podeljenost nesrazmerna u pravcu onih koji podržavaju bliskost sa Rusijom“, a što je, između ostalog, posledica nejasnih poruka koje šalje vlast, sada za nju nije bilo isplativo da omogući održavanje Parade kakva je bila prethodnih godina – slobodna, uz prisustvo sopstvenih predstavnika. Istovremeno, ni potpuna zabrana nije bila poželjna, jer bi je to „reputaciono koštalo na Zapadu“. Bilo je na društvenim mrežama, uostalom, dosta ocena da je Zapad pokazao da je u stanju da izvrši uspešan pritisak na srpsku vlast u oblastima koje smatra bitnim – uz podsećanje da se takav efekat nije video po pitanju izbora, recimo, ili slobode medija. „Vučić to razume i nije slučajno da je Ana Brnabić na poziciji premijera“, kaže Dejan Bursać iz Instituta za političke studije. On, recimo, podseća na pisanje svetskih medija o ishodu izbora 2020 – iako je u Skupštini, od ukupno 250, bilo čak 243 poslanika vlasti, što u Evropi nije viđeno od pada socijalizma, to nije bila tema, već je pažnja posvećivana činjenici da je u Vladu ušao veliki broj žena. Metod koji Vučić koristi, uostalom, ima i ime, na koje podseća Krstić – pinkwashing (ružičasto pranje). U konkretnom slučaju, reč je o očiglednoj strategiji maskiranja propusta na drugim planovima (sloboda govora, na primer) stvaranjem utiska o postojanju prava često ugrožene manjinske zajednice, kakva je LGBT. U vreme pripreme ovog NIN-a, na negovanju tog imidža upravo je, pred državnicima i kamerama iz celog sveta, radila „dvostruko diskriminisana“ premijerka, boraveći u društvu partnerke sa kojom čak ima i dete, na sahrani kraljice Elizabete u Londonu. I po pitanju Prajda, baš kao što je u Skupštini svako mogao da čuje ono što želi, podjednako su mogli da budu zadovoljni/nezadovoljni i pristalice i protivnici. Pri čemu, Krstić, recimo, uočava da je među obe grupacije bilo i zadovoljnih i nezadovoljnih („ipak smo šetali“, „bili smo u rezervatu“). A već smo se mnogo puta uverili da sa svakim rastom broja linija podela u društvu profitira onaj jedan najmoćniji, uživljen u ulogu „faktora stabilnosti“, onaj koji gasi požar, ne ostavljajući prostora za pitanja ko ga je, uopšte, zapalio. Gde je u svemu tome opozicija? Kakve je poruke poslala biračima u danima visokog napona? Posle dvodnevnog praćenja skupštinske debate, Krstić izvodi zaključak da je „desna opozicija“ (Zavetnici, Dveri, Novi DSS) oštrim nastupom poručila građanima da jeste prava opozicija i neće pristati na saradnju sa SNS mimo nacionalnih interesa, onako kako ih oni vide. Stranke koje su, kao i u slučaju kandidovanja Zorana Lutovca na mesto potpredsednika Skupštine, zajedničkom konferencijom za novinare, ponovo demonstrirale spremnost za tehničku saradnju, takođe su potvrdile opozicioni status, dok su poslanici oko Stranke slobode i pravde i Pokreta slobodnih građana svojim nastupom poručili da preferiraju neku vrstu saradnje, i da je trenutak takav da ne treba produbljivati rovove. I Bursać kaže da nije siguran da je iko uspeo da profitira, osim SNS koji je još jednom uspeo da „odigra“ tako da svi budu pomalo zadovoljni, odnosno nezadovoljni. On podseća da je SSP sam „uskočio“ u nevolju koju mu donose optužbe o „kolaboraciji“ i to ne samo nedovoljnim promišljanjem posledica postizbornog sastanka Dragana Đilasa sa Vučićem, već i forsiranjem narativa o „pravovernosti“ opozicije, što kolege sad sa zadovoljstvom vraćaju. Ono što je za Bursaća važnije, jeste zaključak da se opozicija i dalje vrti u zatvorenom krugu, uz povremena prelivanja podrške između sebe, ali bez šanse da promeni ključni odnos snaga koji se vidi u nekoliko poslednjih izbornih krugova, još od 2016. Stranke vlasti, naime, na izborima redovno dobijaju između dva i dva i po miliona glasova, stranke „prodemokratske“ opozicije oko 800.000, a desničari oko pola miliona. Istovremeno, vlast anticipira događaje i sprema se da na njih adekvatno reaguje. Bursać primećuje da su sve prisutnije priče o usklađivanju sa spoljnom politikom EU, što podrazumeva neki oblik sankcija Rusiji, a ima i novih poteza, kakva je prošlonedeljna podrška zahtevu Ukrajine da se predsednik Zelenski obrati UN, suprotno volji Rusije – što je, baš kao i ranija osuda ruskog napada na tu zemlju, ili uvođenje dodatnih sankcija Belorusiji, ostalo nepoznato većini srpskih građana. Bursać, zato, ocenjuje da će, u jednom momentu, vlast popustiti, što se biračkoj većini neće svideti. U nekim drugim okolnostima, i to bi moglo da prođe, pa čak i najavljivani dogovor o Kosovu - kao što je, recimo, 2013. prošao Briselski sporazum, koji su, prema mišljenju Bursaća, birači „progutali“ u zamenu za bolji život. Ali, sada je pred vratima ozbiljna ekonomska kriza, a Vučić zna da ga to može koštati glasova, pa odatle ono rebrendiranje SNS kroz formiranje „državotvornog pokreta za opstanak i napredak Srbije“, kako se taj planirani novi politički entitet definiše u najnovijoj verziji, lansiranoj u Vučićevom javljanju iz NJujorka u ponedeljak. Ideja da se sav balans desetogodišnje problematične politike, uključujući potencijalni potpis na dogovor o Kosovu, jednostavno prebaci na SNS i pod novim imenom krene u nove pobede, možda nekome zvuči naivno. Iskustvo, međutim, pokazuje da je, zahvaljujući medijskom i sveukupnom okruženju, Vučić već bezbroj puta „objasnio, da narod razume“ da je crno belo, a belo crno, pa što ne bi opet? Naročito ako se na drugoj strani ne vide nagoveštaji ideje kako da se ne ponovi ono što se desilo u Beogradu – gde je, suštinski, vlast izgubila izbore, ali nije imao ko da ih dobije. Vera Didanović