Talac korumpirane države i vlasti

Tri godine nakon tajnog hapšenja uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji je otkrio korupciju u valjevskoj fabrici naoružanja i vojne opreme Krušik, institucije Srbije su još neslobodnije i zavisnije od političke vlasti. Tragom Obradovićevih otkrića za te tri godine profesionalni mediji objavili su brojne sumnje o korupciji, da su na štetu Krušika, ali i još nekih državnih fabrika, zarađivali privatni trgovci oružjem povezani sa vlašću. Neke navode je čak potvrdila i Državna revizorska institucija. Ali, ništa se nije promenilo. Krajem decembra 2019. posle brojnih izveštaja profesionalnih medija, Tužilaštvo za organizovani kriminal je pokrenulo predistražni postupak na­lažući MUP, BIA i VBA da ispitaju trgovinu Krušika sa privatnim preduzećima. Kako nezvanično saznajemo, BIA i VBA su izvršili za sada tražene provere, ali MUP do danas to nije učinio. Policija je dostavila, kako nam je nazvanično rečeno, samo deo poslovne dokumentacije Krušika koji se odnosi na poslovanje sa privatnim preduzećem GIM. Za GIM je posredovao sada pokojni Branko Stefanović, otac Nebojše Stefanovića koji je od 2014. do kraja oktobra 2020. bio ministar MUP-a, a od tada do danas ministar odbrane. Kao što je poznato, oktobra 2020. Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin su samo rotirali ministarska mesta. I sadašnji ministar policije Vulin je umešan u slučaj Krušik, jer je Ministarstvo odbrane i za vreme njegovog mandata dobijalo nedeljne izveštaje iz državnih fabrika oružja i postavljalo članove upravnih odbora. MUP je dokumentaciju koja se odnosi na poslovanje Krušika sa GIM-om dostavio za vreme Vulinovog mandata. Poslovanje Krušika ispitivali su VBA i BIA, obe službe koje su bile povezane sa ovom valjevskom fabrikom. Pisma Aleksandra Obradovića preko sindikata stizala su do tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića, sadašnjeg šefa BIA koja to istražuje. NIN je ranije otkrio dokumente da je BIA dobila donacije od Krušika. Otkrili smo i da je šef VBA Đuro Jovanić, nekadašnji ađutant ministra odbrane Aleksandra Vučića, istovremeno dok je rukovodio tajnom vojnom službom bio i predsednik Upravnog odbora Srpske banke koja je odobravala kre­dite Krušiku. Ni Mladen Petković, za vreme čijeg direktorovanja Krušikom je sklopljeno najviše spornih ugovora i čija je porodična imovina dramatično uvećana, nije snosio posledice. Nekadašnji činovnik opštine Zemun ispred SNS-a, iz Krušika je prekomandovan u Zastava oružje. Niko povezan sa sumnjivim poslovanjem za sada nije saslušan, a s druge strane sramni postupak koji je poveden protiv Aleksandra Obradovića nije obustavljen. On je još i pod suspenzijom u fabrici Krušik. Nema institucionalnog odgovora na konstataciju Obradovićevog advokata Vladimira Gajića koju je izneo ranije za NIN: „Ako je laž ono što je govo­rio Aleksandar, onda to ne može biti tajna, jer laži nisu zaštićene. Ako je istina, opet ne može da bude tajna, jer krivično delo ne može da se označa­va bilo kojom vrstom tajne.“ Postupak protiv Obradovića nije obustavljen iako se obistinjuje i ono na šta je uzbunjivač ukazivao. Krušik zapada u gubitke, otpuštaju se radnici kojima čak u vreme pandemije kovida nije plaćano zdravstveno osiguranje. Već godinu i pet meseci niko nije saslušan u istrazi koju Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal vodi protiv Obradovića za navodno odavanje poslovnih tajni. U pitanju su dokumenti kojima je otkriveno da je Krušik prodavao mine privilegovanim trgovcima za oko 20 odsto niže u odnosu na cenu koju je davao do tada najvećem izvozniku oružja, državnom Jugoimport SDPR. U nekim slučajevima mine je Krušik prodavao po ceni manjoj nego što ih je koštala proizvodnja tih istih mina. Vlast je odustala od početne kampanje blaćenja uzbunjivača Obradovića koju je predvodio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je krajem 2014, kao predsednik Vlade, sekretar Saveta sa nacionalnu bezbednost, šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti i stvarno nadležan za ministre Stefanovića i Vulina, preko sindikata dobio pismo u kojem se navode koruptivna dešavanja u Krušiku. Nakon što je 10. oktobra 2019. u NIN-u objavljeno da je tajno uhapšen uzbunjivač iz Krušika, Vučić je koristeći nacionalne televi­zijske frekvencije preuzeo na sebe ulogu tužioca i sudije. Tvrdio je kako je „izmišljena afe­ra o navodnoj korupciji sa fabrikom namenske industrije Krušik Valjevo i trgovini oružjem“. Bahato je reagovao na novinarska pitanja odgovarajući: Šta je to GIM? Mediji pod kontrolom režima kao i neki visoki zvaničnici, na primer tadašnja državna sekretarka MUP-a Biljana Popović, Obradovića su optuživali da je čak špijun, iako ga za to ne sumnjiči tužilaštvo. Zatim se slučaj Krušika i uzbunjivača Obradovića našao u izveštajima Evropske unije i relevantnih međunarodnih organizacija. Sam Vučić je 9. marta 2020, prilikom posete Krušiku morao da prizna da u valjevskoj fabrici postoji problem, iako je prethodno iznosio neistine da nije bi­lo poslova u korist privatnih trgo­vaca na štetu Krušika. Čak je tada obećao da će svi zaposleni zadržati radna mesta i imati nove poslove. A samo do kraja te 2020. bez posla je ostalo više od 300 radnika iz Krušika. Predsednika je demantovao i izveštaj same valjevske fabrike u kome se konstatuje da je obim poslova smanjen za rekordnih 46 odsto. Posebno je upadljivo da se vlast i institucije za sada ne osvrću na dokaze o poslovanju firmi Slobodana Tešića, inače finansijera SNS-a, sa Krušikom. Upravo najviše spornih ugovora sa Krušikom imalo je pet preduzeća pod kontrolom Tešića - Partizan tek, Vektura trans, Fal­kon stratedžik solušn, Arneks i Tehnoglobal sistem koji je pripojen Partizan teku u decembru 2018. Ona su od avgusta 2015. do marta 2019. sa Krušikom potpisala 14 ugovora, vrednih više od 72 miliona dolara i 5,86 miliona evra. Osam ugovora sa Krušikom Tešićeve firme potpisale su posle 21. decembra 2017, ka­da je kao „najveći trgovac oružjem na Balkanu“ stavljen na crnu listu SAD, zbog „koruptivnih radnji i pretnji po mir“ u vezi sa trgovinom oružjem. Uz to, iz dokumena­ta u koje je NIN takođe imao uvid i od kojih je neke objavljivao, Tešićeva preduzeća izvozila su oružje i drugih državnih fabrika, Zastava oružja, Prvog partizana i Prve petoletke, dok je direktorka te firme bila Anđelka Atanasković, aktuelna ministarka privrede. Ona je 2014. imeno­vana za direktorku fabrike na insistiranje Vučića. Za nju se čulo i kada je u nekoliko navrata javno hvalila predsednika Srbije, dok je on za nju rekao da je „žena zmaj“. Poslovanje Tešića sa Krušikom, za razliku od GIM-a, za koje je dostavljena dokumentacija tužilaštvu, mo­že biti veoma nezgodno za predsednika Vučića. Naime, Tešić protiv koga je u Srbiji 2002. vođena istraga i koji je od 2003. bio na crnoj listi Ujedinjenih nacija zbog ilegalne tr­govine oružjem, vratio se u velike poslove od kada je Vučić 2012. ponovo došao na vlast kao ministar odbrane. O tome svedoči i fotografija na kojoj su u pregovorima sa predstavnicima Libije među srpskom delegacijom tada mi­nistar Vučić i Tešić. Uz značajne di­plomatske napore Srbije Tešić, čija je ćerka Danijela bila na listi SNS-a 2012. za skupštinske izbore, a zatim je radila u Ministarstvu spoljnih po­slova pa u MUP-u, bio je skinut sa crne liste UN-a 2013. i dobio je diplomatski pasoš Srbije. On je i dalje na crnoj listi SAD, koja je pooštrena krajem 2019. Ono što posebno zabrinjava u slučaju Krušika je to da sporni poslovi nisu stali ni nakon što je sve otkriveno jeseni 2019. Privatni trgovci pre svega Tešićeva preduzeća, a čak i GIM su nastavili poslove. NIN je ranije pisao da je od 4. do 13. januara 2020. GIM za Ministarstvo odbrane iz Saudijske Arabije preuzeo poslednju, četvrtu turu po osnovu ugovora vrednog 24,8 miliona dolara za mine iz Krušika. Tešićeva Vektura trans je u julu 2020. imala isporuku za Jermeniju, dok su trajali sukobi sa Azerbejdžanom, zbog čega je izbio diplomatski skandal i nakon čega je Srbija vrati­la prevremeno deo azerbejdžanskog kredita. Ovaj posao dodatno je sumnjiv zbog toga što je 19 dana pre nego što je 9. mar­ta 2018. Vektura trans potpisala prvi ugovor sa Krušikom za izvoz u Jerme­niju, Nadzorni odbor ove fabrike dao saglasnost na 7,15 miliona dolara vredan direktan ugovor ove državne fabrike sa Ministarstvom spoljnih poslova Jermenije. Taj posao nije ni­kada realizovan, jer nije dobio doz­volu Srbije. Za razliku od Krušika, Tešićeva firma brzo je dobila sve potrebne saglasnosti i realizovala je posao preko poreskog raja, Maršal­skih ostrva. Postupci u slučaju Krušika i uzbunjivača Obradovića pokazuju lice vlasti i institucija u Srbiji. Obradović je i dalje pod istragom dok postupak za korupciju nije ni počeo. On se povukao iz javnosti ali i dalje veruje u ispravnost svojih postupaka i ne odustaje. Od toga da li će građani koji su protestujući uticali da Obradović bude pušten iz zatvora prepustiti uzbunjivača zaboravu, ne zavisi samo njegova sudbina nego i svih nas u kakvoj državi ćemo živeti. Vuk Z. CvijićČovek zvani Hrabrost U svom govoru na 20. kongresu Komunističke partije, Hruščov se odrekao Staljina rekavši da je „nametao svoje ideje i zahtevao apsolutno potčinjavanje“ i da je „smislio pojam `neprijatelja naroda`“ kako bi se obračunavao sa stvarnim i umišljenim protivnicima bez obaveze da dokazuje svoje optužbe. Posledica je bila, tvrdio je Hruščov, „najsurovija represija“ koja je stvarala „atmosferu nesigurnosti, straha, pa i beznađa“. Protiv takve represije i beznađa imaju snage da ustanu samo moralno hrabri ljudi poput Aleksandra Obradovića. To su ljudi koji po bilo koju cenu ostaju verni sebi samima. Aleksandar je prošao put nedoumica, samopropitivanja, patnje i bola i suočio se sa svojim stradalništvom u borbi za slobodu, istinu i pravdu. Sloboda nije moguća bez moralne hrabrosti, kao što do istine nije moguće doći bez slobode. Opet, bez istine nema pravde, poslednje odstupnice nezaštićenih i obespravljenih. Istina oslobađa, poručio nam je Isus. Oslobodila je Aleksandrovu snagu da se bori ne protiv pojedinaca, već protiv zala koje nam ti pojedinci čine oduzimajući nam dostojanstvo, slobodu, istinu i pravdu. Istovremeno, kako je oslobodila Aleksandra, tako je istina oslobodila i kukavičluk duboko ukorenjen u našim institucijama pa samim tim i u društvu koje je njihovo ogledalo. Aleksandar je i dalje u predistražnom postupku, ostavljen na margini jer nadležne institucije nemaju hrabrosti da se suoče sa istinom. Nažalost, tako nešto je moguće samo u društvu koje nema hrabrosti da pritisne institucije da nam predoče istinu. U svom rukopisu Rasprava o dobrovoljnom ropstvu iz 1550, Etjen la Boesi, mladić od svega šesnaest ili sedamnaest godina, postavlja pitanje kako je moguće da „beskrajno mnoštvo ljudi… pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske ili varvarske horde (od kojih bi svako krvlju branio svoj život) već od jednog jedinog čoveka; ne od nekog Herkula ili Samsona, već od čovečuljka. On je najčešće najveća kukavica i mekušac u celom narodu. … Hoćemo li to nazvati kukavičlukom?“ Da, tiranin na raspolaganju ima vojsku, policiju, sudstvo, cenzore i špijune, ali La Boesi postavlja stvari na svoje mesto sledećim pitanjem: „Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara, osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom?“ Za narod koji „služi tako dobro i voljno… moglo bi se reći ne da je izgubio slobodu, već da je zaradio svoje ropstvo“, zaključuje La Boesi. Aleksandar Obradović je kriv jer je imao hrabrosti da nas suoči sa našim kukavičlukom i iskvarenošću. Paradoksalno, i njegov imenjak, predsednik, suočio nas je sa time koliko smo spremni da nisko padnemo dok gmižemo za sitne dobitke. Razlika je jedino u tome što je Aleksandar Obradović refleksija našeg moralnog posrnuća, dok je predsednik njegov rasadnik. Ognjen Radonjić, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u BeograduVladavina prava zagubila se u vladavini politike Prošlo je tri godine od kada je sa radnog mesta iz Krušika Aleksandar Obradović priveden u tužilaštvo za visokotehnološki kriminal. Provladini mediji su navodili da je špijun, da je povezan sa bugarskim trgovcima i da je otkrio poslovne tajne, za druge je „srpski Snouden“ i uhapšen je jer je otkrio podatke o privilegovanim firmama koje su ostvarile enormne profite dok Krušik propada. Iako je premijerka ocenila da „nije uzbunjivač, jer nije poštovao zakonske procedure“, ubrzo su počeli protesti zbog kažnjavanja uzbunjivača koji je hrabro progovorio o korupciji i nepoštovanju zakona. Uzbunjivanje može biti unutrašnje, spoljašnje ili uzbunjivanje javnosti. Da li je bilo svrhe za unutrašnje uzbunjivanje otkrivanjem informacija poslodavcu koji zaključuje ugovore na štetu firme? Ili za spoljašnje, otkrivanjem informacija ovlašćenom organu, kada ugovore zaključuje otac nadležnog ministra? Da li je bilo logično da Aleksandar otkrije informacije sredstvima javnog informisanja i uzbuni javnost? Aleksandar radi u Krušiku i mogao je da „vidi kroz papire“ sve nepravilnosti, pa i da je firma GIM, koju je zastupao otac ministra policije, kupila oružje po nerazumno niskoj ceni, i prodala ga ostvarivši enormni profit. Slično je bilo sa firmom iza koje je stajala žena generalnog direktora Krušika. Još 2015. obratio se predsedniku Nadzornog odbora, ministru odbrane, čak i predsedniku Vučiću. Niko nije reagovao. Potom se obratio BIRN-u i prvi tekst izlazi 2018. Nije bilo nikakve reakcije institucija. Tri godine nakon pokretanja postupka, nema optužnice, a ustavno je pravo svakog da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja. Nakon navoda da se Aleksandar sumnjiči za špijunažu, tri godine iz tužilaštva nema nikakvih obaveštenja o osnovanosti ovih sumnji. Za to vreme Obradović ne može da radi, jer rešenje o suspenziji nije ukinuto. Tri godine nisu opovrgnute ni potvrđene nezakonito i neustavno izrečene kvalifikacije kojima se krši prezumpcija njegove nevinosti. Neshvatljivo je da za tri godine nije utvrđeno da li je uzbunio javnost zbog štete velikih razmera, ili izvršio neko krivično delo i izneo i neki tajni podatak. Moraću da konstatujem da nema efikasnosti i delotvornosti institucija koje tri godine ne mogu da utvrde da li postoje osnovi sumnje da je izvršeno bilo koje krivično delo. Za to vreme u Krušiku su nastupile posledice na koje je Aleksandar ukazivao. Niko nije odgovarao za ugovore zbog kojih to preduzeće propada. Ne znamo da li je bilo korupcije i da li su neke firme bile privilegovane. Obradović je postao talac tužilaštva. Da li je ono samostalno kada ništa nije utvrdilo za tri godine? Da li zbog nepostojanja mehanizma za efikasan rad ne može da svoj posao obavlja u razumnom roku? Veliki je problem države u kojoj tužilaštvo nema ni snagu ni želju da se izbori za adekvatan mehanizam. A građani odavno komentarišu da je tužilaštvo politički zavisno i u njega nemaju poverenje. Institucije ne funkcionišu, a vladavina prava se zagubila u vladavini politike. Vida Petrović Škero, pravnica, bivša predsednica Vrhovnog suda SrbijeIma li dna? Pre tri godine uz učešće većeg broja operativaca MUP-a i BIA, kao da je vođa velike kriminalne ili terorističke organizacije, uhapšen je i odveden u zatvorski pritvor radnik Krušika Aleksandar Obradović. Velikom delu stručne i opšte javnosti legalitet i legitimitet ovog hapšenja bili su krajnje sporni. Akcija je usledila odmah nakon što je Obradović posredstvom novinara obelodanio informacije o poslovima Krušika sa firmom GIM, u koje je bio uključen otac ministra policije. Obradović se nije krio, nije bežao, niti sakrivao dokaze. Naprotiv, dokumente o poslovanju Krušika je prikupljao i obelodanio da bi nadležne i javnost upozorio na nezakonitosti i ugrožavanje javnog interesa. Sad je na slobodi, ali u mučnoj situaciji, suspendovan na poslu, ugrožene egzistencije i predmet istražnog postupka za koji je neizvesno koliko će još trajati. Politikanti koji su proturali da je „izdajnik“, „špijun“, koji je „odavao tajne strancima“ sad ćute. Iako je pre više od dve godine saopštavalo da je istraga „u završnoj fazi“, za tužilaštvo je evidentno problem da ga optuži i za neko mnogo benignije delo. A nema hrabrosti da krivičnu prijavu odbaci, iako je očigledno da je nastojanje da se na stanje u Krušiku skrene pažnja javnosti bilo u javnom interesu. DRI je utvrdio da je Krušik za oružje isporučeno GIM-u samo 2017. i 2018. fakturisao 24,8 miliona, a GIM ga je stranim kupcima fakturisao 41,2 miliona i napravio razliku od 16,6 miliona dolara! Tako je državno preduzeće, čije proizvode je lako plasirati i bez posrednika, svesno dovedeno u očajnu situaciju, dok je privatna, do tada anonimna „mikro“ firma GIM ostvarila ogromni profit. Ružna priča iz Krušika, a nažalost i mnoge slične, pokazuju da je Zakon o zaštiti uzbunjivača faktički dezavuisan, da on i drugi zakoni, ali i institucije koje bi trebalo da zaštite ljude koji ukažu na kriminal, korupciju ili javašluk u svojoj sredini ne funkcionišu i da ti ljudi nedopustivo često, gotovo po pravilu, prolaze loše. Drastičan primer je i odnos rukovodstva RGZ prema predstavnicima tri sindikata, koji su ukazivali na probleme i odsustvo očekivanih rezultata projekta na koji su utrošene desetine miliona evra. Odgovore na pitanja postavljena državnom i rukovodstvu RGZ nisu dobili, ali su raspoređeni na lošija radna mesta, disciplinski gonjeni i suspendovani, a od pre neki dan suočeni i sa bizarnim krivičnim prijavama da su „koordinisanim opstrukcijama napora države Srbije za reformu sistema upravljanja nepokretnostima, izvršili niz krivičnih dela“! Sve to uprkos važećim zakonima koji poslodavcima zabranjuju da stavljaju u nepovoljniji položaj uzbunjivače i predstavnike sindikata. Lane sam, na drugu godišnjicu „slučaja Krušik“, kao predsednik Civilnog odbora za zaštitu ljudskih prava i uzbunjivača za medije izjavio da smo u nepoštovanju zakona i urušavanju institucija „stigli do nivoa od koga je teško čak i zamisliti niži“. Moram konstatovati da sam pogrešio, suočavamo se sa još nižim. Rodoljub Šabić, advokat i prvi poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnostiUzbunjivač bez zaštite Srbija od 2014. ima Zakon o zaštiti uzbunjivača, a glavni proklamovani cilj njegovog donošenja bilo je prijavljivanje većeg broja slučajeva korupcije. Utoliko je veći paradoks da nije primenjen da pruži zaštitu najčuvenijem uzbunjivaču u poslednjih osam godina, Aleksandru Obradoviću iz Krušika. Razlog za to nije samo poslovično „odsustvo političke volje“, kada treba primeniti normu koja se vlastima ne sviđa, već i nedovoljna zakonska zaštita za obelodanjivanje „tajnih podataka“. Osnov za uskraćivanje zaštite od krivičnog progona je član 20. tog zakona - kada se obelodane podaci koji nose neku oznaku tajnosti nema zaštite uzbunjivača, čak ni ako se prethodno obratio državnim organima, a oni nisu rešili problem na koji je ukazao. Transparentnost Srbija je ovaj krupan nedostatak pokušala da otkloni kada je zakon pisan i dok je bio u skupštinskoj proceduri, ali uzalud. U odsustvu pravila koja bi mu pružila efikasnu uzbunjivačku zaštitu (privremena mera i prenošenje tereta dokazivanja na Krušik, tužilaštvo i druge koji su preduzeli štetne radnje prema uzbunjivaču), i dalje postoji opasnost da se protiv Obradovića vodi ili „odmrzne“ krivični postupak. U tom slučaju odbrana bi mogla da se pozove na odredbe propisa koji su postojali pre Zakona o zaštiti uzbunjivača, na primer tako što bi tvrdili da dokumenti Krušika nisu označeni kao poverljivi radi zaštite interesa preduzeća i države, već radi prikrivanja krivičnih dela. Tim pre što je i DRI dokumentovala brojne nepravilnosti u poslovnim transakcijama tri državne fabrike, Krušika, Slobode i PPT-namenska, sa privatnom firmom GIM, koja je kao posrednik prodavala oružje po drugačijim cenama od ugovorenih, nije tražila pismena odobrenja za izmenu cena i angažovanje dodatnih posrednika, i nije mogla da dokumentima potvrdi sve svoje finansijske transakcije. Pola godine kasnije, u julu 2020. DRI je utvrdila da je Krušik u međuvremenu ispunio deo preporuka koje se odnose na druge trgovce oružjem, ali ne i za GIM. Dok je postupanje tužilaštva, koje bi trebalo da bude u glavnoj ulozi, obavijeno velom tajne, zanimljivu, mada epizodnu ulogu odigrala je Agencija za borbu protiv korupcije (sada Agencija za sprečavanje korupcije), kada je utvrdila da nema osnova za pokretanje postupka protiv tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, o čemu sam za NIN pisao još 19. decembra 2019. Iako po svemu sudeći, protiv ministra nije ni bila podneta prijava zbog sukoba interesa, Agencija je početkom decembra odgovorila na novembarsku molbu predsednika države i partije Aleksandra Vučića, iznetu pred novinarima, pa je o svom ispitivanju dala i saopštenje, iako to inače ne čini u mnogim drugim situacijama, čak ni kada utvrdi kršenje zakona. Sve i da je Agencija vodila postupak za sukob interesa protiv ministra, on se mogao odnositi samo na odluke i poslovanje MUP-a, a ne za glavno pitanje povodom kojeg je Obradović uzbunjivao, o šteti nanetoj Krušiku sklapanjem ugovora sa privatnim trgovcima oružjem. Nemanja Nenadić, programski direktor u organizaciji Transparentnost Srbija