Србија од 2014. има Закон о заштити узбуњивача, а главни прокламовани циљ његовог доношења било је пријављивање већег броја случајева корупције. Утолико је већи парадокс да није примењен да пружи заштиту најчувенијем узбуњивачу у последњих осам година, Александру Обрадовићу из Крушика. Разлог за то није само пословично „одсуство политичке воље“, када треба применити норму која се властима не свиђа, већ и недовољна законска заштита за обелодањивање „тајних података“. Основ за ускраћивање заштите од кривичног прогона је члан 20. тог закона - када се обелодане подаци који носе неку ознаку тајности нема заштите узбуњивача, чак ни ако се претходно обратио државним органима, а они нису решили проблем на који је указао.