Zastava „na pola koplja“

U petak 16. septembra, Nadzorni odbor Zastava oružja, dva meseca pre isteka četvorogodišnjeg mandata generalnom direktoru Mladenu Petkoviću, raspisao je konkurs za izbor novog direktora najstarije domaće fabrike oružja. Danima se po fabričkim kuloarima šuškalo da će uslovi konkursa biti „naštelovani“ tako da Petković, kao diplomirani ekonomista, ne može da se ponovo kandiduje. Te spekulacije nisu bile bez osnova, jer NIN saznaje da bi i deo Nadzornog odbora na tom mestu rado video novo lice, sa diplomom nekog tehničkog fakulteta, jer fabriku od 2018. vodi diplomirani ekonomista i nikako da izađe iz minusa. Prošlu godinu, pod komandom Petkovića, kragujevački oružari završili su sa neto gubitkom većim od milijardu dinara ili devet miliona evra, pa je ukupni gubitak Zastava oružja za čak 4,4 milijarde dinara ili 38 miliona evra veći od njenog kapitala. Na taj način je, objašnjavaju stručnjaci, fabrika sama sebe „pojela“ i realno ne vredi ništa. Drugim rečima, lošim upravljanjem Zastava je spuštena „na pola koplja“. Na konkurs će, ipak, moći da se jave i vlasnici diploma fakulteta društvenih nauka, zbog čega je deo zaposlenih uveren da se o izboru njihovog direktora odlučuje na nekom znatno višem nivou od Nadzornog odbora fabrike i strahuju da će Petković još četiri godine ostati na čelu preduzeća da, kako kažu, „dovrši zadatak zbog kojeg je i doveden u Kragujevac“. On je, naime, u Kragujevac došao iz valjevskog Krušika, koji je baš u vreme Petkovića raširio biznis sa privatnim trgovcima oružjem, o čemu je javnost alarmirao Aleksandar Obradović. Pravo da konkuriše imaće i Petkovićev potencijalno najozbiljniji protivkandidat Đorđe Nestorović, doskorašnji direktor Zastava kovačnice, a pre toga i generalni direktor Zastava oružja i Zastava kamiona, koji su u septembru 2018. otišli u stečaj. Da tri godine ranije, 2015. nije promenio firmu i da je ostao direktor Zastava kamiona do proglašenja stečaja (okončan je bankrotom), sada ne bi mogao da konkuriše za prvog čoveka Zastava oružja. Ovako može i izgleda hoće, iako je zvanično penzioner. Nije isključeno da će se na konkurs, koji je otvoren do kraja septembra, prijaviti i neko od Zastavinih inženjera, a ko će ubuduće voditi nekada uspešno preduzeće trebalo bi da bude poznato do kraja oktobra. Petković je u Zastava oružje došao 18. novembra 2018. iz valjevskog Krušika i tada je grupi stručnjaka i rukovodilaca rekao da u Kragujevac „nije došao svojom voljom“, čime je implicitno poručio da ga je neko poslao sa određenim zadatkom. Šta mu je stvarno bio zadatak to javnost verovatno nikada neće saznati, ali se zna da je sada situacija u Zastava oružju još teža od one u kojoj je ostavio Krušik. Sa ove vremenske distance i na osnovu javno dostupnih podataka nameće se pitanje šta se postiglo smenom tadašnjeg rukovodstva Zastava oružja na čelu sa pukovnikom Milojkom Brzakovićem, koje je konsolidovalo proizvodnju i poslovanje, za četiri godine uložilo 15 miliona evra u novu opremu, kupilo Zastava kovačnicu u stečaju i sprečilo njen bankrot. Na stranu što je Zastava poslednji put imala neto dobit u 2017. od 70 miliona dinara, a od tada iskazuje samo gubitke. Brzaković je, ipak, najuren, prethodno su počišćeni i njegovi bliski saradnici, a na njegovo mesto doveden je Petković. Za njim su iz Valjeva u Kragujevac stigle i informacije o poslovnim „poduhvatima“, kojima je Krušiku utabao stazu na putu u jednom smeru, do prosjačkog štapa. Nepunih godinu dana kasnije, 18. septembra 2019, u Krušiku je uhapšen uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je dokumentovao glasine o malverzacijama baš u vreme dok je Petković bio na čelu fabrike. Repovi njegovih dilova sa privatnim trgovcima oružjem, pre svih sa Slobodanom Tešićem i firmom GIM, koju je zastupao i pokojni otac tadašnjeg ministra policije i sadašnjeg „tehničkog“ ministra odbrane Nebojše Stefanovića, vuku se i dalje, o čemu svedoči i podatak da je samo u 2021. neto gubitak Krušika bio rekordnih 17,5 miliona evra, dok su dugoročna rezervisanja i obaveze premašile 95 miliona evra. Prošle sedmice Skupština Samostalnog sindikata Zastava oružja, najbrojnije sindikalne organizacije kragujevačkih oružara, zatražila je sazivanje vanredne sednice Skupštine preduzeća, sa jednom tačkom dnevnog reda – izveštaj o poslovanju u prvih šest meseci 2022, jer se strahuje da rezultati nisu ništa bolji nego u prethodnih nekoliko godina, kada su, kako kažu, bili - katastrofalni. „Fabrika je u poslednje četiri godine zabeležila gubitak od šest milijardi dinara, a samo u prošloj minus je bio milijardu dinara. Ukupne obaveze na kraju 2021. bile su 19,8 milijardi, dugovi dobavljačima 435,5 miliona i to bez duga Energetici od oko dve milijarde dinara. Uz sve to, uprkos tvrdnjama poslovodstva da je sa Amerikancima ugovoren posao vredan skoro 250 miliona dolara, u mnogim pogonima uposlenost kapacitega i radnika je niska“, navodi se u zahtevu Sindikata za sazivanje vanredne skupštine Zastava oružja, koja bi, prema nezvaničnim informacijama, mogla da bude održana 7. oktobra. Do tada fabrika će, tvrde zaposleni, nastaviti da radi sa 30-40 odsto kapaciteta, iako Vojsci Srbije još nije isporučila ugovorene količine nove modularne puške, potcevnih bacača granata i pištolja EZ 9, čiju je proizvodnju VS naručila i unapred platila 400 miliona dinara još u decembru 2020. Sagovornici NIN-a upozoravaju da je program proizvodnje lovačkog i sportskog oružja praktično ugašen, da se radi jedino za američkog partnera, kompaniju Zastava arms Ju-Es-Ej, koju je u Čikagu u junu 2018. osnovala grupa bosanskih Srba, na čelu sa Rankom Ristićem. Indikativno je da je sa tom firmom 235 miliona dolara vredan ugovor o isporuci sportskog i lovačkog oružja za narednih šest godina potpisan 18. maja 2021, a ovih dana, baš 16. septembra, kada je objavljen i konkurs za izbor novog direktora, Petković je za RTS izjavio da je tim ugovorom „obezbeđena puna uposlenost proizvodnih kapaciteta, sigurnost radnih mesta za 2.500 zaposlenih, kao i redovnost u isplatama zarada“. Pohvalio se i da njihovi kupci proizvode „plaćaju avansno i po vrlo visokim cenama“. Ni reč, naravno, o tome kako onda preduzeće koje vodi - ako već oružje prodaje avansno i po „vrlo visokim cenama“ – ima ukupne gubitke za 4,44 milijarde dinara veće od ukupnog kapitala. Za razliku od Petkovića, koji ugovor sa Zastava arms Ju-Es-Ej ističe u prvi plan, poznavaoci prilika upozoravaju da fabrika veličine i značaja Zastava oružja ne bi smela da se veže samo za jednog stranog partnera. Na stranu što ima i onih koji sumnjaju da se puške iz Kragujevca američkom partneru prodaju ispod cene i sve glasnije pitaju ko zaista stoji iza Zastava arms Ju-Es-Eja. Sagovornici NIN-a iz Zastava oružja tvrde da je u minule dve-tri godine, a naročito poslednjih nekoliko nedelja predsedniku Aleksandru Vučiću, Vladi Srbije i resornim ministarstvima poslato „bezbroj što anonimnih, što javnih pisama i dopisa, u kojima se argumentovano ukazuje na katastrofalno stanje u fabrici“, čije su teškoće delom uzrokovane i svojevrsnim dvovlašćem i sve vidljivijim nesuglasicama direktora Petkovića i pukovnika Ivice Marjanovića, koji je od 2017. predsednik Nadzornog odbora. Niko od „prozvanih“ predstavnika države nije reagovao ni na jedno od brojnih upozorenja, niti je godinama posetio fabriku. Jedna od pretpostavki je da vlast sve ignoriše zato što Vučić ima puno poverenje u pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenada Miloradovića, glavnog čoveka za poslovne aranžmane sa UAE i Slobodanom Tešićem, jednim od finansijera SNS-a. Deo zaposlenih smatra da su za dolazak Petkovića u Zastavu prilično zaslužni upravo Tešić i direktor BIA, bivši ministar odbrane Bratislav Gašić, dok u krugovima oružara Ivica Marjanović važi za čoveka Nenada Miloradovića. O odnosu države prema Zastavi oružju svedoči i to što je fabrika „od strateškog značaja za bezbednost zemlje“, koja se prostire na 45 hektara u najužem gradskom jezgru Kragujevca i još uvek ima imidž proizvođača jednog od najkvalitetnijih mitraljeza na svetu (M 84), krajem 2020. procenjena na 47,5 miliona evra. Danas ne bi vredela ni toliko, jer su joj gubici veći od kapitala, a samo 45 hektara, infastrukturno potpuno opremljenog zemljišta, po tržišnim cenama u Kragujevcu, vredi neuporedivo više. Vlada Srbije je tek nedavno usvojila odluku o početku konverzije duga Zastava oružja državnim poveriocima, dok je u ostalim fabrikama namenske industrije ta operacija uveliko završena. Problem je što će se u kapital pretvoriti samo oko tri milijarde dinara dugova Poreskoj upravi i lokalnoj samoupravi, dok konverzijom neće biti obuhvaćeni dugovi državnom preduzeću Energetika od oko dve milijarde dinara i Fondu za razvoj od 1,3 milijarde dinara, tako da će oni i dalje nastaviti da opterećuju bilanse preduzeća, koje je i bez tog tereta na ivici kolapsa. Kod poznavalaca oružarskog biznisa to rađa sumnju da država namerno zapostavlja Zastavu i u Kragujevcu razvija „paralelnu vojnu industriju“, upirući prst u DSL Specijalne sisteme. Ta firma osnovana je u martu 2015, sedište joj je u Beogradu, proizvodni pogoni u industrijskoj zoni u kragujevačkom naselju Ilina voda, a jedini vlasnik Slobodan Jaramaz. Već 2015. i 2016. probila se, po vrednosti ugovorenih izvoznih poslova, među deset najuspešnijih firmi koje se bave proizvodnjom i prodajom naoružanja i vojne opreme. Iako je na kraju prošle godine imala 79 zaposlenih, mnogo više nego na početku, u poslednje vreme njen prihod ustalio se na oko pet miliona evra godišnje, a neto dobit je sa 73,4 miliona dinara u 2017. lane pala na 0,8 miliona, dok je 2020. bila samo 0,1 milion dinara. Zato neki od zaposlenih u Zastava oružju strahuju da bi u dogledno vreme DLS Specijalni sistemi mogli preuzeti proizvodnju nekih artikala od njihove posrnule firme. I taj strah podupiru tvrdnjom da je tadašnji predsednik Tomislav Nikolić još 2015. upozoravao menadžment Zastava oružja da se u Beogradu najozbiljnije razmatra mogućnost da se proizvodni program kragujevačke fabrike oružja paralelno organizuje i u fabrici Složeni borbeni sistemi u Velikoj Plani, čiji je glavni podizvođač firma DLS Specijalni sistemi. Drugi, pak, ne isključuju ni mogućnost da se poslovanje unazađuje i vrednost fabrike umanjuje zarad eventualne privatizacije, u kojoj bi se kao kupci možda pojavili upravo oni koji je svojom kadrovskom politikom urušavaju. Konačni rasplet ne može se unedogled odlagati. Ili će neko podići Zastavu, ili će ona definitivno propasti. U svakom slučaju, ne može ostati spuštena „na pola koplja“ kao poslednjih nekoliko godina. Zoran Radovanović, Milan Ćulibrk