O žrtvovanju

Teško je ovih dana, sredinom septembra, misliti u Britaniji o ičemu drugom sem o smrti suverena, do te mere utkanom u tkivo svakodnevnog života da nema potrebe da joj se pomene ni ime. Okončanje sedamdesetogodišnje lične, istorijske, psihološke i emotivne ere (za društvenu videćemo) govori i o jednoj neočekivanoj vezi između našeg i britanskog društva: o (zlo)upotrebi mita žrtvovanja. Jedan je individualni, drugi je kolektivni. Uprkos skoro nezamislivom luksuzu okruženja i životnog stila, glavni lični narativ britanske kraljice - i njene pi-ar službe - bio je baziran na ličnoj žrtvi za dobrobit nacije. Zarad življenja kao simbol zemlje i institucije monarhije kao istorijskog maltera društva, zarad svrhe nominalno mnogo važnije od ličnih želja i poriva, počinila je samoubistvo svoje individualnosti. To je paradoks: biti suveren je istovremeno i hiperindividualizacija, jedinstvena i ekstremna prepoznatljivost lične „vanobičnosti“. Kraljica je, zarad nacije, žrtvovala svoju ljudskost. Svi normalni aspekti ljudskog ispoljavanja, posebno u javnosti - radost, bes, razočaranje, iritiranost, pogrešne privatne odluke zbog kojih se kajemo, poveravanja, porodična empatija, kao i bizarnost učešća u planiranju sopstvene sahrane - sve je podređeno instituciji simbola. LJudske emocije, van pažljivo kontrolisane zone ispoljavanja, imaju vonj nestabilnosti, čak potencijalne opasnosti. Simbolima ne pripada „obična“ ljudskost, oni moraju da budu vanvremenski, a to znači i „vanljudski“. Nije slučajno da je emocionalna uzdržanost oduvek krasila najveće ljude-simbole u našoj kolektivnoj istoriji: Konfucija, Lao Cea, Hrista, Budu, Gandija... Monarhija je za većinski agnostičke Britance nešto najbliže organizovanoj nacionalnoj religiji. Skoro jedini narativ koji im omogućava da gledaju „prema gore“. U tom smislu, stih Seks pistolsa da kraljica „nije ljudsko biće“ nije samo gola uvreda. Stravična je to lična cena, kaže ovaj narativ, koja se plaća za taj neljudski nivo represije sopstvene ljudskosti zarad višeg cilja. Ali, ta žrtva je neizbežna. Ličnost, „normalna“ ljudskost, ometa simbol i mora da se žrtvuje da bi se simbol oslobodio, da bi uopšte bio moguć. I, deluje. U inherentno nestabilnim demokratijama, jedna umivena i vanvremenska monarhija se doživljava kao „zlatna nit“ istorije koja povezuje sve i reflektuje najuglancaniju sliku engleskih (posebno) ukupnih mitova. Zato je mimohod za odavanje poslednje počasti kraljici dug skoro deset kilometara. To je dalo povod i onom drugom delu engleskog duha, slobodnijem i ciničnijem, da reaguje - pošto je Čarls najstariji novi kralj u britanskoj istoriji, šala je da će oni na kraju reda za Elizabetu taman dočekati da budu na početku mimohoda za njega. Kod nas je, suprotno ovome, žrtvovanje „autsorsovano“ na narod. Elita nikada ne pati, uprkos teatralnim prenemaganjima aktuelnog predsednika o tome koliko ne spava i ne jede zbog nas. Akti stvarnog žrtvovanja za više ciljeve među našim elitama retki su kao „veseli Mađar“. Iako nismo monarhija, naš mit o žrtvovanju je još više feudalan. Kao i engleski, i on je instrumentalizovan u poslovni model i u tehnologiju vladanja propagandnim upravljanjem emocijama i fokusom pažnje. Razlika je što kod nas narodu pripada slavna žrtvena prošlost i sadašnjost, a elitama udobna sadašnjost i budućnost. Naš narcisizam žrtve, kao i engleski narcisizam imperije, pretvoren je u opojnu drogu, distrakciju od života samog, od svakodnevice i od odgovornosti. Kod nas posebno, i od ikakvog osećaja za budućnost. Mit o kolektivnom žrtvovanju na kome se ne gradi bolja budućnost je posebno destruktivan jer žrtve koje žele da ostanu žrtve imaju nesreću da im se ta želja obično i ispuni.