Kad je teško, kredit

Tačno je, kao što kaže ministar finansija Siniša Mali, da je kamatna stopa od tri odsto, koliko je Srbija izdejstvovala za najavljenu pozajmicu jedne milijarde dolara od Ujedinjenih Arapskih Emirata, u ovom trenutku nezamisliva, jer se kamate na tržištu kreću oko sedam ili 7,5 odsto. U pravu je i kada kaže da bi alternativa ovom kreditu, uzetom od „arapske braće“ bila daleko skuplja, a činjenica je i da u vesti o novoj pozajmici nema ničeg senzacionalnog, jer već godinama Srbiji je, da bi finansirala budžetski deficit i izmirivala ranije obaveze, potrebno nekoliko milijardi evra godišnje i ovakav kredit samo je još jedan preduzeti korak ka realizaciji tih planova. Drugi par rukava je što srpske vlasti imaju manir da ekonomsku sliku crtaju idealnom, a budžetsku kasu takvom da novac iz nje preliva, pa se onda javnost zapita čemu odjednom pozajmica kada nam je koliko juče plasirano da je sve u savršenom redu. Zbog čega onda i uprkos nezamislivo povoljnoj kamati na pomenuti kredit ovo zaduživanje ne bi trebalo da nas raduje? Šta je sporno u vezi sa kreditom dobijenim od UAE? Ima li ovo zaduživanje i svoje naličje i govori li nam da u srpskim javnim finansijama situacija, ipak, nije onakva kakvom je predstavljaju predstavnici države, saopštavajući građanima, primera radi, vest kako je u budžetu za prvih sedam meseci ostvaren suficit? Jer, ako je tačno ono što navodi Mali s početka ovog teksta, jednako je tačno i nešto drugo - ono što je nama nezamislivo jeftino, nekim zemljama iz našeg okruženja je regularna cena zaduživanja na tržištu, a ne velikodušnost arapskih prijatelja. Analizirajući isključivo kamatnu stopu dogovorenu sa UAE, sagovornici NIN-a redom će se složiti sa ministrom finansija da je ona izuzetno povoljna za sadašnje tržišne prilike. Slobodan Minić, ekonomista Fiskalnog saveta, kaže za NIN da je loša vest zapravo činjenica da se tržišne prilike za Srbiju i neke zemlje poput nje pogoršavaju i da se slika koju o nama i našem kapacitetu da se zadužujemo imaju investitori drastično promenila u poređenju sa ranijim godinama. Činjenica je da su se promenile i međunarodne okolnosti, odnosno da je inflacija koja pritiska gotovo ceo svet okončala eru jeftinog novca i primorala vodeće svetske centralne banke da povećavaju kamatne stope, ali Minić navodi da su kamatne stope po kojima se Srbija može trenutno zadužiti na finansijskom tržištu porasle više nego što je njihova cena za nama slične zemlje u okruženju. „Suština je da se Srbija nakon godina povoljnog zaduživanja vraća opet u rizičnu zonu i za nju su kamatne stope sada znatno više. Poređenja radi, na početku pandemije mi smo se zaduživali po istoj ili sličnoj kamatnoj stopi kao i druge zemlje ovog dela Evrope, dok je danas situacija bitno drugačija, pa je za nas kamatna stopa između šest ili sedam odsto, a za Hrvatsku je tri. Ako izuzmemo Rumuniju i Mađarsku, kamata za zemlje Centralne i Istočne Evrope, pogotovo one u evrozoni su između dva i tri odsto, a nama šest ili sedam“, objašnjava Minić dodajući da kada uporedite trošak zaduživanja Srbije sada i u nekim ranijim vremenima, takođe je primetno ozbiljno pogoršanje situacije. „Činjenica je da smo na početku pandemije emitovali evroobveznice sa kamatnom stopom od dva odsto, a danas je to šest. Takođe, činjenica je i da smo od UAE i 2014. uzeli kredit i da je tada kamata bila dva, a ne tri odsto, dok je prosečna cena zaduživanja na tržištu bila na sadašnjem nivou, dakle oko šest“, kaže naš sagovornik iz Fiskalnog saveta. I ekonomista Vladimir Vučković, predavač Mokrogorske škole menadžmenta, poredeći sadašnju sa kamatnom stopom iz 2014, konstatuje da su nam i UAE povećali cenu zaduživanja za jedan procentni poen, a u stvari za 50 odsto i ističe da bi to mogla biti posledica činjenice da je Srbija, u međuvremenu, pokvarila makroekonomske performanse. Osim situacije na globalnom tržištu kapitala, unutrašnje razloge zbog kojih postajemo rizičniji investitorima trebalo bi tražiti u činjenici da nam je tokom pandemije javni dug porastao i da smo trošeći na često neracionalne i neselektivne pakete pomoći privredi i građanima, za poslednje tri godine značajno povećali budžetski deficit. „Nije ovaj kredit stub fiskalne stabilnosti Srbije, kako se moglo čuti od ministra finansija, već stub treba da bude odgovorna fiskalna politika i u dobrim i u lošim vremenima“, poručuje Slobodan Minić. Vučković dodaje da bi, pored pogoršanja fiskalne slike rastom rashoda i neselektivnim davanjima, razloge za to što rizik u očima investitora raste trebalo tražiti i u geopolitičkim okolnostima u kojima se na Srbiju sada gleda kao na zemlju koja je „danas jedan korak bliže Istoku i korak dalje od EU nego što je to bila ranije“. Ekonomista Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, pak, smatra da rizik Srbije objektivno nije porastao, nego je razlika samo u tome što investitori u krizi razmišljaju drugačije. „Kada na tržištu ima obilje novca i kada je on jeftin, onda investitori ne prave razliku između, primera radi, Slovačke i Srbije. Ali, kada se desi kriza i cena tog novca počne da raste, situacija se potpuno menja i odjednom postaje važno ko je članica EU, ko nije“, kaže Jevtović i - ne opravdavajući to što država ovaj kredit nažalost mora trošiti na posrnuli EPS - ističe da je kamata od tri odsto izuzetno povoljna i posledica je dobrih političkih odnosa lidera Srbije i UAE. „Činjenica je da je kamata na 10-godišnje evroobveznice koje Srbija emituje nedavno bila 5,9 odsto, što je znatno više od ovih tri“, kaže Jevtović. Nesporno je, takođe, da interesovanje ulagača za naše dužničke papire ozbiljno jenjava, pa je država počela sa do sada neuobičajenom praksom - prodaje obveznica direktnom pogodbom, umesto na otvorenom tržištu, na aukcijama. Minić objašnjava da je, zbog slabog interesovanja za aukcije, država u tri navrata direktnom prodajom investitorima prikupila oko 700 miliona evra, a kamata na taj novac iznosila je između 3,5 i četiri procenta, plus šestomesečni euribor, što nas opet vraća na priču o ozbiljno pogoršanim uslovima zaduživanja. Pod uslovom da se iza ovog kredita dogovorenog između lidera dve zemlje ne kriju nikakvi skriveni troškovi o kojima srpska javnost ništa ne zna, a koji bi mogli imati veze sa biznisima koje u Srbiji imaju UAE i kompanije iz te zemlje, visini ugovorene kamate se zaista nema šta zameriti. Sa druge strane, valutni predznak već nije tako povoljan kao što je sama kamata. Naime, toliko puta kritikovana odluka bivšeg premijera Mirka Cvetkovića zbog skupog zaduživanja i to u dolarima, danas se kao dežavi nadvija nad donosiocima ekonomskih odluka. Dolar trenutno jača, a procenu šta će se dešavati ubuduće sa odnosom vodećih svetskih valuta niko sa sigurnošću ne iznosi. Ako i zanemarimo činjenicu da bi za Srbiju i njen javni dug najbolje bilo kada bi zajmila u dinarima, sledeća opcija bi svakako trebalo da bude pre evro nego dolar. Podaci Uprave za javni dug govore da je na kraju jula udeo dinarskog duga u ukupnom javnom dugu bio jedva 25 odsto, dok je ostatak u nekoj od stranih valuta (57,7 odsto u evrima i 12,2 u dolarima). „Mi smo ranije imali jednu trećinu duga u dolarima, što je predstavljalo ozbiljan fiskalni rizik i s punim pravom je to bila kritikovana politika. Poslednjih godina se udeo duga u dolarima smanjivao, država je radila na tome da se neki nepovoljniji krediti refinansiraju odnosno zamene povoljnijim, ali nije dobro što se sada vraćamo na taj put, ne samo skupljih zajmova nego i valutno rizičnijih“, upozorava Minić. Jevtović, pak, smatra da država ovoga puta nije imala izbora, da alternativa kreditu UEA nije ni postojala ili jeste, ali po znatno višoj ceni. „Dolar trenutno jača, ali ne mislim da će se odnos evra i dolara drastično menjati u narednom periodu. Verujem da ta valutna struktura ovog kredita neće biti neka dodatna omča za budžet“, uveren je sagovornik NIN-a. Ono što svakako može biti više nego ozbiljna omča oko vrata srpskih javnih finansija su krediti koji dospevaju na naplatu početkom 2023, ali i stanje u javnim finansijama mimo onoga što će biti trošak otplate starih dugova. Naime, ni sam Mali nije krio da je kredit od Emirata uzet kako bi se tim novcem servirale obaveze koje dospevaju narednog januara, a procena je ekonomista da će za to servisiranje biti potrebna ne jedna, već oko četiri milijarde evra. Kada se na taj iznos doda i finansiranje deficita budžeta, jer ma koliko da pozitivno iznenađuju prihodi u budžetu, istim intenzitetom prete da iznenade i rashodi, pogotovo na preduzeća iz oblasti energetike. Kada se sve sabere, očigledno je da će u narednoj godini biti veliki izazov prepoloviti ovogodišnji deficit budžeta, kako se planiralo doskoro. Umesto smanjenja, imaćemo rast rashoda, pa čak i uz veće prihode, Srbija teško da može da realizuje ono što je Fiskalnom strategijom najavila u pogledu deficita budžeta, a samim tim i udela javnog duga u BDP-u. To onda znači da će troškovi finansiranja manjka porasti, a naša sposobnost da se zadužimo na finansijskom tržištu za blizu šest milijardi evra, koliko će, kako nam kaže Minić, biti potrebno od ovog trenutka do kraja naredne godine da zakrpimo sve rupe, biće na ozbiljnom ispitu. Ne samo u pogledu kamatne stope po kojoj ćemo taj novac morati da pozajmljujemo nego i u pogledu dostupnosti tog kapitala za zemlju kakva je Srbija, ma šta mi o njenoj ekonomiji mislili i ma u šta nas uveravale vlasti kada je u pitanju budžetska i makroekonomska ravnoteža. Na sve to, pošto troškovi zaduživanja rastu, a mi novca u budžetu za otplatu starih dugova nemamo, novim, skupim kreditima ćemo otplaćivati one stare, jeftine. I mada je sličnosti sa situacijom u kojoj se svojevremeno našao Mirko Cvetković zaista dosta, Jevtović je uveren da bojazni od začaranog kruga koji je Srbiju tada doveo do ruba bankrota ovoga puta nema. „Nismo ni blizu tog začaranog kruga iz nekoliko razloga. Najpre, mnogo je manje fiskalnih pretnji sadašnjoj nego toj vlasti. Ekonomija Srbije tada je izgledala potpuno drugačije, privreda je bila mnogo slabija, stopa nezaposlenosti je bila oko 25 odsto. Drugo, fiskalna disciplina i odgovornost sadašnje vlasti je mnogo veća. Sada se vide efekti sprovedene fiskalne konsolidacije koja je uravnotežila javne finansije i tako omogućila da se neke krize i nepovoljne situacije mnogo spremnije dočekaju nego što je tadašnja vlast dočekala globalnu ekonomsku krizu“, kaže Jevtović. Mada kreatori srpske ekonomske politike to neće otvoreno priznati, i više nego očigledno je da stremljenje ka sklapanju novog stendbaj aranžmana sa MMF-om ima za cilj upravo popravljanje te pokvarene slike naših javnih finansija. Najpre, posle niza godina u kojima je Srbija sa MMF-om imala tek savetodavni, „tehnički“ aranžman, ovoga puta najavljuje se sporazum koji će podrazumevati i mogućnost povlačenja određenog novca u slučaju nekog lošeg scenarija. Taj novac, na osnovu prakse MMF-a, ne bi trebalo da služi krpljenju budžetskih rupa, niti se on daje fiskalnim vlastima, ali isto tako poznato je da se MMF ove prakse kroz istoriju, posebno u kriznim situacijama, nije držao baš kao svetog pisma. Na pitanje da li eventualno sklapanje stendbaj aranžmana sa Fondom vide samo kao način da Srbija u očima investitora ponovo povrati onaj doskorašnji sjaj i poverenje ili čvršće vezivanje za ovu instituciju nego što je to bilo sa prethodnim aranžmanom ipak znači i obezbeđivanje dodatne opcije u slučaju neke platno-bilansne krize, Minić i Vučković odgovaraju slično: Minić kaže da je to kombinacija potrebe da se obezbedi dodatni kredibilitet našoj ekonomskoj politici, a time i olakša zaduživanje, ali i ostavi mogućnost da se povuku neka sredstva u slučaju nužde, dok Vučković odgovara da bi čvršći aranžman sa MMF-om trebalo investitorima da bude signal da je Srbija makroekonomski sigurna, što bi trebalo ne samo da utiče na visinu kamatne stope na pozajmice, nego i dodatno odškrine vrata finansijskom tržištu. „Ne želi Srbija stendbaj aranžman sa MMF-om zbog mogućnosti da povlači tranše novca, već zbog toga što joj je neophodna pozitivna slika među investitorima. Potrebno joj je da pokaže svetu da se u društvu ’dobrih momaka’, jer na berzi u Londonu razlika između zemlje koja ima ovaj aranžman i one koja ga nema je ozbiljno velika“, ističe Jevtović, po čijem bi mišljenju i zbog unutrašnjih prilika i potrebe za očuvanjem fiskalne discipline svakako bilo korisno da se taj dogovor sklopi. Na kraju, koliko god da javni dug nije dramatičan, poslednji podaci govore da je 53,5 odsto BDP-a, a Mali uverava da ni najnoviji kredit neće taj odnos povećati, činjenica je da će Srbiji svake godine biti potrebno sve više novca da bi platila nagomilane obaveze. Koliki će biti ceh izvlačenja iz energetske krize u ovoj grejnoj sezoni i u kojoj će meri EPS i Srbijagas biti sposobni da taj ceh plaćaju bez podrške iz budžeta, sabiraće se kada zima prođe, ali sve što se sada zna ne uliva naročiti optimizam. Troškovi će, dakle, rasti, a time i potreba da se sve većim zaduživanjem krpi sve veća rupa. Aktuelna kriza ozbiljnija je, kažu analitičari, od one koju je napravila pandemija, a ne samo da je novac koji se tada bacao iz helikoptera i kome treba i kome ne, sada nekoliko puta skuplji, nego ga je i znatno manje nego pre nepune tri godine. Ali zato je ambis ekonomskih, a pre svega energetskih problema sve dublji. Petrica Đaković