Pravi rezultati političke prevare

Retko se kad dešavalo da politički direktorijum tako kompletno i radikalno obmane biračko telo kao što je to pošlo za rukom aktuelnoj vlasti u plasiranju sage o Srbiji kao razvojnom tigru i lideru u regionu. Prema toj priči za odraslu decu Srbija u tom krugu zemalja ima najvišu stopu rasta bruto domaćeg proizvoda, investiciono je najaktivnija, u njoj najbrže rastu lična primanja, a budžet se tako uspešno puni da „imamo novca za sve što treba“ i sa bezbrižnim osmehom možemo da gledamo u svoju budućnost. Ko hoće da spozna ekonomsku stvarnost Srbije najbolje će to učiniti ako prosto obrne te apologetske konstatacije. Ekonomisti sistematski dokazuju, a to se najbolje da videti u redovnim zbornicima Naučnog društva ekonomista Srbije i brojnim izveštajima Fiskalnog saveta, da je Srbija razočaravajuće nerazvijena zemlja, da mnoge planirane mere i akcije ne bivaju realizovane, a da svojim tempom rasta BDP-a, zajedno sa Hrvatskom, zauzima poslednja mesta na relevantnoj lestvici zemalja sačinjenoj po veličini stopa rasta. Što se prepunjenosti budžeta tiče, ta skaska može se po kratkom postupku pobiti postavljanjem pitanja otkud, uz tako bogat budžet, tako naglo povećavanje budžetskog deficita i uvek delikatnog količnika javnog duga i BDP-a? Godine pandemije donele su niz posve opravdanih i vrlo znatnih povećanja javnih rashoda, ali ipak ostaje pitanje zašto nisu finansirane iz budžeta kad se zbog „obilja sredstava“ iz njega prosto presipa. Šta tek reći o mnoštvu prekih prioriteta u komunalnoj infrastrukturi i zaštiti životne sredine koji vapiju za sredstvima, a ovih nema pa nema? Silne količine neprečišćenih voda izlivaju se direktno u naše i međunarodne reke, o ogromnim neuređenim i zdravstveno hazardnim deponijama koje zemlju pritiskaju decenijama da se i na govori. Ova neugodna dijagnoza izaziva dodatne strepnje i strahove kad se uzmu u obzir procene ulaganja potrebnih da se zemlja sa te strane propisno uredi i upristoji. Zašto se uz tako bogatu državu više ne ulaže u prosvetu i nauku, pa da makar ublažimo obespokojavajući tok najsposobnijih mladih obrazovanih ljudi koji bez nade u povratak odlaze u inostranstvo? Retkost i oskudica su univerzalni fenomeni i čak i sa brzim privrednim razvojem uvek se iznova reprodukuju na sve višem i višem nivou. Svaka konstatacija o obilju sredstava znak je i dokaz stručne nepismenosti i nekompetentnosti pogrešnih, a lojalnih ljudi na pogrešnim, a profesionalno zahtevnim mestima. Šlag na tortu dolazi tek kad se postavi pitanje uzroka ovog bolnog neuspeha koju službena propaganda pokušava, a nažalost i uspeva, da proglasi epohalnim uspehom. Uzroci su brojni, ali je ključni – bespravlje, ubitačna hidra sa dva smrtonosna kraka: korupcijom i odsustvom vladavine prava. Oba ta kraka intenzivno produkuju sveopšte zlo koje bi moglo da se nazove društvena nepravda. Deformisana raspodela dohotka nije sinonim za društvenu nepravdu, ali je njen centralni deo. I korupcija i nepostojanje vladavine prava noseće su manifestacije nepravde budući da svaka od ovih pojava zasebno, a u njihovoj pogubnoj sinergiji još i više, uzrokuju negiranje osnovnog načela racionalnog privređivanja. A to načelo se sastoji u imperativu da, uz korekcije koje se tiču hendikepiranih i radno onesposobljenih članova društva, svako treba da bude nagrađen shodno svom doprinosu društvenom proizvodu shvaćenom kao agregat najšire pojmljenih ekonomskih vrednosti. Korupcija izaziva arbitrarne preraspodele dohotka u prilog onih koji poseduju nelegitimne prednosti ili legitimne prednosti koriste na nelegitimne načine. Negiranje vladavine prava znači da ne postoje jedinstvena pravila i postupci koji se u svim prilikama jednako primenjuju na sve članove zajednice. I selektivna primena pravila, ili njihovo tako tipično ignorisanje, produkuje deformacije u raspodeli, jer privilegovani uvek uspevaju da svoje proceduralne prednosti i finansijski valorizuju. Neka u ovom moru neizmerno važnih činjenica bude dodato još samo i to da ove arbitrarne preraspodele i selektivna (ne)primena pravila deformišu vrednovanje resursa, izopačuju njihovu alokaciju i tako uzrokuju negativno odstupanje ukupnog obima proizvodnje u odnosu na ono što je tehnološki i resursno dostupno. Gore od svega, takve deformacije u vrednovanju i alokaciji uslovljavaju skretanje ekonomskog sistema na suboptimalne trajektorije dinamičkog rasta, sa krajnjim rezultatom u vidu pogibeljne kombinacije niskog nivoa i nedovoljnog, daleko ispod prosečnog tempa privrednog rasta. Upravo to je nezahvalna kombinacija po kojoj se lako prepoznaje Srbija. Domaća ekonomska nauka nije, na sreću, ostala nema na ovu razvojnu sablazan. Stoga informacije o korupciji nisu svedene isključivo na uvide dobijene javnom raspravom i na drastične poruke koje sa bolnom redovnošću stižu iz mnogih kredibilnih međunarodnih organizacija. Profesor Pavle Petrović je sa saradnicima Dankom Brčerevićem i Mirjanom Gligorić objavio beskrajno važan članak „Zašto privredni rast Srbije zaostaje“ (Ekonomika preduzeća, mart 2019) u kome se zaključuje da je zbog odsustva vladavine prava i zastrašujuće zakorovljene korupcije, a to su dva brata blizanca, Srbija ne samo nerazvijena, nego i neutešno sporo rastuća zemlja. To je krupan paradoks, jer je u teoriji nizak nivo razvoja snažna osnova za natprosečno brz rast i kad jedna nerazvijena zemlja bude tako blokirana u svom razvoju da je redovno u društvu stagnantnih privreda, onda je to za nju dvostruko prokletstvo. Petrović sa saradnicima dokazuje da je inače niska višegodišnja stopa rasta BDP-a Srbije od nešto iznad tri odsto, zbog korupcije smanjena za trećinu. To je pogubno, tragično sasecanje tempa rasta, jer na dugi rok čak i razlike od po nekoliko promila produkuju ogromne razlike u nivoima razvijenosti. Ništa se tako dramatično ne odražava na stepen razvijenosti kao, čak i na prvi pogled zanemarljive, razlike u stopama rasta. Ali, obaranje stope rasta za čitavu trećinu, prava je razvojna havarija i tragični epilog pogrešne politike. Na stranu to što analiza stopa rasta pruža široke mogućnosti za najraznovrsnije manipulacije. One se obično obavljaju izborom malog broja godina, pa kad se jedna manje uspešna uporedi sa uspešnijom godinom dobija se velika stopa rasta, koja je plod slučajnih odstupanja i ništa ne govori ni o razvojnoj politici, ni o razvojnom potencijalu privrede. Upravo na takvoj manipulaciji iskonstruisana je saga o Srbiji kao razvojnom tigru u situaciji u kojoj je ona razvojni fenjerdžija. I drastično nabujala korupcija i odsustvo vladavine prava imaju za posledicu neracionalno korišćenje raspoloživih resursa, pogrešnu upotrebu raspoloživog bogatstva, usporavanje rasta i ukopavanje društva u pogubnu konstelaciju niskog stepena razvijenosti i naglašeno sporog rasta. Po logici elementarne aritmetike to je mehanizam ovekovečenja zatečenog, pa i aktuelno proizvedenog siromaštva i zakivanja zemlje za dno razvojne lestvice. Oba ta uzroka siromaštva i sporog rasta politički su uslovljena. Korupcija je krupna distributivna deformacija koja nastaje u spletu interakcija mnoštva društvenih subjekata sa državom, a promašaji države neposredno se knjiže na teret vlasti i politici koja njome upravlja. Izostanak vladavine prava posledica je okupiranja i skrajnutosti institucija kojima takođe upravljaju vlast i politika. Kombinacija niske razvijenosti i sporog rasta predstavlja recept za trajno zaostajanje i potiskivanje Srbije u položaj parije među evropskim civilizacijski emancipovanim državama. Ovaj zlokobni scenario može se izbeći samo kompletnom i odlučnom smenom postojeće vlasti, jer je za nju korupcija uveliko postala modus operandi. Ona ne može dobiti bitku sa korupcijom, jer bi tako izgubila okosnicu na kojoj se drži. Ista vlast ne može osigurati ni uspostavljanje vladavine prava, jer je ignorisanje pravnih normi način na koji ona uspeva da se održi. Vladavina prava je inkompatibilna sa praksom i modalitetima delovanja ove vlasti. Ne treba zaboraviti da predsednik Republike, sve kružeći očima sa okupiranih TV ekrana i zaklinjući se u poštovanje zakona, flagrantno krši Ustav koji članom 115 zabranjuje građaninu da istovremeno obavlja funkcije predsednika države i neke, u ovom slučaju vladajuće, stranke. Kontinuirano zaostajanje zemlje u privrednom razvoju prava je kob u konstelaciji dinamičkih trendova. Zarad nečega što bi se sa izvesnom, ali opravdanom patetikom moglo okarakterisati kao salus populi ovo već predugo zaostajanje moralo bi da se prekine i tako izbegne, po svaku cenu. Za to je neophodno ukloniti uzročnike, dakle oba kraka hobotnice koji to zaostajanje determinišu. Imperativ sasecanja bespravlja logička je implikacija činjenice da je divergentni trend razvoja u odnosu na naše okruženje socijalno neodrživ i da sadrži hazarde teških poremećaja čije su posledice nepredvidive, osim što je sigurno da bi bile pogubne. Ovu logiku bi politički činioci morali da artikulišu sa maksimalnom jasnoćom: vraćanje na normalan razvojni trend neka je vrsta uslova za spas zajednice. Samo se tako mogu izbeći pomenuti hazardi u aktuelnoj razvojnoj konstelaciji. Budući da ova vlast ne može izvući društvo iz bespravlja, jer je to oktopod sa kojim je nerazdvojno srasla, njeno uklanjanje je najviši društveni prioritet. Kad bi ona bila tako patriotična kako se javnosti prikazuje, a u nemoći da društvo očisti od bespravlja, ona bi smenila samu sebe, izvršila bi svojevrsni politički harakiri. To se, naravno, neće dogoditi, pa kao jedina nada ostaje njeno spontano nestajanje. To nije tako bizarno kao što zvuči, jer odumiranje autoritarnih sistema predstavlja jednu varijantu opšte političke zakonitosti. Jedino što je obeshrabrujuće u tom scenariju jeste okolnost da taj proces traje dugo i pravu nadu, čini se, otvara tek našim potomcima. No, koliko god sve to može da potraje, već sada je istinita i očita, a tako će ostati i za ubuduće, fundamentalna propozicija: smena vlasti je uslov našeg civilizovanog opstanka. Autor je profesor emeritus, dopisni član Slovenačke akademije nauka i umetnosti i bivši rektor Alfa univerziteta