Autoritarna vlast proizvodi izvršitelje apsolutne moći

Nova knjiga Momčila Đorgovića Ko je ubio Jovana Skerlića – Politika u zemlji zbežalih, nema samo provokativan naslov, već pre svega nudi sveobuhvatan, dinamičan portret slavnog književnog istoričara, koji je u srpskom društvu od vremena kada je živeo do danas, bio odbačen i nikada na zasluženom mestu. Đorgović na blizu 500 stranica opisuje svog junaka kao narodnog poslanika i intelektualca koji se ne miri sa stanjem u Srbiji pod vođstvom Nikole Pašića. Tako, neminovno, i poglavlje o njegovoj smrti nudi jasan povod za pitanje iz naslova knjige. Za najveći deo čitalaca u Srbiji, Jovan Skerlić je bio književni kritičar koji je „satro“ Isidoru Sekulić na početku njene spisateljske karijere. Koliko je to tačno ako se ima u vidu veliko istraživanje koje ste sproveli radeći svoju knjigu? Znamo da je nije „satro“, njegova kritika je možda i podstakla da postane velika književnica, niti se ona previše ljutila na njega. Na desetogodišnjici njegove smrti, najpohvalnije reči o njemu izrekla je upravo ona. Prema istoj toj zbirci pesama nije bio blagonaklon ni Matoš koji je imao istančaniji osećaj za tu vrstu lirike od Skerlića, asocirala ga je više na njenu tadašnju anksioznost nego na umetnost. Skerlić je bio vrlo zahtevan i neumoljiv i prema sebi, ne samo prema drugima. Čime biste objasnili da je Jovan Skerlić, jedan od najumnijih ljudi u novijoj istoriji Srbije, ostao van šireg interesa za javnost svoje zemlje? Bio je u žiži interesa ondašnje javnosti, mnogi su ga podržavali, ali je, kako su tvrdili njegovi prijatelji, imao i najviše neprijatelja u Srbiji zbog nastupa u Skupštini. Do nas je stigao kao proslavljeni književni kritičar, ali ne i sa oreolom nepotkupljivog borca protiv autokratije i korupcije. Bio je prvi u Srbiji koji je razotkrio funkcionisanje tzv. zarobljene države i imenovao nosioce te uzurpacije. Po njemu je to bio pre svega Nikola Pašić, vođa Narodne radikalne stranke. Neki istoričari su u vreme buđenja nacionalizma šezdesetih godina prošlog veka Pašićevu Srbiju, sa svim njegovim političkim i ratnim ciljevima, postavili kao „našu Srbiju“, kao ontološku osnovu našeg istorijskog bivstvovanja. Kritičar takve autoritarne i koruptivne Srbije nije se uklapao u njihov konstrukt, pa nije ni razmatran, pa kao takav nije ušao ni u školski program, a nije ni dopro do šire javnosti, mada su njegovi tzv. famozni govori o bankokratiji objavljeni polovinom šezdesetih prošlog veka, ali u Sarajevu. Kako je davno primetio istoričar Slavenko Terzić, Skerlićev politički angažman je istorijska nauka zaobišla. Previše je subverzivan za svaku vlast. U svojoj knjizi smeštate Skerlića, istoričara književnosti, u širi društveni i politički kontekst vremena u kome je živeo i radio. Šta je Skerliću bilo najteže u Srbiji? U ondašnjoj Srbiji Skerliću je najviše smetao nedostatak empatije tadašnje političke elite prema strahovito siromašnim i potpuno neobrazovanim sunarodnicima. Surovo je ta elita haračila zajmovima i porezima i bukvalno sunarodnicima skidala kožu s leđa. Primećeno je da ih je njihova vlast bezdušnije eksploatisala nego što bi Austrougarska s kojom su plašili narod. U to tobože „zlatno doba“ – nekolikoj stotini njih oko Pašića i jeste bilo zlatno – srpski dug prema stranim bankama, pre svega francuskim, iznosio je četiri godišnja budžeta! Bila je to omča oko vrata, od bankrota i propasti, paradoksalno, spasio ih je rat. Zaprepastila ga je i gotovo animalna surovost pojedinih oficira prema vojnicima u tim „najomiljenijim srpskim ratovima“. Mada su bili imenovani i prozvani, nisu odgovarali za ubistva i batinanja vojnika. Jedan od njih je bio čak odlikovan i Karađorđevom zvezdom. Najviše je Skerliću smetala drska, otvorena korupcija onih u vlasti koji nisu narod tretirali kao ljudski kapital koji se sa ulaganjima u preduzetništvo i u obrazovanje može pretvoriti u stvaralačku snagu napretka države i društva, već se na njega računalo kao na topovsko meso za realizaciju ruskih geostrateških interesa i Pašićevih računa i snova. Šta su najznačajniji Skerlićevi tragovi koji nam znače danas? Na njegovoj analizi korupcije stranke na vlasti, mogao bi se na odgovarajućim fakultetima zasnovati predmet o korupciji u Srbiji – istorija, uzroci, oblici, nosioci, posledice. Značajno je i njegovo objašnjenje zašto bi trebalo da se opredelimo za Zapad. Kod nas ima mnogo ljudi, govorio je Skerlić, koji deklamuju protiv „trulog Zapada“ i ushićuju se „srpskom i slovenskom kulturom“. Oni su od tog „trulog Zapada“ primili i odelo, i navike, i ustanove, i apetite, ali ne i ono što taj Zapad čini tako velikim i u čemu je on doista veliki učitelj: osećanje ličnog dostojanstva, slobodu, inicijativu, onaj vedri, preduzimljivi, trezveni duh koji je stvorio svu civilizaciju. Skerlić je tvrdio da za nas postoji samo jedan lek – da širom otvorimo vrata Zapadu i njegovim idejama, Zapadu koji stvara, koji živi punim i intenzivnim životom, „jedino dostojnim da se nazove ljudskim životom“. Stalno je ponavljao da je Zapad izvor svetlosti i žiža života na Zemlji. Narodi, govorio je, imaju samo dva puta, ili da prime zapadnu kulturu, ili da budu zgaženi. Opominjao je da nije nimalo privlačna perspektiva da se slovenske reke gube u ruskom moru, niti da se turski jaram zameni ruskim. Odnos Jovana Skerlića i Nikole Pašića, rekla bih da je to okosnica vaše knjige. Skerlić je u Narodnoj skupštini označio Pašića kao neprijatelja države i naroda. Zbog čega? Jedan običan čovek, listopadni predsednik vlade, bez obaveštavanja i saglasnosti Skupštine – tog čuvenog „srpskog parlamentarizma“ – gurnuo je jednog jutra, po svom ćefu i ćefu ruskog ambasadora, ceo narod u balkanske ratove, u rovove, u juriše, hiljade poginulih, mnogima se i dan-danas grob ne zna, hiljade ranjenih, hiljade invalida i umrlih od bolesti i opustošena domaćinstva i privreda! Kako nazvati tog čoveka? I zar nije onda Skerlić bio u pravu kada je Pašića označio kao „neprijatelja države i naroda“? Svojim ratnim tumbanjima po Balkanu za sobom je Pašić ostavio otvorene i latentne konflikte koji će izazivati nova razaranja u budućnosti. Skerlić je smatrao da je takva ratna politika pogubna pre svega za Srbiju i srpski narod. To između Skerlića i Pašića nije samo personalni odnos, to je suštinski „dualizam koji prožima naše političko i kulturno biće“, kako vi kažete u knjizi. Ispada da vlast, da bi opstala, mora da pokori svaku pamet koja joj se usprotivi? Autoritarna vlast, da. Ona okuplja i proizvodi mediokritete, poslušnike i izvršitelje apsolutne moći. NJih dvojica su školski primer za antipode. Skerlić je verovatno jedini političar u Srbiji koji je ušao u politiku a da od nje nije napravio svoj zanat, izvor profita i medij korupcionaške sprege. Smatrao je da je politička aktivnost „briga o javnom dobru“. Pašić ulazi u politiku kao korupcionaš i kralj Aleksandar ga isteruje iz vlasti zato što je svom sinu potpisao 500.000 dinara iz Dispozicionog fonda Ministarstva spoljnih poslova Države SHS. Postoji li neko dragoceno otkriće do kojeg ste došli radeći na ovoj knjizi? Izvanredno je opservirao našu društvenost, odnosno našu nesposobnost za društveni život. Mi ne razgovaramo, već režimo jedni na druge, a za vrline uzimamo zavist, uobraženost, mržnju, inat, neznanje, nasilje, potuljenost i potcenjivanje svakog. Vrednosti su izvitoperene – laž i prevara su mera inteligencije, iskrenom i obrazovanom nešto fali, zapravo je glup. Mi ne znamo za umilni osmeh i za izraze radosti i prijateljstva na licu, kad se siđe sa voza na beogradskoj železničkoj stanici, govorio je Skerlić, srešćete mračne, namrštene face kao u kazamatima. Skerlić je ispisao najtačniju dijagnozu o nama s kojom se moramo suočiti da bismo bili bolji, i to upravo u knjizi o Svetozaru Markoviću koji je odbacivao estetiku, nauku o formi i lepoti u ime banalnog utilitarizma presnog opstanka. Kakav je bio naš početak u modernim vremenima? Na prostoru Srbije, piše Skerlić, pojavile su se velike seljačke mase još u atavističkim instinktima svojih predaka pastira i hajduka, koje su vekovima živele slobodnim šumskim životom, bez istorijski stvorenog osećanja celine, bez socijalne discipline, i one su mrzele svaku organizaciju i bunile se protiv svakog državnog reda uopšte. Meni je ova njegova rečenica zaista dragocena, jer mi je rasvetlila mnoga naša s racionalnog gledišta nerazumljiva ponašanja, istovremeno me i umirila, jer mi je, paradoksalno gorkoj istini, ulila samosvest, znam razloge naše autodestruktivnosti. Skerlić je umro veoma mlad, u 37. godini, a ostavio veliko delo. Šta je po vašem mišljenju najveća dragocenost njegovih knjiga? Skerlić je svojim knjigama prvi, a i najmlađi, posle Vuka Karadžića opisao istorijsko i civilizacijsko sveobuhvatno sazrevanje našeg naroda i to ga je uhvatio in status nascendi, u samom trenutku rađanja. On je samim sobom i svojim delom to sazrevanje. NJegove knjige su značajan dokument, ali i stvaralačko delo u kojem sve generacije i do nas i posle nas mogu da nađu inspiraciju i podstrek za svoje stvaralaštvo. Skerlić jeste kratko živeo, ali je blesnuo kao munja i taj sev i dalje u sebi ima energiju i zrači, trajan je zapis našeg kulturnog postojanja. Dok ga gledam samouverenog na foto-portretu, čini mi se kao da će da iskoči sa slike, njegov pogled živi i sa mrtve slike, gori i dalje živi oganj – evo, prisutan sam, živ sam, umro nisam, imam nešto da vam kažem, jeste neprijatno, ali morate da prihvatite. Na kraju svoje kolumne Pašićdan, posvećene vašoj knjizi, književnik Svetislav Basara zaključuje: „Šta je ostalo iza Pašića? Pogledajte kroz prozor, u stvari bolje pogledajte TV Zadrugu. Šta je ostalo iza Skerlića: četrnaest podebelih tomova sabranih dela – bez političkih spisa koje je napisao sa 37 godina života.“ Šta vi kažete? Basara je lucidno ukazao na dugoročne posledice jednog nedela i jednog dela. Skerlić je samog sebe usavršavao i tražio je da i oni koji drže vlast podstaknu sunarodnike na usavršavanje, da svi budu bolji, kreativniji, civilizovaniji. Pašić se, naprotiv, oslanjao na „gunjac i opanak“, tvrdo je verovao da se Srbi duhovno i po mentalitetu razlikuju od kapitalističkih i „jezuitskih“ naroda Zapadne Evrope i da su previše pasivni za evropski način života. Smatrao je da je najbolje da mi koristimo tekovine njihovog razvoja, a ostanemo zavaljeni u svojoj divnoj zaparloženosti. Sam je mase anestezirao zaglupljujućim populizmom i uverenjem da što je neko prostiji, to je više „narod“, to je više autentični Srbin. Da su tada postojali, oduševljeno bi podržao rijaliti programe kao vrhunac srpske kulture i izvanrednog sredstva za širenje prostakluka i kreiranja bleskasto nasmejanog srpskog naroda zgodnog za manipulaciju. Radmila Stanković