Surova igra prestola

Edip je verovatno jedan od najvažnijih dramskih tekstova u istoriji, „ultimativna tragedija“, prepoznata kao takva još u Aristotelovoj Poetici, da bi se i dan-danas nalazila u samom vrhu popularnih lista najboljih pozorišnih tekstova „svih vremena“. Tokom te istorije koja se proteže gotovo dve i po hiljade godina, ova tragedija inspirisala je brojna umetnička dela najpre drugih dramskih pisaca, te je bila osnova i za opere, filmove, radio i TV drame, brojne parodije i, naravno, dala je Sigmondu Frojdu inspiraciju za danas tako popularnu teoriju „Edipovog kompleksa“. NJen autor, Sofokle, ostaje kao jedan od najuspešnijih dramskih autora za svog života, voljen i slavljen od čitavog antičkog sveta, napisao je oko 120 komada (od kojih je samo sedam sačuvano), redovno je dobijao nagrade na festivalskim takmičenjima (ali za Edipa tek drugu!), te se upisuje u udžbenike kao tragičar koji je najviše unapredio samu formu tragedije, smanjujući ulogu hora, produbivši ulogu trećeg glumca, dajući time više prostora za razvoj likova i dramske sukobe. Proslavljeni slovenački reditelj Vito Taufer u predstavi JDP-a s iznenađujućom lakoćom i sigurnošću daje jedno savremeno i promišljeno tumačenje korpusa pitanja koje ova tragedija sa sobom nosi. Možda je najveći uspeh predstave taj delikatan balans između lične tragedije jednog vladara i preciznog prikaza društvenog i političkog mehanizma koji se uprkos svim dobrim namerama neumitno nameće. Smeštajući uvod duhovito i tačno na pres-konferenciju koju vode predstavnici verske zajednice i organi vlasti, reditelj nas jednim potezom uvodi u politički kontekst, u taj svet nepoverenja, večite sumnje, straha i preispitivanja. S druge strane, onaj intiman plan kreće da se „odmotava“ u kafani, gde je smešten i veći deo predstave. Edip, rastrzan između straha za vladavinu i slutnje o poreklu, pokušava bezuspešno da uspostavi kontrolu nad svojim životom, svojom sudbinom. Taj vladar koji se ne libi ni nasilja ni manipulacija u pokušaju da se održi u surovoj igri prestola, postepeno postaje čovek koji će se slomiti pred tragedijom koju mu je sudbina donela. Dubina njegove lične tragedije ingeniozno nam je približena kroz jednostavne kafanske pesme, precizne u komentarima ali pune iskrenog patosa i tragizma (Robert Pešut, Magnifico, Aleksandar Pešut, Schatz). Na kraju se, kao što znamo, sistem ponovo uspostavlja, neumitno i racionalno, a tragična sudbina pojedinca ostaje tek fusnota u kontinuitetu društvenog ustrojstva. Predstava JDP-a, i to treba posebno naglasiti, redak je primer besprekorne usklađenosti svih kreativnih elemenata. Od gotovo baletske preciznosti mizanscena, preko odlične, značenjski jasne scenografije (Lazar Bodroža), elegantnih kostima (Marija Marković Milojev), već pomenute sjajne muzike, dizajna svetla (Siniša Čupić) pa do glumačkog ansambla - sve u ovoj predstavi odiše jasnim konceptom i preciznom realizacijom. To posebno važi za glumački ansambl. Počevši od razigranog Joakima Tasića, preteći svedenih ekspresija Aleksandra Đurice i Srđana Timarova, preko duhovitih i preciznih Miloša Samolova i Zorana Cvijanovića, pa sve do dirljivog Nebojše LJubišića. Tiresija Bojana Dimitrijevića pleni iznenađujućom stilizacijom koja kao da je inspirisana Sendmenom, dok nam Nataša Ninković donosi jednu kompleksnu, uzbudljivu, višeslojnu Jokastu. I naravno, Milan Marić, koji s retko viđenim intenzitetom, razumevanjem i delikatnošću gradi svog Edipa. Jednostavno rečeno, odlična predstava i sjajan početak sezone za Jugoslovensko dramsko pozorište. Boban Jevtić