Cvetkova kosovska predanja

U petak sam pošao iz Mokre za Belu Palanku da kupim pasulj, crni luk i ljute papričice. Jer, jebeš pasulj, ako nije ljut! Kad, negde na pola puta do Bele Palanke, sustiže me kolima Hristivoje Pejčić, penzionisani profesor prištinskog Univerziteta, koji danas živi u Aleksincu. I, šta će Hristivoje, odmah, da mi kaže? Zabeležio je predanja Kosovskog Pomoravlja, koja mu je pričao pesnik Cvetko Milanović (1927- 2009) iz sela Božovice, zaselak Manastir, svojevremeno opština Veliko Ropotovo. Cvetko Pejčić je sa Kosova došao u Aleksinac: „Pravili smo kuće ovde, u Srbiji, da bežimo među svoje!“ A doneo je dosta iz narodnog predanja Kosovskog Pomoravlja, slušajući starije otresite meštane koji su živeli i više od sto dvadeset godina. Kao deda Zlata, deda Jordan. A oni su govorili da su „Adam i Eva bili slepi i goli kada su se rodili, a đavo se pretvorio u zmiju, privukao se u raj, na stomak, kao što zmija ide, a noge se ne vide“. Kada se Đavo privukao u raj „pretvorio se u čoveka, uzeo zabranjeno voće“. A onda je zagrizao jabuku i rekao Evi: „Vidi ovo voće što je slatko! Uzmite, jedite!“ I Eva je zagrizla i dala i Adamu i oboje su „progledali i videli da su goli, pa su uzeli lišće od lipe, i, nabadali list jedan na drugi, da pokriju svoju sramotu“. Gospod je video šta su uradili, „naljutio se, uzeo maslinovu grančicu i isterao ih iz raja zato što su jeli zabranjeno voće“. Adam je pitao Gospoda: „Kako da živimo kad nismo u raju?“ A on mu je rekao: „Radite zemlju, stvarajte život! Dobar život je raj!“ Znači, bez rada nema raja. U Cvetkovom pripovedanju „Adam je oženio najstarijeg sina Avrama sa svojom najmlađom ćerkom Marijom“, što znači da je rodoskvrnavljenje dato čoveku još iz Adamovih vremena. Zatim, po Cvetku, Veliki potop bio je i na Kosovu: „U rudniku Kosovo polje sad se vadi ugalj, a vide se i stabla. U Belaćevac vide se i cepanke. A gde je rudnik Obilić, nađu se čitavi balvani! A na dubinu nađe se kreč, stari malter i zidovi! Potop je nastao jer je četrdeset i dva dana i noći kiša padala neprestano. Voda narasla svud i sve potopila. A lađa gore se uzdigla, i plivala, plivala...“ Ali, gle, u toj lađi, po Cvetkovom kazivanju, bio je Mojsije, a ne biblijski Noje! A „ovde je bio i Misir“! U Misiru je „počeo svet, Hristos, pismo i raj...“ A Isusa su Jevreji hteli da ubiju, jer su smatrali da je „vanbračno dete“. Ali, „čiča Mula Jusuf, na magarcu, sklonio je Mariju i Hrista u pećinu pored Vidlejema“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, vidi da sam sluđen Cvetkovim kazivanjima: „Šta ti tu nije jasno, moj dečače?! Ako je Isus i bio vanbračni sin, otac mu je bio Aleksandar Veliki, koji je otišao u Indiju, ostavljajući Mariju sa detencetom. A Vidlejem je bio Bitolj, gde se Marija sklonila iz Ohrida, iz pravog Jerusalima, jer su i Rimljani i Jevreji hteli da se reše malog Isusa, sina Aleksandrovog.“ Elem, u Beloj Palanci kupio sam pasulj, crni luk i ljute papričice, pa `ajd polako za Mokru, u napuštenu kuću mog pokojnog brata Dragiše. Kad, sustigne me kolima Goran iz Niša: „Sedaj u auto, idemo kod doktora Nebojše i Dekija! Peku rakiju, a stavili su i pasulj da se kuva!“ I, kako tome odoleti? Ostanem kod Nebojše do devet uveče, a onda požurim da gledam na RTS-u Nečistu krv. Tu me, pak, moja Crna skroz zašašavila: „Ako je Adam oženio svog najstarijeg sina Avrama za najmlađu ćerku Mariju, nije li onda Bora Stanković u svom romanu hteo da opravda rodoskvrnjenje!?“