Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   06.12.2022. 10:29
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Вучић на ничијој земљи

Није да Вулин није у праву када каже да Србија није спавала у ноћи када је Вучић држао час историје. Само што би та инсомнија могла да постане хронична

Већ неко време, а нарочито од 24. фебруара, однос према Русији и посебно агресији на Украјину, постао је прворазредно српско политичко питање. Ствари тако стоје од када су Путинове присталице почеле да сеире над призором руских тенкова надомак Кијева, а фанови Запада закључили да би нам сви они „путиндани“ и посете руског председника могли на нос изаћи и да је тренутак да се Москви каже још једно историјско њет. Отуда је весели Никола Селаковић, министар спољни, недавно показао да може имати мање дипломатског такта и од Вулина, потписујући и у Њујорку, на маргинама Генералне скупштине УН, са руским колегом Сергејом Лавровом План консултација министарстава спољних послова за наредне две године. И колико год да је реч о техничком споразуму који се вуче од 90-их, тај гест за Запад има изузетну симболичну поруку. Отуда и Хилова подигнута обрва и захтев САД које траже појашњење шта је са Русијом потписано. Само што та порука није ни упућена Селаковићу, али је зато Вучић добро разумео да је то питање за њега и сигнал да му може растурити владу.
Сад, може бити да ни Селаковић није толики глупак да пред очима читавог света сада потписује нешто са Русијом, и сасвим је могуће да је Вучић од Руса добио једну од оних понуда које се дају у четири ока и које се обично не одбијају. Тим пре што је Додик исувише лабав клин на чији би се врат изолована Москва могла окачити. У том контексту, Србија на европском путу му дође као идеална показна вежба да Путин није сасвим изопштен. Тим пре што то може бити и порука да се Вучић неће ове зиме огрејати на санкцијама Русији, посебно што Москва контролише готово читав енергетски сектор и да се Путин још који пут, бранећи своју позицију, може позвати на „косовски изузетак“, забијајући Београду клин у точкове. Зато порука да Србија неће признати резултате референдума у четири области у Украјини више делује као контрола штете него принципијелан став. Да није тако не би у Донбасу било ни Мише Вацића, Вучићевог преторијанца за уличне послове, у својству међународног посматрача референдума.
Најважније ствари догађају се далеко од нас и то се не може променити политичким говором за дневнополитичку употребу. Посебно, Вучићевим „историјским“ у УН, у коме је у брк великима сасуо да нема разлике између територијалног интегритета Украјине и Србије, који је 1999. грубо нарушен. Ми бар знамо да вишак историје овде уме да убије, посебно кад се производи уз нос великима. И нарочито када се догађаји који утичу на све ближе финалу. Другим речима, ако Руси и Американци наставе да се туку у прокси рату у Украјини, и једни и други ће глобалну катастрофу, која би могла да настане из њиховог директног конфликта на бојном пољу, настојати да избегну серијом посредничких ратова. Тешко да би се у том сценарију извукао Балкан, посебно ако се има у виду поменуто „кешање“ Москве о Београд и Бањалуку. У таквој ситуацији није добро бити на ничијој земљи. И није да Вулин није у праву када каже да Србија није спавала у ноћи када је Вучић држао час историје. Само што би та инсомнија могла да постане хронична ако Запад закључи да се Београд није довољно удаљио од Москве. Тим пре што је однос Србије према Русији једна од две кључне тачке које обликују њене односе са Америком. Друга је Косово. Када је Русија у питању, Београд односе са Вашингтоном балансира тако што тврди да не седи ни на једној од ове две столице, већ на оној на којој пише ЕУ. Само што то у овом случају, изгледа, неће бити довољно имајући у виду да су социјалдемократе, друга најбројнија посланичка група у Европском парламенту, објавиле да ЕУ не може да настави приступне преговоре са Србијом ако се Београд не усклади са санкцијама Русији. Сада треба видети како ће Вучић у пракси спровести мантру из Њујорка, „и територијални интегритет и европски пут“.
А кад смо већ код територијалног интегритета, док се председник у УН уписивао у историју, сепаратистичке тенденције у Спортском друштву Партизан, том милитантном крилу СНС-а, показао је Милорад Вучелић, који је борећи се за позицију председника и плен наумио да из друштва „отцепи“ фудбалски клуб. Његов архинепријатељ и претендент на исту функцију, Остоја Мијаиловић, хитро је одаслао поруку да у том случају фудбалери неће моћи да рачунају на име, грб и стадион и тиме сачувао територијални интегритет спортског друштва. За европски пут клуба, будући да Партизану баш и не иде у Европи, ипак ће морати да се консултује са Вучићем и види шта је председник смислио.



Зоран Прерадовић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Зоран Милановић председник Хрватске

Је ли нас Србија напала – јесте. Је ли Београд бомбардовао, уништавао, палио масовно Хрватску – јесте. А како се Хрватска понаша према њему? Џентлменски. Па доста је било!

Прочитајте све мисли
bg