Vučić na ničijoj zemlji

Već neko vreme, a naročito od 24. februara, odnos prema Rusiji i posebno agresiji na Ukrajinu, postao je prvorazredno srpsko političko pitanje. Stvari tako stoje od kada su Putinove pristalice počele da seire nad prizorom ruskih tenkova nadomak Kijeva, a fanovi Zapada zaključili da bi nam svi oni „putindani“ i posete ruskog predsednika mogli na nos izaći i da je trenutak da se Moskvi kaže još jedno istorijsko njet. Otuda je veseli Nikola Selaković, ministar spoljni, nedavno pokazao da može imati manje diplomatskog takta i od Vulina, potpisujući i u NJujorku, na marginama Generalne skupštine UN, sa ruskim kolegom Sergejom Lavrovom Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova za naredne dve godine. I koliko god da je reč o tehničkom sporazumu koji se vuče od 90-ih, taj gest za Zapad ima izuzetnu simboličnu poruku. Otuda i Hilova podignuta obrva i zahtev SAD koje traže pojašnjenje šta je sa Rusijom potpisano. Samo što ta poruka nije ni upućena Selakoviću, ali je zato Vučić dobro razumeo da je to pitanje za njega i signal da mu može rasturiti vladu. Sad, može biti da ni Selaković nije toliki glupak da pred očima čitavog sveta sada potpisuje nešto sa Rusijom, i sasvim je moguće da je Vučić od Rusa dobio jednu od onih ponuda koje se daju u četiri oka i koje se obično ne odbijaju. Tim pre što je Dodik isuviše labav klin na čiji bi se vrat izolovana Moskva mogla okačiti. U tom kontekstu, Srbija na evropskom putu mu dođe kao idealna pokazna vežba da Putin nije sasvim izopšten. Tim pre što to može biti i poruka da se Vučić neće ove zime ogrejati na sankcijama Rusiji, posebno što Moskva kontroliše gotovo čitav energetski sektor i da se Putin još koji put, braneći svoju poziciju, može pozvati na „kosovski izuzetak“, zabijajući Beogradu klin u točkove. Zato poruka da Srbija neće priznati rezultate referenduma u četiri oblasti u Ukrajini više deluje kao kontrola štete nego principijelan stav. Da nije tako ne bi u Donbasu bilo ni Miše Vacića, Vučićevog pretorijanca za ulične poslove, u svojstvu međunarodnog posmatrača referenduma. Najvažnije stvari događaju se daleko od nas i to se ne može promeniti političkim govorom za dnevnopolitičku upotrebu. Posebno, Vučićevim „istorijskim“ u UN, u kome je u brk velikima sasuo da nema razlike između teritorijalnog integriteta Ukrajine i Srbije, koji je 1999. grubo narušen. Mi bar znamo da višak istorije ovde ume da ubije, posebno kad se proizvodi uz nos velikima. I naročito kada se događaji koji utiču na sve bliže finalu. Drugim rečima, ako Rusi i Amerikanci nastave da se tuku u proksi ratu u Ukrajini, i jedni i drugi će globalnu katastrofu, koja bi mogla da nastane iz njihovog direktnog konflikta na bojnom polju, nastojati da izbegnu serijom posredničkih ratova. Teško da bi se u tom scenariju izvukao Balkan, posebno ako se ima u vidu pomenuto „kešanje“ Moskve o Beograd i Banjaluku. U takvoj situaciji nije dobro biti na ničijoj zemlji. I nije da Vulin nije u pravu kada kaže da Srbija nije spavala u noći kada je Vučić držao čas istorije. Samo što bi ta insomnija mogla da postane hronična ako Zapad zaključi da se Beograd nije dovoljno udaljio od Moskve. Tim pre što je odnos Srbije prema Rusiji jedna od dve ključne tačke koje oblikuju njene odnose sa Amerikom. Druga je Kosovo. Kada je Rusija u pitanju, Beograd odnose sa Vašingtonom balansira tako što tvrdi da ne sedi ni na jednoj od ove dve stolice, već na onoj na kojoj piše EU. Samo što to u ovom slučaju, izgleda, neće biti dovoljno imajući u vidu da su socijaldemokrate, druga najbrojnija poslanička grupa u Evropskom parlamentu, objavile da EU ne može da nastavi pristupne pregovore sa Srbijom ako se Beograd ne uskladi sa sankcijama Rusiji. Sada treba videti kako će Vučić u praksi sprovesti mantru iz NJujorka, „i teritorijalni integritet i evropski put“. A kad smo već kod teritorijalnog integriteta, dok se predsednik u UN upisivao u istoriju, separatističke tendencije u Sportskom društvu Partizan, tom militantnom krilu SNS-a, pokazao je Milorad Vučelić, koji je boreći se za poziciju predsednika i plen naumio da iz društva „otcepi“ fudbalski klub. NJegov arhineprijatelj i pretendent na istu funkciju, Ostoja Mijailović, hitro je odaslao poruku da u tom slučaju fudbaleri neće moći da računaju na ime, grb i stadion i time sačuvao teritorijalni integritet sportskog društva. Za evropski put kluba, budući da Partizanu baš i ne ide u Evropi, ipak će morati da se konsultuje sa Vučićem i vidi šta je predsednik smislio.