Srbija popova, lopova i topova

Predsednik se hvali vrdanjem. U strategiju vrdanja, kako javno definiše državnu politiku prema Kosovu, razume se kao svaki provincijalni prevarant. Već znamo da mu to posebno ide od ruke kad prikriva dokaze o ubistvima. Ovih dana strategiju vrdanja predsednik primenjuje sprovodeći u delo izdaju principa srpske spoljne politike, izdaju vrhovnih nacionalnih interesa, ukratko suštinsku veleizdaju države Srbije u vidu sporazuma sa agresorom koji preti istrebljenjem života na Zemlji. S dobrim razlogom računa na opozicionu upletenost u kosovske laži i džamahirijsko-pravoslavno flertovanje sa smrću, dok građani Rusije bežeći od sulude mobilizacije nadiru u Srbiju, mimoilazeći se na aerodromima s režimskim psihopatama koje srpska državna bezbednost šalje u Moskvu. Srbija popova, lopova i topova, što bi rekao Balašević, svoju je artiljeriju odavno ispucala i dobila zauzvrat više no dovoljno po glavi stanovnika, i glupo je zaboraviti, jer imamo s time podosta iskustva, da svaka kriminalna vlast pre ili kasnije računa na topove, ne na uspeh sopstvene paljbe, koliko na benefit topovskog mesa. Pitanje koje malo ko postavlja, valjda jer je apsurdno no ipak nametnuto prevlašću apsurda, jeste šta bi bilo kad bi sutra celokupno stanovništvo Kosova referendumom izglasalo povratak u državne okvire Srbije. Desi se, recimo, da se otpriznavanjem kosovske nezavisnosti od strane Toga i Naurua, Albanci obeshrabre, definitivno shvate da nemaju kud u času kad Republika Palau staje uz napore predsednika Vučića, pada vlada Aljbina Kurtija, padaju fusnote, ukratko ostvaruje se srpski san o sačuvanom Kosovu. Iznenada osvešćen albanski narod hrli po lična dokumenta, posao i stanove u dvojezični Beograd. I šta bi bilo dalje? Ništa, jer to kako bi trebalo da izgleda odbranjena i integralna teritorija malo ko od onih što nikad neće priznati Kosovo uopšte zamišlja, a i to što zamišljaju mahom i od sebe kriju. Ne samo što još od 90-ih u fantaziranom srpskom integritetu Albanci ne postoje, već su, ako ćemo pravo, i kosovski Srbi tek jedan apstraktan pojam, sveden na nekolicinu tabloidno upotrebljivih atributa. Nesumnjivo su katkad i višak, kao svaki ljudski život u današnjoj Srbiji s Kosovom ili bez, nižeg vrednosnog reda u odnosu na pojam teritorije koja je jedina razumljiva slika i kao slika jedino razumljiva. Ima ona TV reklama srpskog lanca drogerija Lili. Na kraju reklame, naizgled subverzivne, pojavi se zvanična mapa Srbije koja prikazuje rasprostranjenost Lili prodavnica. Teritorija Kosova na toj mapi iscrtana je tajanstvenom prazninom: nema nijednog Lilija ali Kosovo je tu. I eto grafičkog prikaza izopačene želje čija je suština sadržana u održavanju praznine i odlaganju stvarnosti. Prošlo je vreme, ako ga je ikad bilo, kada se moglo očekivati da će Srbija raditi za dobrobit kosovskih Srba, uključujući famozni projekat ZSO kojim je, ionako zajamčena, sloboda umrežavanja srpskih opština ugrožena premetačinama Beograda, zagovaranjem trovačkih razdora i imenovanjem patriota i izdajnika. Nije Srbija zgaženih institucija i zatrovane zemlje država koja ima kapacitet da gaji interes prema dobrobiti ljudi, njihovoj imovini, kulturnom nasleđu. Laž je odveć čudovišna da bi u sebi mogla da zadrži takve romantične standarde. Kidnapovana država ima jasne, praktične interese u odnosu na Kosovo (i to samo u odnosu na sever; jug, integrisan u kosovske institucije, odavno je na svoju sreću prepušten sebi). Ti interesi su pljačka građana Srbije i povratni tok novca kroz kriminalne strukture Kosova, poslovi krijumčarenja, egzekucija protivnika, zastrašivanje i ucene neposlušnih, održavanje krize korisne za unutrašnja i spoljnopolitička vrdanja. Zato, od svih fantastičnih scenarija, ima jedan koji, čini mi se, nije sasvim nemoguć, a na tužan i tragičan način zapravo i poželjan: verujem, naime, da će pre ili kasnije Srbi sa Kosova, u pokušaju izlaženja na kraj sa nepodnošljivom izolacijom i ucenama, sami podići granicu prema Srbiji. Najpre će se izboriti s kriminalnim strukturama, proterati naprednjačku bandu i sarađivati sa kosovskom policijom u njihovom hapšenju. Oslobodiće se straha. Svedočiće o zločinima naručenim iz Beograda, rasvetliće ubistvo Olivera Ivanovića, možda će neku ulicu nazvati njegovim imenom. Vodiće institucionalnu borbu za obesmišljavanje bilo albanskog bilo srpskog ekstremizma. Boriće se za adekvatan status neprocenjive srpske kulturne baštine, za svoja građanska, kulturna, manjinska prava, za svoju budućnost. U jedinoj državi koju imaju.