Porfirije je tu da zacementira spregu SPC i vlasti

Nakon molebna za porodicu na kom se niko nije pomolio za žene i majke koje su stradale u porodičnom nasilju, nakon poziva na oružje i mnogobrojnih govora crkvenih starešina koji su bili direktno upereni protiv ljudskih i građanskih prava koja garantuje Ustav, SPC je zatražila i povlačenje zvaničnih školskih udžbenika i pisanje novih, po njihovoj meri. Helsinški odbor za ljudska prava, Građanski demokratski forum i Savez antifašista Srbije su pokrenuli „Apel za sekularnu državu“ koji je od jednog dela javnosti doživljen kao šok – pa mi imamo sekularnu državu, a u našoj tradiciji je da slušamo Crkvu. O tome da li postoji granica tog „slušanja“ i gde je linija koja se mora povući između države i SPC, za NIN govori dr Slobodan Sadžakov, profesor etike na Univerzitetu u Novom Sadu. Iako u Ustavu piše da živimo u svetovnoj državi, ipak ste potpisali Apel za sekularnu državu. Da li to znači da po vašem mišljenju neko krši Ustav? I ko? U Ustavu precizno piše i koja su ovlašćenja predsednika države, pa vidimo koliko se to poštuje. Slično je i sa članom 11. Ustava koji definiše Srbiju kao sekularnu državu. Na taj član Ustava potrebno je, očigledno, stalno podsećati: „Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.“ Ustav, dakle, krše svi oni koji se ponašaju suprotno navedenom članu. Najveća je, svakako, odgovornost države. Najgore u svemu tome je što je pomenuto kršenje postalo nešto samorazumljivo. U Apelu su navedeni brojni primeri toga: uvođenje veronauke u državne škole, političko delovanje Crkve i crkvenih lica, ogroman uticaj na državnu politiku, velike novčane donacije koje država neopravdano i netransparentno daje verskim organizacijama (naročito SPC), oslobađanje od čitavog niza poreza, sudski procesi u kojima su okrivljeni sveštenici a vode se na sporan način i zastarevaju, školske, gradske i vojne slave, način funkcionisanja Bogoslovskog fakulteta u okviru Univerziteta u Beogradu... Apel je podsetio na sve to i na potrebu da se ponovo preispita stanje sekularnosti države. U tome je njegov veliki značaj. Pojavila se primedba da je Apel „skandalozan“ jer pokušava da ukine „veroispovest“? Da li želite da ukinete veroispovest ili veronauku? To je potpuna besmislica koja, sama po sebi, ni ne zaslužuje širi komentar. Tekst Apela je precizan, u njemu su navedeni primeri narušavanja sekularnosti, a ima ih, kao što se može videti, dosta. U Apelu je iznet i zahtev za ukidanje veronauke, na šta mi kao građani imamo pravo. Široka podrška Apelu i njegovi odjeci pokazuju da u Srbiji još uvek postoje značajni građanski, demokratski, proevropski kapaciteti. I to je ono što ohrabruje. Ovo je, verujem, novi početak otpora agresivnosti kojom se ubrzano ukida sekularni karakter države, vodeći dodatno naše društvo u civilizacijski sunovrat. Stvari treba nazvati pravim imenom, a ne podlegati instrumentalizaciji vere ni patetici da se radi o nekakvim svetim ljudima. Veliki broj njih se pre može nazvati politaičarima i biznismenima, kojima je najmanje stalo do vere. Negativne i ostrašćene reakcije na Apel, salve uvreda i pretnji koje su došle od strane sledbenika SPC, pa i navedeno podmetanje da se Apelom traži ukidanje veroispovesti, samo pokazuju koliko se malo zna šta je sekularnost, kakav je njen civilizacijski značaj u pogledu građenja građanskog društva i tolerancije. To je, pre svega, posledica preko 30 godina bezumne vladavine nacionalizma, što uključuje i klerikalizaciju. Rezultat je, u svakom pogledu, upropašteno društvo, zarobljeno u svojim zabludama, koje životari u svojoj predmodernosti i u kom bujaju primitivizam, pljačka i nesloboda. A zašto ukidanje veronauke i na koji način se ona do sada odrazila na decu? Ovde moram da podsetim na činjenicu da čas veronauke počinje i završava se molitvom, da su škole preko veronauke postale zapravo crkvene ekspoziture, svojevrsni duplikat onoga što se odvija u crkvi. Ne radi se, dakle, ni o kakvom znanju već o inicijaciji u veru. Časovi verske nastave u tom smislu predstavljaju svojevrsni regrutni centar. Smatram da bi se interesovanje za veru i saznavanje o njoj moglo događati u adekvatnijim prostorima i u drugačijoj atmosferi, a ne u školama, čija se funkcija ogleda u sticanju znanja na naučnim principima, uz korišćenje adekvatnih vaspitno-obrazovnih pristupa. Iako joj u imenu stoji reč nauka, veronauka nije nauka, od koje se razlikuje u čitavom nizu bitnih aspekata. Veronauka je zasnovana na dogmatskim sadržajima i stavu vere, što je fundamentalno suprotno biti nauke. Funkcija škole nije da usmerava u pravcu neke veroispovesti, niti da plasira bilo kakve dogmatske, a samim tim i indoktrinirajuće sadržaje. Informacije o religiji mogu biti i deo nekih drugih predmeta, ali bez primesa verske propagande. Sve to je posebno osetljivo pitanje jer verska nastava kreće od najranijih dana, kada je reč o deci koja nisu u stanju kritički razmotriti ono što im se ,,servira“. Zagovornici veronauke tvrde da ona postoji u svim evropskim zemljama i da to nigde sem ovde nije problem. Da li stvarno postoji i to u okviru državnih škola? U Evropi postoji nekoliko modela organizacije te nastave: kao konfesionalni predmet obavezan za sve učenike, konfesionalni izborni sa alternativom etike ili nekog drugog humanističkog predmeta, ili kao nekonfesionalni predmet opšteobrazovnog religijskog sadržaja. Reč je, dakle, o raznovrsnim iskustvima, te su pozivanja na ovo ili ono iskustvo, uvek stvar polemike. Sve druge sekularizacijske postavke o razdvojenosti države i crkve su tamo striktnije poštovane nego u Srbiji. Mi moramo pronaći model koji, u našim okolnostima, razvija bolji društveni kontekst od ovog sada, koji se sa svih strana razara uplivom verskih organizacija, i to ne samo kroz veronauku. U Srbiji je veronauka samo segment problema narušavanja sekularnosti. U vidu treba imati da je, u velikom broju evropskih država, reč o nekonfesionalnom predmetu. U Francuskoj, u kojoj je najdoslednije izvedena sekularizacija, veronauka ne postoji u državnim školama. Valjda treba da sledimo primer Francuske a ne klerikalizovane Poljske u kojoj je, pod uticajem Katoličke crkve, abortus (sem u tri ekstremna slučaja) zabranjen. U jednom broju evropskih država na delu su i ustavne monarhije, što ne znači da i mi moramo preuzeti taj anahroni status, koji je i tamo relikt prošlosti, nešto paradnog tipa, što traje po inerciji. Ishodište ovakvog koncepta koji mi imamo je da učenik postane vernik. Naš celokupan obrazovni sistem je urušen, sa minorizovanim humanističkim, prosvetiteljskim, emancipatornim nasleđem. Rezultat toga ne može biti drugačiji od ovog koji imamo, a to je produkcija nekritički orijentisanog stanovništva, zatucanosti, neobrazovanosti, poslušničkog mentaliteta, agresivnosti, nacionalizma... Jugoslovenski etičar Milan Kangrga je svojevremeno dobro primetio da „nacionalista nije racionalna osoba, jer da je racionalna ne bi bila nacionalista“. Uveren sam da i SPC i veronauka kakvu imamo doprinose svemu tome. Na jednoj strani deo građana traži ukidanje veronauke, na drugoj se divi zahtevu patrijarha da se povuku udžbenici zasnovani na naučnim činjenicama. I gde smo sada? Reč je o velikom naletu SPC, uz poslovično blagonaklon stav vlasti. Takvog naleta, zapravo, ne bi ni moglo biti bez sihronizovanosti sa vlašću, bez ustupaka koji se čine iz politikantskih razloga. Nekad im je smetao marksizam, a sada upravo oni žele da sve premreže svojim uticajem, pa i sferu obrazovanja. Oni uviđaju važnost te sfere, pa kao „ribari ljudskih duša“ žele da prepariranje ljudi po njihovoj meri krene još od najranijih dana. Sve ono čega se Evropa vekovima mukotrpno oslobađala sad se nadvija nad nama. Malo se, izgleda, zna o delovanju verskih grupacija kroz istoriju. O progonima i ubijanjima slobodoumnih ljudi, sputavanju razvoja nauke i racionalnosti... Upravo zbog toga je i nastao koncept sekularnosti u Evropi, kako bi se ograničio uticaj verskih organizacija, a otvorili horizonti slobode i progresa. Ako se ovako nastavi čeka nas i „poljski scenario“ u pogledu abortusa. I tamo se, kao i u Srbiji, mogu videti fatalne posledice razobručenog verskog uticaja. Bez otpora tome čeka nas srednjovekovni mrak. Više puta ste isticali da Crkva pokušava da uspostavi monopol i nad moralom i nacionalnim interesima i nad identitetom srpskog naroda. U čemu se to ogleda? I vlasti i Crkvi u potpunosti odgovara ovakav kontekst, unesrećena, zatucana, opljačkana i predmoderna Srbija, u sukobu sa civilizovanim svetom. SPC je pokazala koliko je pouzdan tumač morala i nacionalnih interesa. Oni su zajedno sa političarima i akademicima i odveli region u propast, u bedu i zločine. O tome opširno i ubedljivo govori knjiga Milorada Tomanića Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj. I danas, SPC predstavlja deo nacionalističkog projekta, udarnu pesnicu velikosrpskog nacionalizma i politike ekspanzionizma, koja je krajem 20. veka odvela u razaranja i teške zločine. Nikakve pouke nisu izvučene. Dok je državna politika Srbije zasnovana na tim temeljima postojaće i ovakvo prisustvo i uloga SPC, kao što je to, uostalom, slučaj u nekoliko poslednjih decenija. Takođe, dok se na temeljan način ne izvrši sekularizacija i država ne odvoji od upliva Crkve (i u Crnoj Gori i u Srbiji) bićemo u stanju predmodernosti, crkvena lica će se baviti politikom, imaće nezaslužene ekonomske beneficije i neopravdanu pravnu zaštitu. Poslednji primer je udruženo delovanje SPC, vlasti i desničarskih bandi povodom Evroprajda. Svi oni su na istom zadatku održanja srednjovekovne kaljuge, kojoj smetaju ljudska prava, tolerancija i proširivanje horizonata slobode. Da li je to trajno zajedništvo ili Crkva trenutno malo intenzivnije koketuje sa ekstremnom desnicom da bi primorala vlast da joj pruži još veću podršku? SPC je uvek uz vlast jer joj jedino ona može obezbediti nemale privilegije. Sa vlašću agilno sarađuje i na revitalizaciji velikosrpskog projekta u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. To je prioritet, a ekstremna desnica je pomoćna radna snaga, uvek dobrodošla. Svi oni dele iste vrednosti, svi su na istom zadatku. Opasnost od toga je velika i svakim danom se dodatno unazađuje ovo društvo. Može se, u mnogo aspekata, govoriti o verskom fundamentalizmu. To je ono što se postepeno i strpljivo gradilo decenijama, njihovi pipci su danas svuda. Dovoljno je pogledati ko priča o „porodičnim vrednostima“ i „vrednostima srpskog naroda“. Sve ono najprimitivnije, najreakcionarnije i najagresivnije se slilo u taj blok. Vrednosti srpskog naroda imaju smisla samo ako su korespondentne univerzalnim, civilizacijskim, slobodarskim vrednostima. Takav je svojevremeno bio slučaj sa antifašizmom, koji se danas kod nas temeljno odbacuje. I sam patriotizam bez kulturnog nasleđa predstavlja običan primitivizam. Mi pod imenom patriotizma i „očuvanja srpskih vrednosti“ imamo održavanje neregularnog života sa nizom anticivilizacijskih pojava koje su temeljno zatrovale ovo društvo. Naše društvo je, u svojoj biti, već trideset godina zasnovano na desničarskim idejama. A koje nam je vrednosti ponudila Crkva dok je to bilo u toku? Ona odlikuje svoje pulene, sve one koji su vukli i vuku ovo društvo na dno. To je orden koji nepogrešivo dobijaju upravo takvi. Kad tome dodamo i „posvećenja“ nekih ličnosti iz Drugog svetskog rata, kao što je Milorad Vukojičić, zloglasni pop Maca, patološki koljač iz Crne Gore, parastose za kvislinge kao što su Nedić i LJotić, jasno je o kakvom se vrednosnom sistemu radi. Sve ličnosti i događaji, i u prošlosti i u sadašnjosti, kojih bi se svako normalan stideo, za njih su prihvatljivi. Osuđeni ratni zločinci za SPC su heroji. Blagonaklon, pozitivan stav prema četničkom pokretu od strane SPC ne iznenađuje ako se ima u vidu da su četnici u Drugom svetskom ratu bili realizatori koncepta velikosrpske ideje. Sveštenici SPC će rado održati opelo Draži Mihailoviću i proglasiti koljače svetima jer se oni odlično uklapaju u njihov vrednosni sistem sastavljen od najmračnijih ideja i pojava. Oni su blagosiljali i ratne zločince devedesetih godina, kao što su podržavali i ratnu politiku Srbije. Može li se taj uticaj SPC kontrolisati i kako? Naravno da može, ali ova vlast nema ni najmanju želju da to učini. Videli smo da je Vučić reagovao istog dana nakon objavljivanja Apela, kako bi obavestio svoje partnere u SPC da ne treba da brinu. Tako vlast štiti i Pink, tabloide, svoje batinaše i biznismene, sve one koji čine njihovu infrastrukturu. Gde je tu tužilaštvo, gde su sudovi? Poziv na oružje se, valjda, ne može ignorisati kao unutarcrkveno pitanje? Sve to potiče upravo iz činjenice sloma koncepta sekularnosti kod nas, ujedno i sloma pravne države. SPC je privilegovana i u ekonomskom i u pravnom smislu. Dovoljno se prisetiti dvostrukih aršina nakon izbijanja korone, kada je vlast tolerisala nerazumno ponašanje SPC i atakovanje na javno zdravlje. Dovoljno je prisetiti se i kako su zastarevali procesi za pedofiliju. Kada neko preko društvenih mreža zapreti ljudima iz vlasti, reaguje se promptno. Kada Nikanor iznese jezive pretnje, nikakvih sankcija, naravno, nema. Kako gledate na činjenicu da nije kažnjen čak ni direktan i i te kako pred zakonom nedopustiv napad na premijerku? Kako je neko primetio, ona nije predstavnik LGBT populacije, ona ne zastupa interese ove grupacije već je jurišnik SNS. Ona se ne bori za sebe kao slobodno biće, već za sebe kao šrafa stranačke mašinerije. Ne treba zaboraviti ni to da je Ana Brnabić nositeljka diskriminacije u našem društvu i simbol političkog i društvenog licemerja. Prava koja je kao premijerka i politički uticajna osoba prigrabila za sebe, ona je uskratila drugima. NJena partnerka i zvanično nastupa u toj ulozi – upravo je u toj ulozi putovala u London. Mediji su javljali da njih dve imaju dete. A ta ista premijerka i njena ministarka za ljudska prava odbijaju da u skupštinsku proceduru upute predlog zakona o istopolnim partnerstvima. Dakle, to su primeri diskriminacije i dvostrukih aršina. Nije da smo baš očekivali izvinjenje SPC nakon tog napada, kako god ga premijerka lično prihvatila, ali jesmo bar pokušaj da se malo obore tenzije. Koji je bio motiv patrijarha da ih dodatno digne? Nikanor je bio samo megafon SPC, naravno da SPC i patrijarh nisu osudili tu izjavu, to je i njihovo stanovište. Patrijarh se posle samo nadovezao nazivajući LGBT populaciju „zlom“. Sve smešnije postaju priče o patrijarhu-rokeru i liberalnoj osobi. Porfirije je decenijama „pekao zanat“ kod Irineja Bulovića, „velikog meštra“, bliskog svakoj vlasti. Porfirije je tu da zacementira spregu SPC i vlasti i od dolaska na čelo SPC samo niže opasne izjave i postupke. On je Vučić u mantiji. Koliko je bio bitan trenutak kada je Vučić otišao na Sabor SPC i održao im govor? To je samo jedan od primera koji je pokazao da je SPC važan politički faktor, sa kojim se mora dogovarati ili pregovarati, kao u tom trenutku, kada su u toku bili pregovori o Kosovu. Uticaj SPC vidno jača od početka devedesetih, a posebno nakon 2000. Upravo je uvođenje veronauke bio veliki zamajac toj ekspanziji, sve je ubrzano za vreme Koštuničine vladavine, a u poslednjih nekoliko godina eksplodiralo do nepodnošljivih razmera. Patrijarh nam je objasnio da se protivi onome što je u suprotnosti sa „sistemom vrednosti srpskog naroda“. Da li se srpski narod razlikuje od ostalih, pa papa može da podrži Prajd i osudi pedofiliju u svojim redovima? Katolička crkva je smogla snage, zahvaljujući pre svega papi Franji, da pokrene obračun sa pedofilijom, ali i da učini brojne korake u pogledu liberalizacije svog delovanja. U SPC se takve stvari još zataškavaju. Ne znam o kakvom se moralu može govoriti ako im ne smeta ni to, kao ni zločinci i zločini, bogaćenje... I veliki broj vernika toleriše to što radi SPC, zatvara oči pred tim, i zaista kao „stado“, nekritički i poslušno, sledi svoje „pastire“. Sandra Petrušić