Да се разумемо, ово није некролог. Они се пишу умрлима. Није ни есеј, што оваква личност заслужује, јер нисам толико писмен. Ово је у старту пропао покушај Дечка (нешто касније о Дечку) да вам исприча колико је непроцењиво имати у својој околини људске величине калибра Србијанка Турајлић. Не знам кад сам је упознао, вероватно оних славних дана београдског Универзитета, који смо сви ми, студенти и професори као један, заузели у знак отпора једној од инкарнација толико жељеног српског вође. Сећам се прича свог друга из детињства, студента ЕТФ, о зајебаној професорки које се сви плаше, а поштују је и воле и певају Аутоматику као Колибри Слона Дондолана. Кад је 97-98. кордон мурије кренуо да лема студенте, стала је пред њих, дигла руку и рекла: „моју децу можете да бијете само преко мене мртве“. Било је питање живота и смрти, части, честитости и оног трећег изумирућег ентитета у томе, који се ником и никада не прашта, а увек и свуда се зове интегритет. Тако ће се вероватно звати и у историјским књигама кад га буду изучавали.