Paprena cena bitke za profit

Snabdevanje energijom usko je povezano sa razvojem civilizacije i društvenim uređenjem. Usled složenosti energetike, ne mogu se izbeći greške u donošenju odluka, iz kojih bi trebalo učiti da se ne bi ponavljale. Pogrešni koraci energetske tranzicije doveli su Evropu u sveobuhvatnu energetsku krizu sa desetostrukim cenama, paničnim kupovanjem drveta za ogrev, uvozom uglja i ponovnim pokretanjem termoelektrana. Vlasti krive rat i pozivaju na štednju tople vode, najavljujući zimu bez grejanja, a značajan deo evropske industrije prekida proizvodnju zbog preskupe energije. Od interesa je sagledati korene najznačajnijih grešaka koje danas uočavaju brojni stručnjaci. Značajno je promenjen način i kvalitet rada parlamenata, vlada i kompanija širom sveta. Državnike sa vizijama zamenili su političari kojima je političko angažovanje često prvi i jedini posao, koji se izdvajaju iz društva i ne sagledavaju širi interes niti duži rok. NJihovi ciljevi su suženi na očuvanje i uvećanje vlasti. Do promena je došlo i u privredi. Kompanije su nastojale da smanje rizike poslovanja kroz diversifikaciju i širenje aktivnosti na veći broj raznorodnih delatnosti, želeći da umanje posledice eventualnog neuspeha u jednoj od njih. Prethodni direktori posedovali su temeljno znanje o ključnim tehnologijama, glavnim proizvodima i relativno uskom ciljanom tržištu. Diversifikacija je znatno smanjila saznanja direktora o novim delatnostima i njihovom uticaju na društvo i životnu sredinu. Sve više vremena uzima politika unutar kompanije, kupoprodaja drugih kompanija i saradnja sa zakonodavnim i izvršnim vlastima radi promovisanja kompanijskih interesa i sticanja profita u što kraćem roku. Donosioci odluka u javnom i privatnom sektoru sve manje su zainteresovani za dugoročna promišljanja. U polju energetike, mnoge odluke donete su bez sveobuhvatnog sagledavanja posledica i bez planiranja na duži rok, što po pravilu vodi na slepi put. Životni vek mnogih izvora premašuje 80 godina, tako da će današnje odluke uticati na naše daleke potomke. Koreni pogrešnih odluka: Dominacija profitnog interesa, parcijalno sagledavanje posledica, previđanje šire slike i svođenje analiza na interval uporediv sa jednim političkim mandatom ne ostavljaju prostor za rešavanje energetskih problema od vitalnog značaja. Površne odluke donete pod uticajem užih interesnih grupa vode u energetsku krizu, ubrzavanje klimatskih promena, ugrožavanje životne sredine i do neuspeha strategija i agendi. Promenjen je i način na koji donosioci odluka koriste naučnike i stručnjake. Nekada su stručnjaci od integriteta pružali donosiocima odluka dragocena saznanja o granicama postojećih tehnologija i perspektivama tehnologija u razvoju, dok je razvoj osnovnih i primenjenih nauka usmeravan ka rešavanju društvenih izazova. Danas se značajan deo stručnjaka i sredstava za finansiranje njihovog rada usmerava ka kreiranju potpore ranije donetim odlukama vlasti i užih interesnih grupa. Na energetiku je uticalo i povlačenje države iz poslova upravljanja, tretiranje energije kao berzanske robe i prepuštanje energetike zakonima tržišta. Električna mreža je najveća među svim do sada načinjenim čovekovim tvorevinama. Uprkos složenosti i veličini, mreža je sve doskora radila veoma pouzdano. Elektroprivredom je najčešće upravljala država, što je omogućavalo dugoročno planiranje i usklađivanje radi sigurnog i dostupnog snabdevanja potrošača. U „regulisanim“ delatnostima postoji značajna upravljačka uloga države koja garantuje stabilne uslove poslovanja, što investitorima pruža sigurnost u pogledu povratka investicija. Oni su zaštićeni od nepredvidivih tržišnih promena, što ohrabruje ulaganja, ali stvara i širok prostor za neefikasno poslovanje pod zaštitom države. Načelni ciljevi procesa deregulacije i liberalizacije tržišta su uvećanje efikasnosti poslovanja, manja intervencija države, stvaranje uslova za slobodnu konkurenciju, šira mogućnost izbora za potrošače i očekivanje da će tržišni mehanizmi doprineti padu cena i ostvarivanju najpovoljnijih rešenja, odluka i ishoda. Tokom prethodnih par decenija, opisani procesi su promenili način upravljanja elektroprivredom i energetikom u mnogim zemljama sveta. Praktična primena deregulacije u energetici nije dala očekivane rezultate. U saveznim državama SAD koje su sprovele deregulaciju, cena struje veća je nego u drugim državama. Tretman električne energije kao berzanske robe pokazao je značajne slabosti, koje kulminiraju desetostrukim rastom cena u EU. Svojevremeno je zaustavljana proizvodnja u domaćim elektranama da bi ovlašćene privatne kompanije uvozile energiju i ostvarivale profit. Pokazuje se da energetika spada u oblasti koje se ne mogu u potpunosti prepustiti tržištu, i gde širi društveni interes može nametati naizgled neprofitabilne odluke. Davanje prioriteta konkurentnosti i profitabilnosti može imati negativan uticaj na standarde kvaliteta, pouzdanosti i sigurnosti. Radi opstanka na tržištu, investitori nastoje da redukuju troškove i izbegavaju ulaganja u opremu i radove koji će dati efekte tek za koju deceniju. U uslovima konkurencije, drugačije ponašanje bi ih brzo uklonilo sa tržišta. Profitno zasnovano odlučivanje otežava razvoj mreže i snabdevanje potrošača u slabo naseljenim oblastima, gde broj korisnika ne opravdava neophodne investicije. Pored toga, tržišni mehanizmi pogoduju ukrupnjavanju kompanija, gde pobednik u tržišnoj utakmici može steći monopol i vlasništvo nad ključnom infrastrukturom. U energetici profitno orijentisanih odluka, ciljevi zaštite životne sredine i dekarbonizacije odlaze u drugi plan. Navedeni ciljevi mogu se štititi neposrednom intervencijom države i/ili regulativom, regulatornim telima i agencijama, što podrazumeva savesno sprovođenje i poštovanje propisa, suzbijanje korupcije i funkcionalne institucije. U protivnom, prva žrtva profitno orijentisanog odlučivanja je po pravilu životna sredina. Primena deregulacije u pojedinim saveznim državama SAD praćena je učestalim ispadima napajanja koji dovode do velikih finansijskih gubitaka i do brojnih ljudskih žrtava. Efekti investicija u sigurnost napajanja su izvan horizonta profitno orijentisanog planiranja, dok tržišni mehanizmi ne garantuju koordinisan razvoj u interesu društva. Ipak, povratak u regulisanu prošlost nije rešenje jer rad savremenih zakonodavaca i izvršnih vlasti na rešavanju društvenih problema i zaštiti društvenih interesa nije tako revnosan kao nekada. Zbog promena u kvalitetu političkih elita i promena u njihovim prioritetima, vraćanje energetike u ruke države dovelo bi do neizvesnih ishoda. Rešenje može biti u novom obliku organizovanja svih strana zaintere­so­va­nih za energetiku i novom načinu usklađivanja njihovih interesa, naprednijem od samoupravljanja, o čemu se već razgovara u Evropi. Pogrešne procene rasta potrošnje u narednim decenijama mogu umnožiti energetske brige. U nadi da će fosilna goriva što pre biti zamenjena obnovljivim izvorima, mnogi stručnjaci su potcenili rast potrošnje električne energije, predviđajući da će zalaganja za njeno efikasnije korišćenje dovesti do stagnacije u potrošnji. Međutim, danas je izvesno da bi elektrifikacija transporta značajno doprinela rastu potrošnje električne energije već tokom narednih godina. Na primeru Srbije, gde je godišnja potrošnja električne energije uporediva sa energijom utrošene nafte, elektrifikacija transporta bi bezmalo udvostručila potrošnju električne energije. Često se previđa i rast obima razmene, obrade i skladištenja podataka koji će prouzrokovati odgovarajući rast potrošnje računarske opreme i komunikacionih mreža. Prema raspoloživim podacima, potrošnja električne energije za potrebe interneta porašće od 2020. do 2025. sa 10 na 20 procenata ukupne globalne potrošnje, sa perspektivom daljeg rasta. Potrošnja električne energije bi polovinom 21. veka mogla biti dva puta veća nego danas. Savesno planiranje energetike zahteva da se ispravno sagleda rast potrošnje kako bi se blagovremeno predvideli odgovarajući izvori. Za razliku od realističnih analiza američkog Department of Energy, evropske analize i projekcije sadrže značajne propuste. Pored klimatskih promena, zagađenja životne sredine, nestašice energije i vode za piće, smanjenja obradivih površina i uvećanja populacije, među problemima sa kojima se suočavamo je i nestašica mineralnih resursa. Do otežane nabavke došlo je zbog uvećanja tražnje, ograničenih rezervi, otežanog otvaranja novih nalazišta i uvećanih troškova rudarenja. U zemljama sa velikim utroškom minerala, gde prednjači Kina, životna sredina se štiti razvojem i primenom koncepta zelenog rudarenja. Jedan od primera ekološki prihvatljive eksploatacije predviđa vraćanje jalovine pod zemlju, na mesto odakle je uzeta ruda, što uklanja potrebu za gradnjom toksičnih površinskih deponija. Otpadne vode nastale u procesu obrade rude prečišćavaju se i ponovo koriste, što smanjuje zahvatanje vode iz reka i uklanja potrebu za ispuštanjem otpadnih voda u okolinu. Navedeni postupci uvećavaju troškove, i zato nisu primenjeni u zemljama trećeg sveta, gde veliki broj tradicionalnih rudnika u vlasništvu multinacionalnih kompanija stvara profit na račun ugrožavanja životne sredine. Rast ekološke svesti i zainteresovanost lokalnog stanovništva za opstanak otežava otvaranje novih rudnika. U zemljama sa funkcionalnom demokratijom i informisanom populacijom nije moguće otvarati nove rudnike na tradicionalni način zbog devastirajućih efekata po životnu sredinu na širem prostoru. Posledica svega navedenog je deficit čitavog niza kritičnih minerala bez kojih se ne može sprovesti zelena agenda. Za gradnju solarnih i vetroelektrana i njima pridruženih baterijskih skladišta kao i za gradnju električnih vozila potrebno je utrošiti 5-10 puta više kritičnih minerala nego za gradnju konvencionalnih elektrana i proizvodnju automobila sa uobičajenim endotermičkim motorom, što traži otvaranje novih rudnika. U promociju i sprovođenje zelene agende po evropskom modelu uloženi su značajni napori i veliki novac. Međutim, postoje snažni i opravdani otpori stanovništva Srbije i drugih zemalja gde se zagovara otvaranje rudnika sa problematičnom eksploatacijom i žrtvovanjem životne sredine zarad pokretanja zelene agende. Sagledavanje nestašice mineralnih resursa nije prethodilo izradi zelene agende već je plod naknadnih razmatranja. U jednom od njih sagledava se idejni projekat svetske mreže za globalno snabdevanje električnom energijom iz fotonaponskih panela. U pustinjskim oblastima širom sveta moguće je izgraditi dovoljan broj fotonaponskih panela da se zadovolje globalne potrebe. Za dostavljanje energije potrošačima potrebna je globalna mreža, sposobna da energiju sa osunčane strane planete prenese do potrošača na noćnoj strani, što bi otklonilo potrebu za gradnjom skladišta dnevne energije radi noćnog snabdevanja. Svet bi mogao napustiti fosilna goriva bez potrebe da se ugalj i nafta zamene skupim i ekološki problematičnim baterijskim skladištima. Idejni projekat predviđa globalnu mrežu sačinjenu od hiljada podvodnih kablova i dalekovoda sa visokim jednosmernim naponom. Prenos električne energije u pravcu istok-zapad tražio bi ukupnu snagu do 7.500 GW na rastojanjima do 20.000 kilometara. Parametri prenosa u pravcu sever-jug su 3.500 GW i 10.000 kilometara. Radi štednje u materijalu, usvojen je manji presek provodnika uz gubitke do 30 odsto za slučaj prenosa na maksimalnim rastojanjima. Bakar ima veću električnu provodljivost od aluminijuma, ali bi gradnja mreže sa bakarnim provodnicima utrošila celokupnu globalnu proizvodnju bakra tokom narednih 330 godina. Uz postojeću proizvodnju, aktivni rudnici bi mogli obezbediti snabdevanje tokom narednih 40 godina, dok bi se otvaranjem novih rudnika taj period mogao uvećati do 200 godina. Problemi gradnje mreže sa aluminijumskim provodnicima imaju drugačiju prirodu, ali daju isti ishod. Pored problema u dobavljanju bakra, praktični koraci energetske tranzicije suočavaju se i sa problemima u nabavci litijuma, nikla, mangana, kobalta, grafita, grafina, hroma, silicijuma, molibdena, cinka, samarijuma, galijuma, neodimijuma i drugih. U slučajevima gde Zemljina kora poseduje dostupne rezerve neophodne za sprovođenje zelene agende, njihovo izdvajanje je po pravilu skopčano sa značajnim emisijama CO2 i drugih štetnih materija, sa ugrožavanjem životne sredine i zdravlja stanovništva i sa veoma velikim utroškom energije za preradu rude. Kuda ide svetska energetika: Dostupnost energije i sigurnost snabdevanja ukazuju na stepen razvoja zajednice i na mogućnost pojedinaca da u punoj meri iskoriste svoj potencijal. Više od milijardu ljudi i dalje živi bez snabdevanja električnom energijom, dok je za oko dve milijarde ono neredovno. Emancipacija mnogoljudnih zemalja istoka doprineće udvostručavanju globalne potrošnje do polovine veka, dok će rast ekološke svesti u nekadašnjim kolonijama i smanjenje uticaja zemalja političkog zapada na lokalne elite kolonija otežati i poskupeti do sada jeftinu i ekološki rizičnu eksploataciju mineralnih resursa. Ranije razmatrani zamenski izvori ne mogu premostiti jaz između proizvodnje i potrošnje, dok mnoge dosadašnje odluke i tehnologije nisu dale očekivane rezultate. Svet se suočava sa rastućom energetskom krizom koju prati potraga za mineralnim resursima, što navodi brojne nezavisne stručnjake od integriteta da sačine podrobniju analizu mogućih pravaca razvoja energetike, uzimajući u obzir prirodu različitih tehnologija, potrebu za investicijama i mineralnim resursima, sinergiju između sektora energetike i dugoročni uticaj na životnu sredinu. Zbog rasta potrošnje električne energije, neophodna je gradnja novih izvora koji će podmiriti rast, kao i zamena izvora koji danas rade na fosilna goriva. Oko dve trećine globalne proizvodnje električne energije dobija se iz fosilnih goriva. Radi njihove zamene i udvostručavanja proizvodnje, do polovine veka treba izgraditi zamenske izvore koji će dati 5/3 puta više energije nego svi izvori koji su trenutno u pogonu. Zbog problema integracije u električnu mrežu, vetroelektrane i solarne elektrane (VSE) ne mogu obezbediti traženu energiju. Gradnja VSE i neophodnih skladišta u tom obimu tražila bi količine kritičnih minerala koje se ne mogu obezbediti. Gradnja, rad, održavanje i dekomisija odgovarajućih baterijskih skladišta predstavljali bi bezbednosni i ekološki rizik uporediv sa rizicima nuklearnih elektrana s kraja 20. veka. Otvaranje novih rudnika i eksploatacija neophodnih minerala stvorili bi štete uporedive sa eksploatacijom fosilnih goriva. Problemi i troškovi integracije VSE zavise od njihovog udela u proizvodnji. U sistemima gde njihov udeo ne premašuje 10-20 procenata, integracija obnovljivih izvora je ostvariva uz prihvatljive troškove, dok se neophodna skladišta mogu delimično smanjiti podsticanjem potrošača da koriste energiju tokom sunčanih i vetrovitih dana. Mnogo povoljniji način korišćenja energije sunca i vetra je proizvodnja vodonika, gasa čije je skladištenje problematično, kao i proizvodnja metana, amonijaka ili drugih goriva koja se lakše skladište. Postrojenja za proizvodnju goriva podsećala bi na VSE ali ne bi bila priključena na električnu mrežu. Ciklus proizvodnje i sagorevanja navedenih goriva može se organizovati tako da podrazumeva kruženje ugljenika, bez neto emisija CO2. Dobijeni metan se može koristiti u endotermičkim motorima postojećih automobila, čime se izbegava gradnja električnih automobila i angažovanje velike količine kritičnih minerala. Prema raspoloživim podacima, postoje tehničke mogućnosti da ekološki prihvatljiva goriva dobijena iz energije sunca i vetra zadovolje sve potrebe dekarbonizacije transporta. Time bi električna mreža bila rasterećena, a godišnja proizvodnja električne energije umanjena jer bi izostalo punjenje baterija električnih automobila. Sve do napretka u razvoju fuzije za energetske potrebe, značajan deo godišnje proizvodnje električne energije dolaziće iz termoelektrana, fisionih nuklearnih elektrana i hidroelektrana. Nažalost, ne treba očekivati korišćenje fuzije u proizvodnji električne energije pre kraja veka. U pogledu fisije, perspektive su bolje. Stručnjaci i industrija SAD i Rusije razvili su nove tehnologije koje rešavaju dosadašnje probleme fisionih reaktora. Primenjen u reaktorima četvrte generacije, novi pristup rešava probleme pribavljanja goriva, odlaganja otpada i zaštite od incidenata. Umesto deficitarnog izotopa uranijuma 235, reaktor se može snabdevati mnogo dostupnijim izotopom uranijuma 238 ili torijumom, koji će uz tretman brzim neutronima biti pretvoreni u gorivo. Inovativni tretman isluženog goriva koristi brze neutrone i omogućuje da se značajno smanji radioaktivnost i vreme poluraspada sastojaka isluženog goriva, tako da njegovo odlaganje stvara neuporedivo manje rizike. Novi sistemi zaštite omogućuju sigurno smirivanje kritičnih procesa u slučaju incidenata uz oslonac na prirodne pojave kakva je gravitacija, što isključuje mogućnost nuklearnih incidenata zbog ljudske greške ili nestanka napajanja rashladnim fluidom i električnom energijom. Nažalost, incidenti u Černobilju i Fukušimi stvorili su negativan stav javnosti koji se teško i sporo menja. Pored toga, gradnja nuklearnih elektrana zahteva značajne investicije i podrazumeva snažnu vezu zemlje-korisnika sa zemljom-isporučiocem, tako da se radi o pitanju koje ima značajne političke implikacije. Razvoj svetske energetike je usporen zbog tranzicionih lutanja i sužavanja prostora za kompromis među svetskim silama. Energetska kriza će ubrzati gradnju nuklearnih elektrana i pospešiti korišćenje energije sunca i vetra za proizvodnju ekoloških goriva kao zamene za ugalj, naftu i gas u industriji, transportu i proizvodnji toplote. Kriza će usporiti razvoj fuzije i prodor naprednih električnih mreža zasnovanih na energetskoj elektronici i jednosmernim strujama. Požari koji sagorevaju sušom ugrožene šume i sagorevanje biomase dovešće do rasta koncentracije CO2. Razvijene zemlje ponovo pokreću termoelektrane na ugalj, stanovništvo kupuje peći i drva za ogrev, dok multinacionalne rudarske kompanije uništavaju nove kvadratne kilometre obradivog zemljišta i šuma u zemljama trećeg sveta. Kao oglašeni protivnici globalizacije i profita, u svetu umiru jezici, identiteti, tradicije, religije, etničke grupe i čitavi narodi, dok tiho nestaju brojne životinjske i biljne vrste. Rimski imperator i stoik iz 2. veka tvrdio je da „sve što se dešava, dešava se kako treba, i ko god pažljivo posmatra shvatiće da je tako“. Pažljiv posmatrač uočava da nema razloga za brigu u društvu gde učeni sagledavaju interes zajednice, gde čine ono što mogu, i gde rade po savesti a ne po porudžbini. Srpskim energetičarima predstoji rešavanje nuklearne dileme i pronalaženje razvojnog puta po meri Srbije, kao i nada da donosioci odluka ovog puta neće prevideti njihove nalaze i predloge. Autor je predsednik Odbora SANU za energetiku i redovni profesor ETF-a Nastavak u sledećem broju: Nuklearna dilema i budućnost srpske energetike