Revolucija spaljenih marama

Buretu baruta nije potreban zrak sunca da bi se zapalilo. Dovoljan je i mesec. Mahsa („Nalik mesecu“) Amini, 22-godišnja devojka iz Kurdistana, stigla je sa porodicom u Teheran 13. septembra. Tamo se božjim izaslanicima u vidu patrole moralne policije nije dopalo kako je devojka pokrila kosu ili telo. Patrola je odvela Mahsu na „vaspitni čas“ i rekla njenom bratu da će je pustiti posle jednog sata. Posle dva sata su mu rekli da je imala srčani i(li) moždani udar. Posle tri dana je umrla u bolnici. Budući da stanovnik Zemlje nema mnogo razloga da veruje u prirodnu smrt u prisustvu policije, vlast se potrudila da pronađe niz medicinskih objašnjenja za smrt Mahse Amini. Našao se ugledni lekar voljan da potvrdi da je Mahsa kao devojčica imala tumor na mozgu, pročulo se i da je nedavno imala neobjašnjive nesvestice. Čovek koji bi to trebalo najbolje da zna, rekao je Bi-Bi-Siju i drugim zapadnim medijima da njegova ćerka nikada nije bolovala ni od čega ozbiljnijeg od prehlade, da je na njenom lešu video modrice i da su se javili ljudi koji su svedočili premlaćivanju Mahse. Bure baruta eksplodiralo je takvom silinom da će povod eksplozije uskoro biti zaboravljen. Do trenutka u kome je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, u protestima koji su se od Teherana raširili po celom Iranu, prema zvaničnicima je poginulo najmanje 13 ljudi. Državna televizija podigla je taj broj na 41 mrtvog, a Iranska ljudska prava, humanitarna organizacija iz Osla, na 76. Uobičajeni čuvari režima biju i pucaju, a demonstranti pale policijska vozila, navodno i poneku policijsku stanicu, pa i statue i portrete vrhovnog vođe Alija Hamneija. Gužvu uvećavaju kontramitinzi, ali ulicama i dalje odjekuju slogani poput „Smrt diktatoru“, koji su se retko čuli i u najžešćim ranijim iranskim protestima, dok žene pale hidžabe ne skrivajući se od očiju kamera i policije. Demonstranti pozivaju i na generalni štrajk, mada se dosad odazvao samo sindikat nastavnika, koji je štrajk najavio za ovu sedmicu. Unutrašnji sukobi na Bliskom istoku uvek se prelivaju preko granice, pa je iranska Revolucionarna garda u subotu i u ponedeljak dronovima i artiljerijom gađala kurdske separatiste u Iraku, tvrdeći da mete doturaju oružje demonstrantima u iranskom Kurdistanu. Nema razloga opširno se osvrtati ni na reakcije zvaničnog Teherana, ni na reakcije zvaničnog Zapada, tu iznenađenja nema. Ilustracije radi, nekoliko reči može da se posveti konferenciji za novinare koju je u petak u NJujorku, na marginama Generalne skupštine UN, održao iranski predsednik Ebrahim Raisi. Predsednik je rekao da je porodici Mahse Amini obećao „upornu istragu“, ali i ponovio tvrdnju o „srčanom ili moždanom udaru“. „Protesti su, naravno, normalni, i potpuno ih prihvatamo. Ali moramo da razlikujemo demonstracije i vandalizam“, dodao je Raisi. To što predsednik „prihvata proteste“ ilustruje koliko su ozbiljni, mada nije propustio da upotrebi čuveni „A što vi bijete crnce?“ argument, podsećajući na policijska divljanja u SAD i pitajući retorski da li je svako takvo ubistvo istraženo. Obostrani moralni relativizam, koji je nužan sastojak komunikacije Irana i Zapada, ilustruje i podrška koja stiže demonstrantima. Deo podrške je nesumnjivo dobrodošao, poput udružene podrške iranskih filmadžija ili izjava Alija Karimija, nekadašnjeg igrača minhenskog Bajerna i kandidata za zvanje najboljeg iranskog fudbalera svih vremena. Karimi nije oklevao da pozove vojsku da se pridruži demonstrantima, računajući i na to da bi regularna vojska mogla da bude bliža narodu od favorizovane Revolucionarne garde. Državna novinska agencija Fars takođe nije oklevala, i nazvala je Karimija „novim vođom opozicije“, Revolucionarna garda je - kao i u nekim ranijim prilikama - tražila njegovo hapšenje, a i armija je požurila da potvrdi odanost režimu. No Karimijeva reč u Iranu svakako je glasna, čak i kada stiže iz Dubaija. Sa druge strane, „podrška“ koju je pred američkim Senatom poslala iransko-američka spisateljica Roja Hakakijan teško da može bude od koristi na ulicama Teherana, budući da se Hakakijan usprotivila obnovi nuklearnog sporazuma i skidanju sankcija, i nekako zaključila da Iranci te muke prihvataju kao deo borbe za slobodu. Sumnjiva je i korist od navijača kao što je Reza Pahlavi, prognani sin šaha Mohameda Reze Pahlavija, svrgnutog u islamskoj revoluciji 1979. Nešto demonstranata u ovakvim prilikama uvek nosi stare iranske simbole, ali nema sumnje da većina Iranaca pamti da je Mohameda na tron svojedobno popeo državni udar koji su združeno organizovali SAD i Velika Britanija. Nemoguće je predvideti, naravno, kakav će biti ishod protesta, a zanimljiva je analiza koju je za Forin polisi napisao filozof i antropolog Sadžad Safej. Autor zaključuje da su se u gnev demonstranata ulili mnogi sastojci, uključujući tu i loše režimsko upravljanje ekonomijom, koja se ionako ljulja pod američkim sankcijama. Safej dodaje i da su ovi protesti posebni po tome što su u prvim redovima žene i devojke, koje se sada ne plaše da budu viđene bez hidžaba. Autor tvrdi da je animozitet prema moralnoj policiji takav da je čak i sam predsednik Ebrahim Raisi pred prošlogodišnje izbore rekao da bi ulična kontrola ženske odeće mogla da bude ukinuta. Da je to učinio na vreme, Mahsa Amini bi bila živa, a Raisijeva fotelja stabilnija. Marko Lovrić