Saučesnica u zlu

Jesam feministkinja, ali moja knjiga nije namenjena da osnaži žene, zato što je način na koji se danas to radi svojevrsno pravljenje novog kaveza za njih – kaže Rozela Postorino, nagrađivana italijanska autorka, na beogradskoj promociji svog romana U Vučjoj jazbini (Vulkan izdavaštvo), koji je postao svetski bestseler preveden na 33 jezika. Roman je inspirisan istinitom pričom Nemice Margo Volk, koja je nakon 60 godina otkrila tajnu da je krajem Drugog svetskog rata radila kao probačica hrane u štabu Adolfa Hitlera. Rozela Postorino, priznata i nagrađivana novinarka i književna kritičarka iz Rima, poznata i po svojim prethodnim romanima i pričama, ispričala je na predstavljanju knjige u Beogradu detalje istraživanja koje je sprovela da bi, u odsustvu živih svedoka, što vernije prenela njeno iskustvo kroz priču glavne junakinje svog romana Roze Sauer. Sigurno ste imali priliku da se sretnete sa brojnim zanimljivim životnim pričama. Zašto vas je baš ova priča inspirisala? Onako kako sam ja to videla, ovo je priča o osobi koja nije izabrala da bude saučesnik u zlu, ali to postaje jer ne može da se otrgne, zato što je na to primorana. Ona na paradoksalan način svakog dana rizikuje smrt kako bi sačuvala život nekoga u koga ne veruje. To je priča o žrtvi, koja baš zato što je žrtva, postaje krivac. Ta forma ambivalentnosti je nešto što je često kod mojih likova, ali kod Roze Sauer, glavne junakinje romana U Vučjoj jazbini je to izuzetno jasno. Koliko je roman zasnovan na činjenicama koje je, posle šest decenija čuvanja tajne, otkrila Margo Volk? Ovaj roman je apsolutno fikcija. Narativni pokretač jeste svedočenje Margo Volk, ali sve ostalo je fikcija, koju sam konstruisala proučavajući puno knjiga iz oblasti istorije. Pročitala sam intervjue žena i muškaraca iz Nemačke koji su živeli u doba nacističkog režima, pisma vojnika sa fronta, službene spise i navode prisluškivanja vojnika Vermahta i SS jedinica, dnevnike, memoare, knjige o Hitlerovoj ishrani u kojima je bilo čak i recepata … U knjizi uverljivo, ali ne namećući svoj sud, opisujete emotivne i moralne uspone i padove koje proživljava glavna junakinja u želji da sačuva goli život, ostavljajući čitaocu da formira svoj stav. Kako ste vi lično doživeli odluku Roze Sauer, to jest Margo Volk, da ostane tamo gde ju je sudbina zatekla, uprkos tome što je svesna da je „na pogrešnoj strani istorije“? Nemački filozof Žasper, iako je napisao veoma oštru knjigu u vezi sa „nemačkom krivicom“, potvrđuje da je nemoralno tražiti od običnih ljudi da svi budu heroji. Eto, za mene je zanimljivo da se može doći do toga da se čini zlo na banalan način, kao što je govorila Hana Arent, prosto zato što prestanete da razmišljate o krajnjim posledicama onoga što činite. Roza čini nešto što nije štetno i što je samo po sebi nevino – jede. A ipak, to je stavlja na pogrešnu stranu istorije, iako, dok se to dešava, ona to ne može da razume do kraja. Tek kasnije će o tome imati potpunu svest. Zbog toga je roman pisan u prošlom vremenu, iz pozicije „sadašnjosti“ u kojoj je već svakako jasno kakvo je zlodelo predstavljao nacizam. Roman U Vučjoj jazbini je preveden na 33 jezika. Da li je za vas svetska popularnost ovog romana motivacija ili pritisak? U planu je i snimanje filma, a za mene je to kao san koji se nikada ne bih usudila da sanjam. Svakako da mi to predstavlja pritisak, ali sam srećna jer mi se desio uspeh i kod kritike i kod publike, u smislu prodaje. Pišući roman U Vučjoj jazbini, pre svega sam želela da postavim univerzalna pitanja o životu i našim izborima i moralnim dilemama u ekstremnim uslovima kao što je rat. A svetska popularnost knjige za mene je i motivacija i opterećenje. Uspeh ovog romana je bio tako brz i veliki da osećam odgovornost pred publikom. Trudim se da sve to doživljavam kao jedan veliki „poklon“ koji mi se u životu dogodio i koji mi niko ne može uzeti. Da li ste za potrebe knjige posetili okruženje u koje ste smestili glavnu junakinju Rozu Sauer i možda razgovarali sa ljudima koji tamo žive? Tamo gde je živela Margo? Da, bila sam u tom berlinskom kvartu, Šmargendorf, gde je oduvek živela, osim tih godina u Gros-Parču, a obišla sam i tadašnju istočnu Prusku, danas je to Poljska, i selo koje se danas zove Parč. U Šmargendorfu sam razgovarala sa dve susetke, a naročito sa onom koja je živela preko puta i koja joj je mnogo pomogla u poslednjim godinama njenog života. U Parču sam uz vodiča obišla Volfšanze, Vučiju jazbinu, Hitlerov generalni štab skriven u šumi i tamo sam kupila knjige, ali kada sam se raspitivala za degustatorke, kod vodiča, bibliotekarke, kod osobe koja mi je prodala knjige, svi su mi rekli da o tome ne znaju ništa. Izabrala sam kuću na jednoj krivini na početku sela kao kuću Roze Sauer, dirnulo me je to što je pozadi kuće bila prodavnica koja je ličila na one iz mog detinjstva. Posle tri godine sam se vratila u Parč sa svojim francuskim izdavačem i vodič nas je odveo da vidimo kuću Margo Volk: nećete verovati, to je bila upravo ta kuća! Sava Blagojević