I boršč i košarka

I ruski boršč i američka košarka, tako bi ukratko mogla da se sumira spoljna politika Srbije ovih dana, a koju trenutno predstavlja i propagira predsednik Srbije Aleksandar Vučić. To jest, voleo bi on da to tako neutralno i izbalansirano izgleda pred Amerikom i Evropom, al’ su Amerikanci i Evropljani tvrda srca bili, pa nam nešto baš i nisu poverovali.   Ali krenimo od početka. Predsednik je prethodne nedelje otišao u sedište Ujedinjenih nacija, gde je, kako smo saznali od njegovih brojnih stranačkih kolega, saboraca i tabloida, imao spektakularan nastup za istoriju i udžbenike, gde je svetskim moćnicima sasuo istinu u lice - a znamo kako on sipa istinu, brzinom munje - i gde je održao govor kakav tamo nije čut deset godina. Ovo poslednje nam je čak predsednik lično saopštio, dakle mora da je tačno, nema razloga da ne verujemo. Niko nije slušao taj govor, jer ko će to realno da sluša, pa nam je ostalo da mu verujemo na reč.  Nakon ovog neviđenog govora, predsednik je relaksirano prošetao po NJujorku, zaigrao partiju uličnog basketa sa dvojicom Amerikanaca, a onda sa ambasadorom Markom Đurićem otišao u restoran na tradicionalnu rusku supu boršč. Nažalost, ova politika balansa nije bila dugog daha jer je ministar inostranih poslova Srbije Nikola Selaković baš tada našao da potpisuje nekakve sporazume sa Sergejem Lavrovom, čovekom za kojim nisu baš preterano trčali u Ujedinjenim nacijama ni da se rukuju, a kamoli da bilo šta sa njim potpisuju. Naravno, mi smo nezavisni i svoji, neće nama tamo neki Zapad da određuje šta ćemo da potpisujemo i sa kim, ali za svaki slučaj smo odmah, da se ipak ne zamerimo previše tom istom Zapadu, saopštili da nećemo priznati rezultate referenduma u Donjecku i Lugansku koji Rusija organizuje u tim ukrajinskim pokrajinama.  Nažalost, zapadnjaci nisu naseli. Odmah su potrčali da nas smaraju. Te objasnite kakvi su to sporazumi, te možemo mi i da prekinemo pregovore sa vama, te ne može i EU i sporazumi sa Rusijom… a da stvar bude još gora, usred svega ovoga, mi još pošaljemo u Rusiju ono najbolje što imamo - Mišu Vacića. To još nisu komentarisali i ne znamo šta misle o tome, ali Miša Vacić se, kako je sam izjavio, u Rusiju zaputio da „podrži mobilizaciju“. Šta to tačno znači, nismo saznali. Da li će Miša da stoji pored autobusa u koji su ukrcavaju mobilisani Rusi i navijati i bodriti ih ili će ići od kuće do kuće i lično mobilisati? Pošto smo prilično sigurni da se neće latiti oružja i zaputiti se na front. Miša se takođe prijavio da bude međunarodni posmatrač na referendumu u Lugansku i Donjecku, istom onom koje naša država neće priznati. Miša dakle priznaje i podržava našu državu, ali država ne priznaje njega i ono što radi, to je ta tužna desničarska misao koja se pleše, nadajmo se samo da će Miši tokom avanture u Ukrajini biti obezbeđena voda, da ga ne prevedu Rusi žednog preko referenduma. Ostaje da vidimo kako će Miša da se vrati iz Rusije, da li je uštekao 9.000 evra za avionsku kartu. Ne bi baš valjalo da na ovu krizu i skupoću šaljemo državni avion po njega. Ne zbog nas, nego zbog ovih sa Zapada, znate već. Loše bi protumačili.