Kako bi mogla da izgleda ekonomija posle obračuna sa inflacijom

U današnje vreme ekonomski komentari se obično bave inflacijom ili recesijom, pa hajde da za promenu razmotrimo izglede za rast jednom kad centralne banke ove probleme stave pod kontrolu. Kako sad stvari stoje, rast se suočava s ozbiljnim preprekama. Kako stanovništvo u najrazvijenijim ekonomijama stari, rast radne snage se usporava, pa će biti potrebna veća produktivnost po radniku kako bi se taj manjak kompenzovao. Ali kako su investicije u fizički kapital opale, nije verovatno da produktivnost radne snage krene brže da raste bez značajnih inovacija u procesu proizvodnje ili kad je reč o proizvodima. Iako se inicijalno činilo da će povećan obim rada na daljinu tokom pandemije doprineti rastu produktivnosti (time što će se uštedeti vreme koje se inače troši za odlazak na posao i povratak s njega, te izbeći dupliranje kapitala kod kuće i na radnom mestu), mnoge firme su iznova otkrile vrednost prisustva zaposlenih na poslu makar deo radnog vremena. Još jedna prepreka izvorište ima u siromašnijim zemljama, u kojima su se domaćinstva sa srednjim nivoom prihoda strahovito namučila prvo tokom pandemije, a sada i usled inflacije cena hrane i goriva. Mnoga deca propustila su više od dve školske godine, što uvećava izglede da odustanu od daljeg školovanja, čime bi trajno umanjili kako vlastiti potencijal da jednog dana dobiju dobro plaćen posao, tako i, šire posmatrano, stručnu obučenost radne snage čiji će deo biti. Na drugoj strani, deglobalizacija - kroz povratak proizvodnih pogona iz inostranstva u zemlje matice, ili njihovo preseljenje u zemlje s kojima postoje prisniji politički odnosi - preti da njihove izglede za dobijanje dobrog radnog mesta dodatno umanji. Na duži rok, slabija tražnja u ovim zemljama preliće se i na razvijeni deo sveta. Ako svet ne pronađe nove izvore rasta, ponovo će zapasti u prepandemijsko stanje sekularne stagnacije. Ali ovog puta će situacija biti još gora, jer većina zemalja ima ograničene fiskalne kapacitete za stimulisanje ekonomije, a kamatne stope se neće brzo vratiti na prepandemijski nivo. Sreća pa ima i trendova koji bi uz adekvatne podsticaje stvari mogli da poguraju u dobrom smeru. Dok se robna razmena, reklo bi se, vratila na nivo na kome je bila pre pandemije, u sektoru usluga to još nije slučaj. Ako bi zemlje bile u stanju da se dogovore oko uklanjanja nepotrebnih barijera, nove komunikacione tehnologije bi omogućile da mnoge usluge postanu dostupne na daljinu. Ako konsultant koji u Čikagu radi od kuće svoje usluge može da ponudi klijentu u Ostinu, Teksas, isto može i konsultant koji živi u Bangkoku, u Tajlandu. Da, konsultanti iz drugih zemalja možda ne moraju da imaju kancelarije u Sjedinjenim Državama da bi garantovali kvalitet svojih usluga ili odgovarali na prigovore klijenata. Ali ukupan obim rada koji bi obavljale globalne konsultantske kompanije značajno bi se uvećao, a troškovi njihovog poslovanja smanjili ukoliko bi njihove usluge mogle da se koriste bez obaziranja na državne granice. Slično tome, pružanje medicinskih usluga na daljinu u sve većoj meri je izvodljivo ne samo u fizioterapiji i radiologiji, već i pri rutinskom postavljanju dijagnoza (ponekad uz pomoć lokalne opreme ili lokalnog medicinskog tehničara). I u ovom slučaju globalne organizacije bi mogle da redukuju informatičke i reputacione barijere, omogućavajući nekom lekaru opšte prakse iz Indije da obavi rutinski medicinski pregled pacijenta iz Detroita - da bi ga onda u slučaju potrebe uputio na specijalistu u Detroitu. Najveće prepreke ovakvoj vrsti servisnih usluga nisu tehnološke već veštačke. Podrazumeva se da vlasti u visoko razvijenim zemljama indijskom lekaru opšte prakse neće omogućiti pružanje medicinskih usluga bez odgovarajućeg sertifikata. Ali je problem to što je procedura izdavanja sertifikata u većini zemalja nepotrebno komplikovana. Šta bi se desilo ako bi se na globalnom nivou postigao dogovor o jedinstvenoj proceduri izdavanja sertifikata za obavljanje poslova iz domena lekara opšte prakse? Zemlja u kojoj je registrovana neka neuobičajena bolest mogla bi da zahteva dodatno uverenje od onih koji bi da medicinsku praksu obavljaju u njoj, ali samo u slučajevima kad je to apsolutno neophodno. Drugi problem je to što nacionalni sistemi zdravstvenog osiguranja obično ne isplaćuju sredstva za medicinske usluge pružene izvan nacionalnih granica. Ali ako bi bio rešen proces izdavanja sertifikata, ne bi više bilo ni dobrog razloga zbog koga to ubuduće ne bi moglo, s obzirom na uštedu do koje bi to dovelo. Treću barijeru predstavljaju digitalni podaci i privatnost. Nijedan pacijent nije spreman da s nekim podeli lične detalje ili rezultate testova ako ne može biti siguran da će ti podaci u digitalnoj formi biti tretirani kao poverljivi i zaštićeni od zloupotrebe. U eri geopolitičkih tenzija i ekonomskih ucena, ispunjavanje ovih uslova zahteva ne samo posvećenost pružaoca usluge već i garancije vlade zemlje na čijoj teritoriji deluje da privatnost pacijenta neće biti narušena. Demokratije koje su u stanju da sprovedu striktne zakone o zaštiti privatnosti (uključujući određivanje limita do kog vlada zemlje čiji su državljani može imati uvid u njihove podatke) biće u boljoj poziciji da imaju koristi od ove vrste servisnih usluga nego što bi to bio slučaj u autokratijama, u kojima je sistem nadzora nad delovanjem države mnogo slabiji. Zamislite koliko bi brže i finansijski podnošljivije bilo za američkog državljanina kad bi pristup doktoru za obavljanje rutinskih kontrola bio autosorsovan. Razvijene zemlje bi očigledno imale koristi od takvog sistema, ali imale bi je i ekonomije u razvoju, jer bi prihod koji bi njihovi doktori ostvarivali mogao da se iskoristi za zapošljavanje većeg broja ljudi iz lokalnog okruženja. Osim toga, doktori kojima bi bilo omogućeno da rade na ovakav način manje bi razmišljali o odlasku u inostranstvo, a isti vid telemedicinskih tehnologija bili bi u stanju da koriste i za tretman onih koji žive u udaljenim delovima njihovih zemalja. Istovremeno, specijalisti u razvijenim zemljama bili bi u stanju da u većoj meri svoje usluge nude i pacijentima iz zemalja u razvoju a da ovi zbog toga ne moraju da putuju u Njujork ili London, kao što to sada čine. Ali nije li verovatno da će se pružaoci usluga u bogatim zemljama opirati uklanjanju barijera koje im - kao i okolnost da je teško nadmetati se s nekim na daljinu - garantuju visoke zarade? Verovatno, ali i kad bi se to promenilo i dalje bi postojala znatna domaća tražnja za njihovim nestandardnim uslugama. A ako bi barijere drugde bile uklonjene, bili bi u stanju da opslužuju i mnogo veća tržišta nudeći im specijalizovane i skuplje usluge. Iz ovog razloga bi sporazum o smanjenju barijera u prometu usluga koji bi sklopio veliki broj zemalja imao veće izglede za uspeh nego bilateralni sporazumi iz te oblasti. I mnogi drugi u razvijenim ekonomijama imali bi koristi od nižih cena osnovnih usluga, uključujući tu i proizvodne radnike koji snose najveći teret globalne tržišne utakmice. Kako ekonomska nejednakost bude opadala i unutar državnih granica i između različitih zemalja, globalna tražnja takođe bi trebalo da ojača. Još jedan potencijalni vetar u leđa su i „zelene“ investicije. Iako je ruski rat u Ukrajini zakomplikovao tranziciju ka čistim izvorima energije u Evropi, veliki deo emisijama štetnih gasova opterećenog globalnog kapitala i dalje je neophodno zameniti, i ta vrsta investicija mogla bi da da zamah svetskoj ekonomiji. Da bi se ova tranzicija olakšala, svaka pojedinačna zemlja će morati da uvede podsticaje za firme i konzumente, poput investicionih kredita, propisa kojima se reguliše nivo emisija, sistema kojima se one ograničavaju i njima trguje, ili poreza na ugljenik. Vlade bi takođe morale da se dogovore o sistemu alokacije odgovornosti u pravcu zemalja s visokim emisijama (obično bogatim i manje ranjivim na klimatske promene), tako da budu u stanju da finansiraju energetsku tranziciju u zemljama s nižim nivoom emisija (obično siromašnijim i ranjivijim). Postpandemijske, postinflacione ekonomske perspektive nisu nužno mračne. Ali je potrebno mnogo posla da bi se uklonile veštačke prepreke i maksimalno iskoristile postojeće tehnologije. © Project Syndicate, 2022.