Kako je Zapad „otrovao“ svoj novac

Kapitalizam je svet osvojio komodifikacijom skoro svega što je imalo vrednost ali ne i cenu, i tako stvorio veliki jaz između vrednosti i cena. Isto je učinio i s novcem. Vrednost novca kao sredstva za razmenu uvek je bila odraz spremnosti ljudi da stvari koje imaju neku vrednost razmeni za određenu sumu gotovine. Ali u kapitalizmu, jednom kad je hrišćanstvo prihvatilo ideju zaračunavanja kamate na pozajmice, novac je stekao i tržišnu cenu: kamatnu stopu, odnosno cenu koju na određeni vremenski rok treba platiti za posuđeni novac. Nakon finansijskog sloma 2008, a posebno tokom pandemije, dogodila se jedna čudna stvar: novac je zadržao vrednost sredstva razmene (koji je inflacija obezvređivala), ali se njegova cena strmoglavila, u mnogim prilikama postajući i negativna. Političari i centralne banke nehotice su otrovali „otuđenu moć čovečanstva“ (kako je glasila Marksova poetička definicija novca). Otrov koji su ubrizgali bila je politika vođena u Evropi i Sjedinjenim Državama nakon 2008, a podrazumevala je drastične mere štednje za većinu i finansijski socijalizam za odabrane. Štednja je redukovala javnu potrošnju tačno u trenutku kad se privatna potrošnja naglo srozavala, ubrzavajući opadanje ukupnog iznosa privatne i javne potrošnje - što po definiciji u zbiru predstavlja nacionalni dohodak. U kapitalizmu samo krupan biznis ima kapacitet da pozajmljuje značajne sume novca koje su kreditori, većinom bogati ljudi s velikim ušteđevinama, voljni da pozajme. To je razlog zbog koga se cena novca posle 2008. sunovratila: presušila je tražnja za njim, u okolnostima kad je veliki biznis na katastrofalne efekte koja je drastična štednja imala na tražnju odgovarao odustajanjem od investiranja, bez obzira na to što je ponuda novca (onog koji je stajao na raspolaganju krupnom biznisu) bila izdašna. Kao kad gomile krompira niko ne želi da kupi po preovlađujućoj ceni, i cena novca, kamatna stopa opadaju kada je tražnja manja od sume raspoložive za pozajmljivanje. Ali s jednom ključnom razlikom: dok naglo opadajuće cene krompira brzo izleče svaki problem s viškom ponude, kad cena novca naglo opada dešava se suprotno. Umesto da se raduju zbog toga što sada novac mogu da pozajmljuju pod povoljnijim uslovima, investitori razmišljaju ovako: „Mora biti da centralna banka misli da je stanje loše, čim je dopustila da kamatne stope padnu toliko nisko. Neću da investiram taman i da mi novac ponude besplatno!“ Čak i nakon što su centralne banke drastično srezale zvaničnu cenu novca, investicije se nisu oporavile, a cena novca je nastavila da opada, sve dok nije zašla na negativnu teritoriju. Bila je to čudna situacija. Negativne cene imaju smisla za loše stvari, ne za dobre. Kad fabrika želi da ukloni toksični otpad, odredi mu negativnu cenu: njeni menadžeri nekome plate da se tog otpada reše. Ali kad centralne banke krenu da novac tretiraju kao što proizvođači automobila postupaju s upotrebljenom sumpornom kiselinom, ili nuklearne elektrane s radioaktivnim otpadnim vodama, jasno je da je nešto trulo u kraljevstvu finansizacijom zahvaćenog kapitalizma. Neki komentatori se sada nadaju da je zapadni novac pročišćen u plamenu inflacije i skoku kamatnih stopa. Ali inflacija ne istiskuje otrov iz zapadnog novčanog sistema. Nakon zavisnosti od otrovnog novca koja je potrajala duže od decenije, nema tog metoda detoksikacije koji se preporučuje sam po sebi. Današnja inflacija nije ista ona pošast s kojom se Zapad suočavao sedamdesetih i ranih osamdesetih. Ovog puta ona ugrožava radnu snagu, kapital i vlade na način na koji to nije mogla pre 50 godina. Tada je radna snaga bila u dovoljnoj meri organizovana da zahteva povećanje plata kako bi se neutralisala kriza rasta troškova života, a ni država ni privatne korporacije nisu se oslanjali na besplatan novac kako bi nastavili da funkcionišu. Danas ne postoji optimalna kamatna stopa koja bi obnovila ravnotežu između ponude i potražnje za novcem a da pritom ne pokrene masovni talas privatnih i javnih bankrota. To je dugoročna cena otrovnog novca. Američka administracija suočava se s nemogućom dilemom: ili da obuzda domaću inflaciju, ili da korporativnu Ameriku i mnoge prijateljske vlade utera u krizu solventnosti koja bi ugrozila stabilnost same Amerike. Stvari su još mnogo gore u evrozoni, gde kreatori politike odbijaju da učine ono što je očigledno potrebno učiniti a što evropske banke nisu učinile nakon 2008: da postave istinski federalne temelje Evropske unije, odnosno uspostave fiskalnu uniju. Umesto toga, oni Evropskoj centralnoj banci (ECB) dopuštaju da „čini šta god je potrebno“ da bi spasila evro (aluzija se odnosi na čuvenu izjavu tadašnjeg predsednika ECB Marija Dragija u jeku krize evrozone, prim.). Samo trovanjem vlastitog novca ECB je mogla da evro održi u životu. Danas je ECB u posedu ogromne količine italijanskog, španskog, francuskog, čak i grčkog duga čije posedovanje više ne može da opravda time da je u pitanju način da se inflacija zadrži u ciljanim okvirima - ali ne može ni da taj teret odbaci a da u pitanje ne dovede samo postojanje evra. U okolnostima kad se Evropa i Amerika suočavaju s nerešivom zagonetkom, možda je pravi trenutak da se razmotri dublji razlog zbog koga novac može postati otrovan (a to nije isto što i obezvređen inflacijom). Dobar početak bio bi da se krene od ideje Alberta Ajnštajna da prirodu svetlosti možemo razumeti tek kad prihvatimo da se ona sastoji od dva različita tipa kretanja: jednog koje odlikuje čestice, i drugog karakterističnog za talase. Tako i novac ima dvostruku prirodu. Njegova prva priroda, kao robe koja se razmenjuje za drugu robu, nikad ne može da objasni kako bi novac ikada mogao da ima negativnu cenu. Ali njegova druga priroda to može: novac je, poput jezika, refleksija odnosa koje imamo jedni prema drugima i prema tehnologijama koje nam stoje na raspolaganju. On je odraz načina na koji transformišemo materiju i oblikujemo svet oko nas. On kvantifikuje našu „otuđenu moć“ da delujemo zajednički, kao kolektiv. Jednom kad shvatimo tu drugu prirodu novca, sve postaje mnogo smislenije. Socijalizam za bankare i rigorozna štednja za većinu ostalih umanjuje dinamizam kapitalizma, gurajući ga u stanje prividno atraktivne stagnacije. Otrovni novac obilato pritiče, ali ne odlazi u ozbiljne investicije, dobra radna mesta, ili išta drugo što bi izgubljeni animalni duh kapitalizma reanimacijom moglo da vrati u život. A sada kada se nad nas nadnela avet inflacije, nema te monetarne politike koja bi mogla da pročisti novac, povrati ravnotežu ili preusmeri investicije tako da idu tamo gde su ljudskom rodu najpotrebnije. © Project Syndicate, 2022.