Ortaci i njihovi taoci

Deluje da će evropskom putu Srbije pomalo antiklimaktično glave doći jedan sporazum, i to tehnički, kako je šef srpske diplomatije Nikola Selaković opisao Plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova Srbije i Rusije za period 2023-2024, koji je na marginama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u NJujorku potpisao s ruskim kolegom Sergejem Lavrovom. „Ozbiljan skandal“, rekla je izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo i poslanica EP iz redova „zelenih“ Viola fon Kramon, a grupa socijaldemokrata u EP najavila je da će od EU zatražiti obustavu pristupnih pregovora sa Srbijom sve dok Beograd Rusiji ne uvede sankcije zbog invazije na Ukrajinu. Sporni Nacrt izveštaja o novoj strategiji EU u procesu proširenja potom je blago izmenjen, pa je umesto obustave „nastavka“ pregovora predviđena obustava „napretka“ pregovora. Između vreća i džakova i šija i vratova, deluje da će Srbija kao jedina evropska država čija spoljna politika spram Rusije nije usaglašena s Briselom (izuzev Belorusije, kojoj paradoksalno jesmo uveli sankcije), ujedno biti jedina zemlja evropske poluperiferije koja veruje da se članstvo u EU u odnosu na alternativu ne isplati. Pa makar ta alternativa bila i dalja saradnja sa zemljom koja, beležeći ratne i diplomatske poraze, može da se u najboljem slučaju nada Pirovoj pobedi. „Logika naše spoljne politike se ne rukovodi racionalnom procenom rizika po Srbiju, već stalnim balansiranjem u interesu opstanka SNS-a na vlasti. Takva politika neko vreme može da bude korisna za vlastodršca, ali u nekom trenutku postaje neodrživa, a zemlja se nađe u situaciji da mora da bira između više loših scenarija, bez pravih saveznika. Internetom kruži zabavan snimak kameleona koji je došao do kraja grane, pa maše prednjim nogama u potrazi za osloncem. Srbija je u spoljnoj politici dugo bila kameleon, u zavisnosti od okruženja smo prikazivali različite boje, ali je rat u Ukrajini prelomio granu na kojoj smo balansirali. Sada smo u izuzetno ranjivoj poziciji i građani to jasno osećaju, a vlast nema plan šta dalje da radi“, kaže za NIN politikolog Vujo Ilić. Kako bilo, poslanici EP će se o Nacrtu na spoljnopolitičkom odboru izjašnjavati 13. oktobra, a njegova definitivna verzija će se staviti na glasanje tokom novembra, kada će izvesno biti usvojena i kada će dobiti formu Rezolucije EP. Rezolucije možda nisu pravno obavezujuće, ali se ne usvajaju ni iz hira. Sledeći put kada EU bude razmatrala saradnju sa Srbijom, krenuće od najaktuelnijeg dokumenta, u kojem će po svoj prilici pisati da su srpske vlasti vojnu neutralnost kao strateško opredeljenje proširile i na političko polje pod krinkom suverenosti. Nejasno kakve, pošto od prodaje NIS-a Gaspromu naftno skoro potpuno, a gasno potpuno zavisimo od Rusije. Ni NATO, ni Evropa, zvanično ni Rusija, već Srbija. Samo je pitanje kakva. „Na unutrašnjem planu, moć i uticaj Rusije se preuveličava, dok se povezanost s EU potcenjuje, i tako godinama. Vučić je, zahvaljujući ogromnoj moći koju je akumulirao, odavno u poziciji da oblikuje javno mnjenje, ali nikada nije bio spreman da rizikuje s oštrim zaokretima. Zato i spoljnopolitičko repozicioniranje traje dugo, ali osigurava vlast. Putin i on će biti prijatelji sve dok to bude u njihovom obostranom interesu. Nisu građani Srbije taoci tog prividnog prijateljstva, već okruženja u kojem nemaju uravnoteženo izveštavanje i tačne informacije o tome šta su moguće posledice ovog loma“, zaključuje Ilić. Računice centara moći su jasne. Rusija je potpisivanjem sporazuma u jeku održavanja referenduma o pripajanju četiri okupirane ukrajinske teritorije sebi obezbedila mali prozor ka Evropi – naročito s obzirom na nesmetano, a opskurno funkcionisanje Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, rad redakcije Sputnjik i glasine da će se u Beogradu otvoriti i redakcija državnog Raša tudej – a EU je dobila konkretan izgovor da Srbiju kazni zbog višemesečnog neusklađivanja spoljnih politika. „Potpisivanje jednog u suštini nevažnog sporazuma bilo je besmisleno i nepotrebno, naročito na onakav način, i pretpostavljam da je urađeno na insistiranje ruske strane. U suprotnom ne bi usledila objašnjenja s naše strane koja su više ličila na pravdanja“, kaže za NIN Ivan Vujačić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši ambasador Savezne Republike Jugoslavije, a potom i Srbije i Crne Gore, u Vašingtonu. Gde je tu Srbija, osim što je potpisala sporazum s državom čije sporne referendume neće priznati, kako je naznačio i ministar Selaković? Predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić je jasan: pod teškim je pritiscima, treba se voditi zdravim razumom, ali sankcija biti neće. „Poslednjih desetak godina stalno slušamo o nekakvim pritiscima, a uopšte ne znam kako da taj termin protumačim. Neko vam ispostavi zahtev ili preporuku koja je u skladu s njegovim interesima i pogledom na svet, a na vama je da to prihvatite ili odbacite. To nije pritisak, to je diplomatija na svakom nivou i samo je pitanje kakvu ćete poziciju sebi obezbediti. Naša pozicija je nezavidna. S jedne strane, jasno je da imamo dobar energetski sporazum s Ruskom Federacijom, s druge deklarativno težimo integracijama s EU i inače mali prostor za dalje korake sve je uži. Vučić će u nekom trenutku verovatno uvesti neki tip sankcija Rusiji da bi ostao na evropskom putu, jer će nezadovoljstvo u Briselu nastaviti da se akumulira. Grudva kad počne da se kotrlja, ona postaje sve veća i onda je teško zaustaviti je. Dobar deo te grudve je i što pregovori između Beograda i Prištine stoje u mestu, ali se nefleksibilnost i zahtevnost Aljbina Kurtija ukazuju kao dobar alibi u rukavu Beograda. Međutim, to ne znači da će Srbija napraviti nekakav zaokret ka Zapadu, brzi ili zaobilazni, jer su naše ocene u izveštajima Evropske komisije vrlo niske, reforme su papirnate, usvajaju se zakoni koji se ne primenjuju i čini mi se da trenutno ne želimo ni na Istok, ni na Zapad“, zaključuje Vujačić. U intervjuu za NIN (broj 3724) koji je izašao 12. maja, poslanik SPD u Bundestagu i predsednik Odbora za zapadni Balkan u nemačkom parlamentu Josip Juratović rekao je da će doći trenutak u kojem „Vučić više neće moći da lavira“. Da li je evropski put Srbije definitivno stavljen ad akta? „Ja se iskreno nadam da nije, jer sam mišljenja da bi to bilo jako loše za Srbiju, ali i za cijelu regiju zapadnog Balkana. Ali, da, u NJemačkoj, a i u Europi, veliko je negodovanje po pitanju takvih postupaka (potpisivanja sporazuma, prim. aut.) zemlje koja nas uvjerava kako želi u EU. Upravo sada, kada nam je neophodna sloga u EU po pitanju sigurnosti od Putinovog režima, ovo se ne bi smjelo desiti zemlji koja želi biti dio naše europske obitelji. Tu vas ne smije buniti ponašanje nekog lošeg momka iz Mađarske koji je na najboljem putu da svoju zemlju potpuno izolira unutar EU“, kaže Juratović za NIN. Zato Ilić u nedavnim reakcijama Brisela vidi svojevrsnu povratnu spregu, kada kaže da se „političke opomene upućene Srbiji odnose i na druge, Mađarsku ili Italiju“. Juratović dodaje da ne smatra da su srpske vlasti trajno ugrozile status države kandidatkinje, ali da će se u ovako sročenom izveštaju naći argumenti protiv eventualnog pristupanja Srbije, kada god se ono našlo na pregovaračkom stolu – argumenti koje, kako kaže, pojedini u EU sedam meseci željno iščekuju. „Najnoviji potezi su otvoreno mijenjanje strane i samo jačaju protivnike protiv nas koji smo mišljenja da je Srbiji, uistinu jednoj drugačijoj od ove, mjesto u EU“, zaključuje Juratović. Istini za volju, nisu samo pojedinci u Briselu skeptični glede budućeg članstva Srbije. Na svaku proevropsku izjavu ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović („Srbiji je mesto u EU, sve drugo su nametnute dileme“, rekla je 27. septembra) naređa se nekoliko evroskeptičnih stavova Aleksandra Vulina, ministra unutrašnjih poslova i, po svoj prilici, svega što Vučić želi da kaže, ali ne sme („Želimo li u savez koji nas uvlači u sukob sa čitavim svetom“, zapitao se istog dana). Negde između i dalje lebdi premijerka Ana Brnabić, koja je u maju rekla da je „evropski put Srbije važniji no ikada“, da bi povodom poslednje gungule rekla da su „pritisci na Srbiju srazmerni licemerju velikih sila“. Zato je bivša otpravnica poslova američke ambasade u Srbiji u periodu 2007-2010. DŽenifer Braš rekla što ni Mihajlović, ni Vulin, a ni Brnabić ne smeju – Vučić se 2012. godine razočaranim stranim ambasadorima predstavljao kao lider koji želi da vodi proevropsku politiku modernizacije i regionalnog pomirenja, ali se, kao kralj Ibi, „žalio na narod“ koji, tvrdio je, navodno, ne bi podržao takve odluke. Naročito ako se tiču preuzimanja odgovornosti za ratove devedesetih. Shodno tome, rekla je, EU od Srbije za njegovog vakta nije mnogo toga tražila, a malo je zauzvrat i dobila. Naši sagovornici u velikoj meri su saglasni s njenom procenom. I možda je baš zato u Beograd iz penzije povučen diplomatski „teškaš“ kakav je ambasador SAD Kristofer Hil… I, dok smo već iskusili neformalno zamrzavanje pregovora u vidu neotvaranja poglavlja, a potom i klastera, de iure zamrzavanje vuklo bi konkretnije posledice. Zvanični prekid pregovora morala bi da inicira ili EK ili neka od članica EU, a konačnu reč imao bi Savet EU. Međutim, čak i da inicijativa ne dobije glasove kvalifikovane većine, predlog EK bi automatski stupio na snagu. Srbija bi onda izgubila status kandidata, režime vizne liberalizacije i slobodne trgovine, posledično i zapadne investitore, kao i pristup IPA fondovima iz kojih godišnje crpi oko 200 miliona evra, što, podvlači Vujačić, može da bude nedovoljno velika cifra ako bude imala uticaj na proces odlučivanja srpskih vlasti. Iliću potonji scenario deluje malo verovatno, ali zajedno s Vujačićem podseća da signali briselskog nezadovoljstva ne moraju da se preliju u konkretne mere da bi imali efekta. Pritom, treba podsetiti da je do 24. februara malo ko verovao da će se u EP uopšte raspravljati o obustavi pristupnih pregovora sa Srbijom. Ruku na srce, pitanje je koliko bi zamrzavanje pregovora građane Srbije rastužilo s obzirom na sveprisutnu evroskepsu, a nepošteno bi bilo odgovornost za njen rast prebaciti samo na domaću stranu terena. Nemački kancelar Olaf Šolc je u junu u Beogradu rekao da je nemački preduslov članstva Srbije priznavanje nezavisnosti Kosova, čime je potvrdio bojazni koje je EU retko adresirala i koje neguje i nemali deo opozicije, bila ona konzervativna ili liberalna. Nedavno na jednom albanskom sajtu objavljeni francusko-nemački nonpejper nezavisnost Kosova je preinačio u „realnost“ (opet vreće i džakovi!), premda su u Briselu osporili njegovu autentičnost. Evropsko udovoljavanje balkanskim stabilokratijama, čija je paradigma Berlinski proces, takođe je podrilo poverenje u univerzalnost evropskih vrednosti; u Nemačkoj bi srpska verzija (ne)slobodnih izbora bila odmah ponovljena, a u Srbiji je prošle jeseni dobila prećutnu podršku evroparlamentaraca koji su učestvovali u pregovorima vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Naposletku, prošlog decembra se nakon dve godine zastoja u pristupnim pregovorima otvorio klaster četiri, onaj o životnoj sredini i energetici, i to u jeku ekoloških protesta građana koji su, nezadovoljni promenama zakona o referendumu i eksproprijaciji, ali i okolišno štetnim projektom „Jadar“, blokirali međunarodne saobraćajnice. Ovi postupci uz neprestano domaće „laviranje“ sveli su rekordnih 74 odsto podrške pristupanju EU iz 2003. i 2009. na skromnih 35 odsto, koliko je u aprilu 2022. izmerio Ipsos. Da li su srpske vlasti preko „naprednih medija“ svesno obarale ove procente kako bi odlagale reforme predviđene evrointegracijama ili je animozitet prema EU nekim čudom rastao nezavisno od koruptivnosti vladajuće koalicije, a paralelno s rastom putinofilije, manje je važno. Uostalom, odgovor se sam nudi. Trenutno deluje da će Srbija pre dobiti famozni „Srpski blok“ nego novu vladu, koja će ipak morati da se izjasni kojem će se carstvu privoleti. O njoj, kao i o spoljnopolitičkom opredeljenju Srbije, Vučić će više imati da kaže nakon dvodnevnog sastanka šefova evropskih država u Pragu, koji počinje danas. Bar tako najavljuje član predsedništva SNS Goran Vesić. Samo da na kraju zaista ne uvedemo sankcije, ali samima sebi – i to okruženi ili članicama NATO-a i EU ili državama koje se ka tim savezima kreću. Stefan Slavković