Zašto će krajnja desnica završiti katastrofalno

Krajnja desnica ne raste u Evropskoj uniji, ona je bila tu sve vreme, a sada joj se daje previše pažnje. Istovremeno, tle za populizam i mržnju je više nego plodno. Decenije mira, dosadna i troma demokratija, lake i pompezne političke poruke harizmatičnih lidera, masovne migracije, globalna pandemija, ruska agresija u Ukrajini i ekonomska kriza idu naruku demagozima, teoretičarima zavere i propagatorima mržnje, protekcionizma i zatvorenosti. EU ubire plodove mira više od sedam decenija. Nikada u istoriji Evrope nismo imali ovakav mir više od sedamdeset godina. U uređenom političkom sistemu, gde svakako postoje razlike u životu u najsiromašnijoj Bugarskoj i najbogatijem Luksemburgu, Evropljanin, u proseku, živi značajno bolje nego gotovo bilo koji drugi građanin širom naše planete. Koji god kriterijum da uzmemo, BDP, društvenu podršku, zdrav životni vek, slobodu, darežljivost i odsustvo korupcije, zemlje članice EU će biti u vrhu liste Izveštaja o sreći na svetu. Od deset najsrećnijih zemalja na svetu, sedam je u Evropi, a šest u EU. Tezu da su zemlje EU jedne od najboljih za život pokazuje i redovno istraživanje OECD-a koje 23 od 27 zemalja članica EU drži visoko kotirane kada su u pitanju stanovanje, prihodi, prilike za posao, zajednica, obrazovanje i zaštita životne sredine. OECD testira i stanje aktivnog građanstva, zdravlja, životne zadovoljnosti, bezbednosti i odnosa posla i vremena za druge životne radinosti. Skandinavske zemlje, Holandija, Austrija i Nemačka su u vrhu Indeksa o boljem životu. Prate ih Češka, Belgija, Francuska, Italija, baltičke zemlje i Poljska, dok su pri dnu liste Mađarska i Portugalija. Drugim rečima, EU nikada nije bila u boljem stanju, a građani nikada nisu kvalitetnije živeli. Nama u Srbiji je teško da razumemo koliko je jak poriv da se stečene slobode i blagodeti života u miru sačuvaju jer gotovo da nema generacije koja se ne seća rata, a u EU žive penzioneri koji rat nisu videli. Ipak, logično je pitanje, ako je u EU sve dobro, kako objašnjavamo Viktora Orbana i njegov Fides u Mađarskoj, Mateuša Moravjeckog u Poljskoj i njegove populističke stavove o abortusu dok guši sudske slobode, uspon populističkih švedskih demokrata i pobedu koalicije koju je predvodila Đorđa Meloni u Italiji. Odmah treba raskrinkati sintagmu rast desnice u Evropi. Prvo, uprkos socijaldemokratama na vlasti u gotovo svim zemljama EU, Evropa je uglavnom desno orijentisana. U vremenima finansijske, ekonomske i društvene krize, Evropa je naginjala udesno, ali kada bi period prosperiteta bio aktuelan desnica bi bila svedena na minimum. Konzervativci mogu biti zdrava osnova za društveni dijalog, ali kada govorimo o krajnjoj desnici u Evropskom parlamentu, svedena je na margine. Ono što je desno u Mađarskoj i Italiji nije isto, a po saradnji na evropskom nivou, vidimo koja ruka koju miluje. Iako postoje generalni zaključci i ideološke postavke desnice širom Evrope, one se neretko razlikuju po mnogim osnovama. Melonijeva i Moravjecki su pro NATO i pro SAD orijentisani, dok bi Orban i Le Penova više gledali u Moskvu. Ipak, imaju mnogo više sličnosti. Krajnja desnica je po definiciji populistička, ona se poziva na nacionalizam, protivi se prosvetiteljstvu i srlja u autoritarizam. Sve navedene stranke i lideri imaju za cilj da sopstvenu naciju uzdižu iznad drugih do nivoa šovinizma i ksenofobije, da svaku različitost okarakterišu kao pretnju, bilo da je ona verska ili seksualna i da ubede što više birača da su oni protivnici ustaljenog, učmalog sistema i establišmenta. Nerealna obećanja koja često prate lažne informacije, zablude i mitovi po osvajanju vlasti se ispostavljaju kao pusta. Pobeda na italijanskim izborima koalicije Braća Italije Đorđe Meloni, Salvinijeve Lige i Berluskonijeve Napred Italija uzbunila je ne samo Brisel, nego i vodeće zemlje EU. Medijski naslovi su bili prepuni povezivanja buduće prve premijerke Italije s nasleđem Musolinijeve fašističke partije, a prve reakcije na njenu pobedu došle su iz Madrida i Brisela. Ministar spoljnih poslova Španije, Hose Manuel Albares je rekao da svi populistički režimi završavaju identično – katastrofalno negirajući da krajnja desnica u Španiji predvođena partijom Glas ima bilo kakve šanse na izborima naredne godine. Predsednica Komisije EU Ursula fon der Lajen nam je odmah poručila da će EU iskoristiti pravne mehanizme da sankcioniše Rim ukoliko se ne drži pravila. Desno orijentisani su odmah to protumačili kao pretnju demokratski izabranoj budućoj premijerki, dok su drugi to videli kao upozorenje da se dvesta milijardi evra vredni paketi pomoći oporavku od kovida mogu suspendovati ukoliko se populističke najave ograničavanja prava na abortus, antimigrantska i antiislamska politika budu sprovodile. U ekonomiji koja ima spoljni dug od 2,5 biliona američkih dolara, ova podrška EU i te kako znači, a ukoliko Melonijeva bude sprovodila svoje nacionalističko-šovinističko-ksenofobične, a pre svega anti-EU ideje, mogla bi da ostane kratka ne samo za 200 milijardi evra, nego bi mogla od Komisije EU i da dobije koju tužbu, kao Mađarska i Poljska koje su već na optuženičkoj klupi pred Evropskim sudom pravde za sužavanje slobode medija, sudske nezavisnosti i ograničavanje ljudskih prava. Poruka iz EU je jasna u vezi sa novokomponovanom većinom u Italiji – bliža je Putinovim vrednostima nego Šumanovim i biće pod budnim okom nadzora jer italijanski građani zaslužuju više od demagogije. Dok živimo krizu demokratije koja sve više komplikuje procese donošenja odluka konsenzusom i uz široku i opsežnu debatu koja može potrajati godinama, rat u Ukrajini je pokazao koliko su nam ekonomije povezane i da iako daleko od nas, rat ima dalekosežne posledice po naš standard instantno. U vremenu krize, populizam raste, jednostavne ideje za brzo rešavanje problema prijemčive su ljudima koji su uplašeni i zabrinuti za svoju budućnost i budućnost svoje dece. Sve populističke stranke koje su dobile glasove ove godine, dobile su ih na tri teme - rast cena hrane i energenata, nekontrolisana migracija i na anti-EU sentimentu. Obećanja koja su dali u kampanji na nivou su fikcija, predlažu zatvaranje granica i pojeftinjenje energenata bez jasnog plana. Kada predlažu zatvaranje granica dolazi do izražaja rasizam. Obično im nisu smetnja beli hrišćani koji bi da se nastane u njihove zemlje, ali kada govorimo o drugačijoj puti i veri, tu se predlažu restriktivne mere. Kod smanjenja cena energenata uglavnom predlažu veću javnu potrošnju i subvencije koje po pravilu države ne mogu da priušte. Kao i u Velikoj Britaniji i njihovoj katastrofalnoj istorijskoj odluci da napuste EU uprkos svim realnim pokazateljima da je to loša odluka i da će to osiromašiti zemlju, slični pozivi su dolazili iz kuhinja Đorđe Meloni i DŽimija Akesona, lidera Švedskih demokrata, dok nisu videli da su se svi britanski strahovi obistinili. Sada Melonijeva više ne zahteva napuštanje evra, a švedski demokrata napustio je kovanicu Švegzit još na prošlim izborima. Kada kažu Italija, Mađarska, Švedska... na prvom mestu, oni izražavaju ne samo evroskepticizam nego godinama šire eufobiju. Đorđa Meloni predlaže ukidanje nadređenosti prava EU nacionalnom pravu, švedske demokrate se zalažu za šovinističko blagostanje, gde se pristup beneficijama socijalne države svodi na građane Švedske i one sa pravom boravka, a Orbanova partija propagira antisemitizam i homofobiju. U suštini, ne razlikuju se od Putina koji u ključnom govoru povodom aneksije ukrajinskih teritorija poziva na očuvanje tradicionalne porodice i plaši ljude zapadnom propagandom LGBT+ zajednice. I pored sve glasnije krajnje desnice, EU i njeni građani će uspeti da zaštite ključne vrednosti oko kojih su se okupili narodi 27 zemalja članica. LJudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, jednakost, vladavina prava i ljudska prava ključne su vrednosti i zvezde vodilje za EU i njene političare. Čak dve trećine građana EU daje podršku članstvu u Uniji, a većina građana ima pozitivan stav o EU. Iako ne treba minimalizovati harizmatičnost i glasnost lidera krajnje desnice, istorija je pokazala da će se njihova populistička vlast, kada ne bude mogla da odgovori na ekonomske zahteve i kada pređe crvenu liniju rasizma, nacionalizma, mizoginije i homofobije, završiti kako nam je španski ministar objasnio – katastrofom. Naim Leo Beširi izvršni direktor Instituta za evropske poslove