Predstavnici službi kao priglupe siledžije

Postoji scena u novom domaćem filmu Trag divljači Nenada Pavlovića u kojoj se glavni lik po imenu Jugoslav, fiktivni novinar fiktivnog magazina u kome piše o tajnim aferama u vreme Titove Jugoslavije i kome su rugaju zbog imena izvedenog iz naziva tada velike i naizgled nesalomive države, približava svojoj redakciji u zgradi i tadašnje i današnje Politike, dok mu malobrojni sugrađani otpozdravljaju, poznajući dobro njegov lik i delo. Ta scena jedan je od nostalgičnih povratka u prošlost, kada je život bio mnogo usporeniji a društveni red na znatno višoj lestvici. Autoru filma taj povratak nije samo bio važan zbog žanra krimića smeštenog među tajnim službama koje su nekada operisale i određivale mnoge sudbine, što je srž zapleta ovog filma. Za Nenada Pavlovića adaptacija romana njegovog oca Živojina Pavlovića, čuvenog sineaste i pisca, dvaput dobitnika NIN-ove nagrade između ostalog, kome je pridružio elemente i drugih njegovih dela, bila je očigledno i vrlo lični povratak u neku davnu prošlost. Da li je ranije postojala ideja da se roman adaptira odnosno da li postoje neke neekranizovane adaptacije ili neki nesnimljeni scenariji Živojina Pavlovića? Moji roditelji, Živojin i Snežana, svojevremeno su napisali adaptaciju romana Trag divljači, prilično vernu originalnom delu. Taj scenario mi je poslužio kao polazna tačka, ali nije se mnogo toga našlo u finalnoj verziji. Mimo toga, ostalo je mnogo scenarija iza Živojina koji nisu realizovani. Neke je pisao sam, neke sa ko-scenaristima, a neke su pisali drugi dramaturzi. S obzirom na to da je često u karijeri nailazio na prepreke i kočenja od strane cenzora i drugih faktora, Žika je praktikovao da uvek ima nekoliko potencijalnih scenarija „u fioci“. On je mnogo ostavio u svojoj zaostavštini ali kako komentarišete veliko interesovanje za njega danas? Šta je on to svojevremeno govorio o nama kao društvu i državi u kojoj je živeo, što odjekuje do današnjih dana? Drago mi je što mislite da postoji veliko interesovanje za njega danas. Ne znam da li mogu da se složim sa vama u potpunosti. Svakako ono što je i danas interesantno i aktuelno u njegovim promišljanjima jeste iskrenost i dubokoumno poimanje društva, sistema i ljudi koji nas okružuju. Nismo mi mnogo odmakli od društva u posleratnoj Jugoslaviji, ako smo uopšte odmakli. Stoga njegove reči odzvanjaju i dan-danas. Mnogo toga u Tragu divljači je intrigantno, čitav taj sistem na kome počiva film i društvo u kome živimo. Šta je vama konkretno bilo najintrigantnije u toj priči da se vežete za nju? Fascinirao me je doživljaj službenika tajne službe, tadašnjih „udbaša“. Odrastao sam u okruženju gde je pojam „udbaš“ predstavljalo nešto izuzetno negativno i loše. Današnje tendencije da se pripadnici službe veličaju, kao i njihova delanja, za mene su potpuno neverovatni. Stoga sam pokušao da predstavim gledaocima o kakvim se zločincima radilo. Takođe, donekle inspirisan serijom Fargo, išao sam na to da prikazane predstavnike službe, milicije i sistema predstavimo donekle parodično – kao često nerazumne i bahate, čak i priglupe siledžije. Ideja lapota je uvek uzbudljiva i filmična. U jednom trenutku filma provuče se ideja da je država zasnovana na lapotu. Šta to zapravo znači i kako vi to komentarišete? Da li je oceubistvo u biti našeg kulturno-istorijskog nasleđa ili da li svaka generacija okajava grehe svojih očeva? Više je simbolična ideja da se država zasniva na lapotu. Ipak je u pitanju ritualni obred, za koji ne postoje jasni istoriografski dokazi. Prema Frojdu, sudbina svake osobe zasniva se na poništavanju očinskog uticaja. Film se referiše na neuspelu revoluciju „sinova protiv očeva“ 1968. godine. Film startuje tezom da – sistem mora da se pročisti i da se krene iz početka. Da li smo mi u začaranom krugu, u stalnoj potrazi za rešenjem ko bi mogao da pročisti sistem? Nažalost, mislim da je tako. Ne pojavljuje se već decenijama niko ko bi mogao da povuče neophodne poteze da se učmalost sistema razdrma, a kamoli pročisti. Možda grešim, ali čini mi se da je Zoran Đinđić bio jedini svetionik koji je nagoveštavao promenu. Ali, tokom vladavine nakon 5. oktobra, Đinđić je bio potpuno neshvaćen od strane naroda za koji se borio. Ubrzo zatim, svi vrlo dobro znamo kako je završio, nažalost. Tek nakon tragične pogibije u atentatu, narod je pokazao veće poštovanje prema njemu, što je paradoksalno. Interesantna je i duhovita trivija o Čaušeskuu, koja se na trenutak pojavljuje u filmu. Predstavljen je kao bahati klinac iz Rumunije... Odakle to? Scena u kojoj se spominje Čaušeskuov sin, Niku, bila je vrlo šturo napisana u ranijoj verziji scenarija. Vraćena je u igru za potrebe da pored filma moramo napraviti i četiri epizode mini-serije. Zvao sam Milenu Radulović kao dobru prijateljicu i dragu koleginicu i zamolio je da se pojavi u ulozi koja je maltene statiranje. Onda je Dragan Bjelogrlić umešao svoje prste. Smatrajući sasvim ispravno da je scena nepotpuna, predložio je da napiše novu verziju. Po svom običaju, scenu mi je poslao u 1 ujutru, za jutarnje snimanje. No, napisao je zaista odličnu scenu, sa sve uplitanjem Čaušeskua u priču. S obzirom na to da je Trag divljači zamišljen kao prvi deo trilogije o početku propasti Jugoslavije, referisanje na Čaušeskua mi je delovalo kao idealna najava neumitnog kraha koji predstoji. Iako skraćena zarad ritma filma, scena je postala njegov neizostavni deo. Iako bi žanrovski mogao da se podvede pod krimić, film Trag divljači ne deli striktno likove na dobre i loše, kod svih nalazimo povremeno obe strane. Da li bi to bila neka domaća intervencija na žanru? Ne bih rekao da je polaritet ljudskog mentaliteta isključivo rezervisan za naše podneblje. Mislim da bukvalno svako živo biće na planeti ima dobre i loše osobine. To je sastavni deo ljudskog karaktera. Naravno postoje ekstremni primeri, kao što su sveci, sa jedne strane, i masovni zločinci, poput Hitlera, Pola Pota i drugih, s druge. Žanr Traga divljači nije konzistentan i tako je bilo još na nivou scenarija, što može da bude i dobra i loša osobina. Svetske tendencije na filmu danas su usmerene ka mešavini žanrova unutar jednog dela, tzv. Elevated genre. Tako sam i ja hteo da se poigram sa trilerom, krimićem, neo-noarom, ali da ostanem u okvirima porodične drame. Gledaoci će prosuditi da li sam u tome uspeo. Koliko i kako ste istraživali rad tajnih službi u Jugoslaviji i Srbiji, pripremajući se za ovaj film? Do čega ste sve došli? Iskreno, nisam previše istraživao. Naravno da sam tokom perioda od deset godina priprema za ovaj film čuo i naišao na brojne informacije i priče o bezbednjacima. Ali, nisam se fokusirao na tu istragu. S obzirom na to da nemam oduševljenje dotičnim službama, više sam težio ka tome da ih prikažem malo pomereno, donekle parodično. Da opet kažem, po ugledu na likove iz serije Fargo – kao ljude koji nastupaju silovito i bahato, potpuno samouvereno, ali koji često nemaju baš jasnu ideju šta rade ili zašto nešto rade. I smatram da je to najčešće istina o takvim figurama. Koji biste roman Živojina Pavlovića još adaptirali i zbog čega? Trenutno nemam to u planu. Pre svega zato što su njegova dela veoma nezahvalna za adaptaciju. On je bio filmski reditelj i književnik. Stoga je pravio jasnu razliku između literature i scenarija. Moja sestra, Milena Pavlović, svojski se namučila kada je adaptirala njegov roman Raslo mi je badem drvo u pozorišnu predstavu. Verovatno sam zato, u slučaju Traga divljači, morao da pribegnem kombinovanju nekoliko dela, na koje sam dodao jedan potpuno izmaštan trilerski zaplet. No, sigurno vredi razmišljati o adaptaciji romana Oni više ne postoje koji se bavi herojsko-patriotskom odbranom Beograda u Prvom svetskom ratu. Sam naslov potiče iz govora majora Gavrilovića, pred finalni okršaj u odbrani Beograda, koji je tada rekao: „Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine! Vi nemate više da se brinete za živote vaše. Oni više ne postoje.“ Rečenica od koje se ledi krv u žilama. Dragan Jovićević