Znakovi života

Dvospratni autobus, pun umetnika, novinara i istoričara umetnosti iz Novog Sada i Beograda, hitao je u subotu ka Čačku, na otvaranje 31. Memorijala Nadežde Petrović. Sišavši sa poslednje deonice Miloša Velikog, zaustavio se u predgrađu, gde su putnici izbačeni „zbog kvara“ na vozilu. Zatečeni, ipak su se radoznalo razmileli po poljančetu, punom ostataka građevinskih mašina. Prilično ih je iznenadio prizor filmskog seta: na jednom je mestu sedelo četvoro glumaca, pričajući nešto u kameru, dok je u neposrednoj blizini bager utabavao plastične flaše i tabake papira, praveći nešto nalik tepihu. Protagonisti tih začudnih situacija nisu reagovali na iznenadnu posetu „slučajnih“ gledalaca. Autobus se po njih vratio za desetak minuta, a da do kraja obilaska izložbe većina nije shvatila da je stanka bila izrežirana. Spoznaja se desila u bivšem Domu vojske, sada delu Gradske biblioteke, tapaciranom najlonima i zastrtom termoizolacionim folijama. I onaj „tepih“ bio je izložen, a rezak vonj benzina iz utabanih flaša bio je jači utisak i od građevinskih skela, i ogromnih ekrana koji su nudili objašnjenje opisanih događaja. Naime, po ideji Ane Miljanić, direktorke Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), i svedoci filmskog seta postali su deo aktivacije Performativnog arhiva, specifičnog multimedijalnog dela koji se bavi devedesetim godinama u Srbiji. Autorski postupak Miljanićeve obuhvata nekoliko faza, počev od intervjuisanja aktera i akterki umetničkih praksi i kulture otpora devedesetih. U prepričavanja minulih dešavanja uključeni su glumci koji će ih „autentično“ tumačiti, i to prepričavanjem prepričanog, dovodeći u pitanje svedočanstvo i prenos iskustva pomenute decenije. Šumu u transferu predanja doprinosi i generacijski jaz između aktera „revolucije“ i aktera scenskog dela, koje će u CZKD-u biti izvođeno tokom trajanja Memorijala, do 13. novembra. Miris benzina je olfaktorna asocijacija na prodaju goriva u plastičnim flašama, spljeskani tabaci su fotokopije kataloga memorijalnog saziva iz 1998, pod nazivom Umetnost i angažovanost 90-ih i kustoskom palicom Jovana Despotovića, bivšeg urednika likovnog programa CZKD-a. Zaustavljanje autobusa evocira mnoge takve događaje prilikom organizovanog odlaska na proteste protiv režima Slobodana Miloševića. Forma ovog rada, između vizuelnog i izvođačkog, savršeno se uklapa u temu aktuelne smotre - Gestovi, znakovi života, koju su osmislili kustosi Bojan Đorđev i Siniša Ilić. Tako svoja britka i često duhovita zapažanja, povodom naše „komplikovane svakodnevice“, opterećene „zdravstvenom krizom, društvenim konfliktima, klimatskim turbulencijama, patrijarhatom, prekarijatom, ometanjem znanja.., te fragilnošću identiteta i nepoverenjem u jezik medija“, iznosi dvadesetak umetnika i umetničkih grupa. „U izložbu su uključeni radovi koji imaju konkretnu fizičku prisutnost, ali i oni performativni, efemerni, čiji su tragovi na različite načine prisutni u prostorima“, objašnjava Ilić. Selektori su gest prepoznali i u slici More Nadežde Petrović, uzimajući je kao polazište Memorijala. Sila njenog impresionističkog poteza, „daleko ispred svog vremena“ početka 20. veka, nalik je današnjem živom aktu, premda je ta snaga sadržana u platnu dimenzija 33 puta 41 centimetar. S druge strane skale izabranog diskursa, pozicioniran je performans Ivana Kožarića. U njemu umetnik, skupa sa publikom, razbija ramove slika, sugerišući Život bez okvira, kako se naziva njegov performans iz 2009, sada izložen u čačanskoj Galeriji Rasim. U istom prostoru srešćemo i video-radove Anastasije Pavić. U jednom, ona menja dimenzije generičke fotografije planine ližući ekran mobilnog telefona, čime ukazuje na načine kako se danas izražava ljubav. U drugom, umetnica sedi na livadi u raskošnoj venčanici, dok joj je na licu ružičasta sado-mazo maska, i peva numeru iz legendarnog filma Briljantin. „Ta pesma je jedina koja izlazi iz patrijarhalnog klišea, pa njome, kao i maskom, problematizujem savremene stereotipe vezane za žensku seksualnost“, ona razjašnjava. Marko Tirnanić se poigrava simbolima autoriteta i potpune kontrole, prikazujući njihova oličenja – majku i vojnika, kojima popušta petlja, te se iznenada umokre, ne menjajući izraz lica. Vesna Vesić problematizuje pojam nasleđa, tako što pripoveda o svom ocu, odanom socijalističkoj ideologiji, u međuvremenu ispaloj iz „mode“ zbog globalne trke za profitom. Nadežda Kirćanski u jednoj od prostorija Galerije „Nadežda Petrović“ – Urla iz štitne (žlezde), referišući na nesnosne uslove rada umetnika. Dva zida su ispisana velikim slovima „A“, a na podu leže istrošena pakovanja lekova (od porcelana), što je dnevnički prikaz karijere aktera umetničke scene, i to ne samo u Srbiji. Drugom sobom vrluda crvena linija, naneta akrilikom na zidove. NJen početak, ali i kraj predstavlja list iz školske sveske, pocepan na dva dela. U njen tok je samozarobljen autor, Siniša Labrović, koga će nakon otvaranja odmenjivati njegov gipsani odlivak. I, i dalje pričati o nepredvidljivosti ljudske sudbine i njenoj zavisnosti od raznih faktora. Prozori Galerije zatvoreni su Ispisima Borjana Grujića, i deluju kao igra reči, zapravo dekonstruišući ideološki aparat, ispoljen u svakodnevnom govoru. „Zašto je, recimo, znanje uvek povezano sa moći, vrednošću, imanjem“, Grujić ističe jednu od svojih „trauma“. NJih leči nudeći drugačija tumačenja, i „ostavljajući mesta da i drugi reaguju“. Rečima se bavi i Bogdana Đukanović, putem instalacije Sve o čemu nisam sanjao, postavljene na trgu pred Domom kulture. Dug se red protegao, svi bi da uđu u „prostor za razmišljanje“, nalik dugačkom, a uskom hodniku, na čijem je kraju klupa, a iznad nje aplikacija od papir-mašea, sačinjena od dnevnih novina. NJome umetnik preispituje odnos medijske kulture prema pojedincu, oličene u „pritisku informacija preko raznih kanala komunikacije“. „Najdragocenije u ovom radu su reakcije publike, jer preko potpisa na zidovima, razbijanja stakla prozora i pokušaja da se obiju ulazna vrata na instalaciji, on živi svoj dalji život“, kaže Đukanović. Gestualan je i performans Stefana Lukića, koji se trka sa vremenom na atletskoj stazi Sportskog centra Mladost. Lukić protivprirodno pobeđuje, pa se penje na počasno postolje, uz pratnju pesme Tajm Pink Flojda, što bi značilo da je našao način da povrati najromantizovanije doba života. Ono što izvodi Ola Maćevska na Trgu narodnog ustanka predstavlja nešto između tačke modernog baleta i vežbe fizikalne terapije. NJeni spori pokreti traže balans, ponekad na samoj granici izvodljivosti, angažujući celo njeno telo, kao i pažnju posmatrača. Neometenu metežom prolaznika. Odnos između prostora i fizičkog prisustva, kao i zvuka (pevanja, kričanja i izgovaranja stihova), tretiraju i Luckaste drugarice, pod vođstvom Nede Kovinić. Performans je iscepkan i prilično nerazgovetan, jer se njime pruža otpor imperativu produktivnosti, svojstvenom kapitalističkom društvu. Nekadašnji sjaj radničke klase ilustruje Ben Kain, „modnim“ instalacijama od modifikovanih uniformi, sa kragnama od glazirane keramike i porcelana. Za tim mitom sjaja samo su ove krpice ostale, redizajnirane prema ukusu novog doba. Poseban vid dinamike očitava se u iskoraku iz klasičnih galerija, u rasejanju po mapi grada, pa radova ima i u pomenutim prostorima, i na dva sprata Doma kulture, i u Apoteci „Dragiša Mišović“, kao i na bilbordima. Sve skupa stvara veoma jak dojam, ali je primetno i vrlo lazurno prisustvo čačanske publike. Čini se da je Memorijal za nju i dalje uglavnom hermetična manifestacija, čak i nakon 30 bijenalnih saziva. Dragana Nikoletić