Poigravanje akcentima

U skladu sa konceptom ovogodišnjeg Bitefa, Festival je odlučio da i sam koproducira dve predstave koje bi odgovarale postavljenoj temi. Tako je nastala i predstava Dr auslender (Made from Germany) u režiji Bojana Đorđeva. Predstava se zasniva na intervjuima trinaestoro zdravstvenih radnika koji su već otišli ili su na putu da odu na rad u Nemačku. Tanja Šljivar i Mina Milošević dramaturški su obradile te ispovesti, a četiri glumca (Aleksandar Đinđić, Olivera Guconić, Željko Maksimović, Dragana Varagić) izvode ovaj zaista zanimljiv i potresan tekst. Posebna atrakcija predstave je prostor izvođenja – to je amfiteatar instituta za anatomiju, dakle mesto gde su se pomenuti doktori i formirali. Preko duhovite uvodne scene koja se poigrava opštim mestima, kako o Nemcima tako i o doktorima, postepeno ulazimo i u glavni deo predstave gde glumci interpretirajući ispovesti stvarnih ličnosti gledaocima pojašnjavaju mnogobrojne aspekte ovog fenomena – od motiva za odlazak, preko snalaženja u novoj sredini i drugačijoj kulturi, predrasuda koje nose sa sobom, te najzad nostalgije koja ih često (ili bar neke od njih) obuzima. Ispovesti su tako i logično organizovane, tematski – „odlazak“, „predrasude“, „nostalgija“... Isto tako, glumci s lakoćom prelaze iz jedne ličnosti u drugu, a dobra organizacija teksta, te poigravanje akcentima omogućava nam da uvek imamo jasnu sliku o kome je reč. U poslednjem delu predstave, ovaj problem se s ove specifične grupe širi i uopštava, sagledavajući ga u širem kontekstu migracija i globalne nejednakosti između bogatih i siromašnih. Čini se da taj deo predstave zahteva dodatnu razradu, jer za razliku od onog što mu prethodi, ovde opšta mesta i floskule prete da ugroze samo poentiranje. Svejedno, čak i ako predstave-predavanja nisu „vaša šolja čaja“, ovo je angažovana, artikulisana predstava koja najvećim delom uspeva da odgovori kako ambicijama koje je pred sebe postavila, tako i konceptu ovogodišnjeg Bitefa. Još jedna predstava-predavanje, ali u sasvim drugačijem tonu pa i postupku, nastala je u produkciji Bitefa i Centra za kulturnu dekontaminaciju. Reč je o predstavi Svet bez žena Olge Dimitrijević i Maje Pelević. Predstava polazi od ispitivanja strukturalne nejednakosti položaja žena u srpskom pozorištu, ali to je tek početna premisa, autorke vrlo brzo i lako prelaze na mnogo šire teme koje se tiču položaja i eksploatacije žene u samom procesu rada, kao i mogućih oblika borbe protiv takvog stanja. Ove ozbiljne teme - i to je u stvari ono potpuno razoružavajuće i zavodljivo u ovoj predstavi - iskazane su kroz često urnebesno duhovitu razmenu dve autorke koje se poigravaju sukobljavajaći različite stavove, filozofske postulate, lična iskustva. Ritam predstavi dodatno daju kratki pasaži koji opet posprdno, duhovito ali nepogrešivo tačno prikazuju opšta mesta u tretmanu žene i njenog tela u teatru, bilo da je reč o feminizmu ili nasilju na sceni koje se maskira u art. Ovo nije prva saradnja ove dve autorke, ali je ovo sigurno formalno i sadržinski najuspešnije, najbolje struktuirano delo koje su do sada zajedno stvorile. Spontano, pametno, politički i ideološki precizno i subverzivno, istovremeno stendap i politička agitacija, mizanscenski razigrana i performerski beskrajno šarmantna, ova predstava svakako spada u jedno od najprijatnijih iznenađenja ovogodišnjeg Bitefa, tako da ne iznenađuje što je i najbolje ocenjena od strane publike. Solo je višečasovna predstava/performans gde rediteljka/performerka Nina Radić Kranjac uz pomoć četiri izvanredna glumca prolazi raznorazne epizode iz svog privatnog i poslovnog života preispitujući ih, posebno iz ugla njene posvećenosti i ljubavi prema pozorištu. Te celine u stvari mogu da se posmatraju svaka po sebi kao izdvojeni performansi, gde se koriste različite tehnike i sredstva, menja pristup i ton, uz dosta spontanosti i improvizacije, tako da gledalac dobija utisak da gleda više predstava u jednoj, a sve to povezuje sama autorka i njena živopisna ličnost i životna priča. Sve je to u redu i kao koncept, a posebno u egzekuciji, često ste zaista zavedeni snagom i apsolutnom posvećenošću autora i izvođača, pronicljivim i tačnim zapažanjima, zajedništvom sa publikom, ali ta spontanost i improvizacija dovode povremeno do repeticije i nepotrebnog podvlačenja poente. Nina Radić Kranjac je zaista interesantna autorska ličnost, posvećena bez zadrške, sa žestinom i iskrenošću koje se retko sreću. Ipak, to donekle samozadovoljno nizanje epizoda iz života i karijere, ta potreba da se izjasni o svemu i svakome, rađa utisak izvesne proizvoljnosti, osećaja da predstava bez nekog posebnog razloga može da traje i dva sata, ali i deset sati (izvođenje koje smo gledali trajalo je gotovo pet). Žiriju to svakako nije smetalo, te je predstavi dodelio Gran pri festivala (zajedno sa predstavom Jana Martensa, koja je dobila i Politikinu nagradu), što nije upitno i za šta svakako ima podosta argumenata. Za razliku od Sola, predstava Žige Divjaka je besprekorno precizna, kako u izvedbi tako i u jasnoj i ubedljivoj poenti. Reč je o predstavi koja je na razmeđi žanrovskih odrednica, istovremeno ima elemente predavanja, ali i performansa. Sedmoro izvođača izlaze jedno po jedno nago na scenu i pred našim očima, oblačeći se, preuzimaju karaktere – tipove koji su preko odeće i rekvizita jasno klasno i generacijski određeni, te predstavljaju neki civilizacijski presek. Počinju da trče u mestu, što će raditi u većem delu predstave, dok se iz ofa čita izuzetno zanimljiv filozofsko-antropološki tekst koji analizira čovekov odnos prema prirodi, radu, te civilizaciji koju je stvorio. Dok trče u mestu, izvođači obavljaju određene radnje, presvlače se, jedu, piju, sve do trenutka kada, sve u saglasju sa čitanim tekstom, iscrpljeni i na ivici snaga krenu da se oslobađaju tih tekovina civilizacije u očekivanju apokalipse. Apokalipsa i dolazi, čovek je obogaljen i jedva preživljava, ali začudo u svoj toj nesreći vraća se čovečnosti i humanosti. Zanimljiva predstava koja pleni svojom artikulisanošću, vizuelnom lepotom i jasnom poentom. Ovogodišnji Bitef završio se u velikom stilu, predstavom LJubav Aleksandra Zeldina (Nagrada „Jovan Ćirilov“), koja je deo njegove trilogije Nejednakosti, te predstavlja jednu od najtraženijih evropskih predstava u ovom trenutku. Jasno je i zašto. Reč je o hiperrealističnom isečku iz života koji se odvija u svratištu gde se ukrštaju sudbine porodica i pojedinaca. Predstava, kako po svom pristupu, tako i do najsitnijih detalja ostvarenom dokumentarizmu, uz pomoć izvanredne igre svih glumaca, predstavlja pravu emotivnu bombu koja je veći deo prisutne publike dovela do suza. Predstava nakon koje želite da što pre zagrlite svoje najbliže i provedete vreme s njima. Sad, naravno, to i nije kvalitet sam po sebi, ali je zaista veličanstveno kada se ovako jednostavnim sredstvima ostvari tako moćna katarza. Kao i u filmovima Kena Louča i Majka Lija, i ovde se pokazuje šta siromaštvo i nejednakost čine od ljudi, koliko ih dehumanizuju i otuđuju, jer upravo ta svakodnevna, neprestana borba sa siromaštvom ne dozvoljava ovim ljudima da se okrenu jedni drugima, da se bave jedni drugima, da ostvare pune odnose za koje su predodređeni, ali za koje nemaju vremena. Pored te političke, socijalne dimenzije, predstava se može posmatrati i kao tanana meditacija o protoku vremena i krhkosti ljudskih egzistencija. Ovogodišnji Bitef opravdao je sva očekivanja, odgovorio na jednu zahtevnu i aktuelnu temu, upoznao nas sa novim autorskim i izvođačkim imenima, te ponudio zaista izuzetno zanimljive, različite i uzbudljive predstave. Lestvica je podignuta za još jedan stepenik, sa nestrpljenjem očekujemo sledeće izdanje. Boban Jevtić