Okove imamo, Hudinija nemamo

Naravno da obećanih informacija važnih za budućnost nije bilo u subotnjem „istorijskom obraćanju“ predsednika Aleksandra Vučića, ali smo, ipak, iz prve ruke dobili vrlo važan nagoveštaj: Srbija bi se mogla priključiti zapadnim sankcijama protiv Rusije. I dalje je sve u formi „može da bude, ne mora da znači“, ali, ako su višemesečna zaklinjanja da sankcija neće biti ustupila mesto drugačijoj retorici, to jeste nova politička činjenica. Pa makar i ako je reč samo o probnom balonu. „Srbija za sada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji, sve dok šteta koja nam se nanosi ne bude prevelika“, rekao je Vučić. Ali nije objasnio gde je tačno granica posle koje šteta od nepridruživanja spoljnoj politici EU nalaže promenu politike. Da li je to stopiranje procesa evrointegracija, o kome je već govorio Tonino Picula, evropski poslanik i autor izveštaja o novoj Strategiji proširenja EU? Ili to može da bude povlačenje stranih investitora, izvodivo na potpuno neformalan, ali vrlo bolan način? Možda uvođenje viza građanima Srbije? Ili nešto što šira javnost nikad neće saznati, a što, prema vazda živim čaršijskim tumačenjima, na zatvorenim sastancima saopštavaju strani predstavnici u Beogradu, od kojih je jedan redovno „najsumnjiviji“ svim nezvaničnim tumačima stvarnosti? Nije u predsednikovom govoru bilo ključa za rešenje te zagonetke, već „samo“ nekoliko varijacija na temu sankcija, za slučaj da neko nije čuo ili nije uspeo da poveruje sopstvenim ušima. Recimo: „Okolnosti se menjaju, ali Srbija će zadržati poziciju koju je imala dosad, dok ne budemo morali da prihvatimo drugačiju realnost.“ Ako je neko poželeo da potegne „moralni argument“, na čijem učvršćivanju se mnogo propagandno radilo mesecima, predsednik ga je preduhitrio kontraargumentom: Srbija, rekao je, nije nikome ništa dužna, sankcijama se odupirala 230 dana uprkos pritiscima, dok su „oni“ svojevremeno Srbiji uveli sankcije „nakon tri dana, bez pritisaka“. „Mi ovo ne činimo samo zbog povoljnije cene gasa ili podrške u Savetu bezbednosti, već zbog međunarodnog javnog prava i poštovanja sebe, jer znamo šta su sankcije radile nama“, rekao je Vučić, odlično upoznat sa činjenicom da je više različitih istraživanja javnog mnjenja pokazalo da se većina građana (birača) oštro protivi uvođenju sankcija „bratskoj Rusiji“. I odmah je naznačio „krivca“ za moguću promenu kursa: „Buduća vlada će možda doneti neke drugačije odluke“, rekao je, mada je tvrdio i da će „stav biti jedinstven“. Krajnji zakonski rok za formiranje vlade opasno se približava, ali to ne znači da će već sledećeg meseca, nakon što Ana Brnabić saopšti imena članova svog trećeg kabineta, pristupiti donošenju odluke na kojoj Zapad otvoreno insistira. Jer, prema svim tumačenjima, jedan od faktora, verovatno i najvažniji, za nepotrebno odlaganje formiranja vlade, upravo je potreba da se pronađe „alibi“ za izbegavanje usaglašavanja sa spoljnom politikom Evropske unije. Ka njoj se, zvanično, i dalje krećemo - doduše nevidljivim koracima, što će se, prema najavama, videti u najnovijem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, koji bi trebalo da bude predstavljen u sredu, danu kada će ovaj NIN putovati ka kioscima. I to će se baš dobro videti, sudeći prema izjavi Jadranke Joksimović, odlazeće ministarke za evropske integracije, koja je RTS-u rekla da će tekst biti „obojen kritikom“ zbog spoljne politike Srbije, „bez obzira na ostvareni napredak“. Pomenuo je Vučić i način na koji bi se evropski put Srbije mogao (donekle) ubrzati – kroz prihvatanje francusko-nemačkog plana, koji podrazumeva odustajanje od blokade članstva Kosova u međunarodnim institucijama. A to je, rekao je, za Srbiju „neprihvatljivo“, jer tako nalaže Ustav. To je druga teška priča, za koju ovde nema dovoljno mesta, bez obzira na interesantnu činjenicu da je predsednik za kratko vreme prešao put od „ne mogu da uzmem taj papir, boli me glava“, do „mi ne možemo da ignorišemo taj predlog, jer je to neodgovorno i neozbiljno“. Negde na tom putu, stigao je i do sedišta UN, gde je, na sednici Generalne skupštine, propustio da kaže da se Srbija protivi članstvu Kosova u toj, najvažnijoj svetskoj organizaciji – što politički protivnici zdesna nisu propustili da primete. Koliko god Kosovo bilo vruća tema za koju je na Zapadu poraslo interesovanje i opalo strpljenje, odnos prema Rusiji trenutno je prioritet za koji, sa svakom civilnom žrtvom koju odnesu ruski napadi, sat otkucava sve brže. Čak i ako je u toku neka „vezana trgovina“, očekivani potez usmeren ka Moskvi – ili njegov izostanak – očigledno je prvi na dnevnom redu. Zanimljivih momenata ima, ali još uvek se ne vidi jasna propagandna priprema eventualnog uvođenja sankcija, neophodna za očuvanje Vučićevog rejtinga. U provladinim medijima je, recimo, primetno češće prenošenje izjava prozapadnih opozicionih političara u kojima se zalažu za uvođenje sankcija, ali je sve to još uvek daleko od jasne kampanje u tom pravcu. Daleko očiglednija je činjenica da većina provladinih glasila ne odustaje od otvorenog zastupanja ruskih stavova. Na najistaknutijem mestu branika interesa Moskve i dalje čvrsto stoji TV Hepi, mada ni drugi programi ne zaostaju mnogo. I štampa se trudi da drži ritam, pa tako, recimo, Večernje novosti u ponedeljak donose glavni komentar koji ovako počinje: „Najjeziviji klovn na svetu, od Kijeva do Cetinja, ukrajinski lider Vladimir Zelenski, ima ideju kako da zaustavi rat koji je počeo: da njegovi moćni saveznici bace atomsku bombu na Rusiju! Ideja nije nova, a suština je pozajmljena od Ajhmanovih `alhemičara` iz Aušvica, Dahaua, Treblinke...“ Samo dan kasnije, međutim, isti list donosi tekst koji ide u pravcu opravdavanja eventualnog usaglašavanja sa spoljnom politikom Brisela: list tvrdi da EU sprema šest mera protiv Srbije ako ne uvedemo sankcije Rusiji, koje su ujedno i „crvene linije koje bi značile da je šteta političkog kursa neuvođenja sankcija Moskvi veća od koristi“. Poslednji rok za definitivno svrstavanje na jednu ili drugu stranu (Rusija ili Zapad) i dalje nije precizno definisan, za razliku od termina za formiranje vlade, od koga nas deli manje od dvadeset dana. A možda je, zapravo, reč o istom „dedlajnu“? Spisak članova nove vlade možda će nam dati prvi konkretniji razlog za procenu u kom pravcu vlast namerava da nas vodi. Ali, i dalje verovatnije deluje sastavljanje tima u kome ima i proruskih i prozapadnih kadrova – naročito s obzirom na iskustvo koje govori da se stavovi na našoj političkoj sceni lako menjaju, u slučaju potrebe. Pojavile su se i procene da bi, u skladu sa poznatim manirom odugovlačenja, Vučić mogao ponovo pokušati da izvrda ili makar samo odloži ono što se od njega očekuje i to kroz raspisivanje referenduma o sankcijama ili probijanje roka za formiranje vlade, što bi vodilo novim izborima. Ne deluje, međutim, verovatno da bi Zapad bio spreman da prihvati neko takvo rešenje sa uobičajenom dozom slepila, namenjenog za izborne manipulacije, medijske zloupotrebe i druge manifestacije „demokratičnosti“ srpske „proevropske“ vlasti. Baš kao što je, s druge strane, teško zamislivo i rusko praštanje eventualne odluke o uvođenju sankcija. Ukratko, okovi se sve čvršće stežu, a Hudinija nemamo. Samo šampiona propagande. Vera Didanović