Lični komoditet važniji od sistema i opšteg dobra

Znate li šta je to akademski integritet? Ne znate? Ili niste sigurni da znate? A jeste li čuli da se nastavlja „mrcvarenje“ Univerziteta u Beogradu oko plagiranog doktorata Siniše Malog, da je bivša rektorka Ivanka Popović opet „disciplinovana“ odbijanjem Rektorskog saveta KONUS-a (Konferencija univerziteta Srbije) da je podrži u kandidaturi za predsednicu Evropske asocijacije univerziteta, da je, istovremeno, profesor Univerziteta u Prištini, Marko Atlagić postao predsednik Skupštinskog odbora za obrazovanje, da Senat Univerziteta u Beogradu nije izabrao akademika Dušana Teodorovića u zvanje profesor-emeritus, kao i da za sve to vreme većina univerzitetskih profesora mirno ćuti i gleda svoja posla? I, šta mislite, imaju li ovi ružni primeri ikakve veze sa opštim akademskim integritetom na našim univerzitetima? Odmah da vas barem malo rasteretim, opustite se, to šta stvarno predstavlja akademski integritet nije jasno ni samim univerzitetskim profesorima. Prema istraživanjima Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA) (https://akademska-masa.org/stavovi-o-akademskom-integritetu-zaposlenih-na-univerzitetima-u-srbiji/), na pitanje koja im je prva asocijacija kada se pomene izraz „akademski integritet“, anketirani profesori (njih 341, uglavnom sa Univerziteta u Beogradu) naveli su preko trideset različitih pojmova. Kada se izvrši grupisanje, proizlazi da jedna petina ispitanih akademski integritet svodi na nivo institucije; njihove prve asocijacije su: „autonomija“, „nezavisnost“ i „sloboda“. Većina anketiranih, preko polovine, pod akademskim integritetom ipak podrazumeva lične karakteristike nastavnika, kako one profesionalnog tipa, kao što su odnos prema naučnom radu i studentima, etičnost, kolegijalnost, znanje, stručnost, poštovanje propisa i standarda, izbegavanje plagijata i autoplagijata i slično, tako i one koje pripadaju opštim, ali socijalno vrednim osobinama ličnosti, poput časti, poštenja, doslednosti, odgovornosti ili verodostojnosti. Bez obzira na ovu pojmovnu konfuziju oko definisanja tako važne stvari kao što je lični integritet zaposlenih na univerzitetu, u navedenim odgovorima nema puno toga neočekivanog – naši profesori smatraju da je akademski integritet isto što i autonomija u radu i poštovanje opštih profesionalnih i etičkih normi. Zašto onda ja rezultate ove ankete ipak čitam kao dokaz da je akademski integritet na srpskim univerzitetima problematičan i da nam se upravo zbog toga što je on bled i nikakav dešavaju slučajevi poput onih koje sam naveo u prvom pasusu? O tome ću pokušati nešto da kažem u ovom tekstu. Prvo da rešimo eventualnu sumnju o tome da je moj sud možda korumpiran time što sam ja gotovo uvek pesimističan kada govorim o našem visokom obrazovanju. Priznajem, sklon sam da u mnogim, ako ne svim podacima tražim efekte dugogodišnjih problema našeg visokog obrazovanja, u stvari samo dva: 1) negativne selekcije prouzrokovane pogrešnim izborima kadrova i 2) surove borbe interesnih grupa i pojedinaca za koju je kriv loš i nepravedan model finansiranja (po broju studenata po fakultetima). Priznajem da sam nepomirljivi kritičar ovih sistemskih grešaka, ali to ne znači da rezultate svake ankete gledam baš urokljivim očima, a naročito ne da sam spreman da pričam stvari koje nemaju logike. Anketa, dakle, kaže da kada se pomene akademski integritet, našim univerzitetskim nastavnicima na um padaju različite stvari; ovo jeste signal za neku akciju, od integriteta pojedinaca praktično sve zavisi, i funkcionisanje institucija i sprovođenje procedura, od njega dolaze i skokovi na univerzitetskim rang-listama, ali i sramotne afere, zato bi bilo bolje da je predstava o integritetu u glavama naših profesora malo jasnija i unisonija. Ipak, ovo je tek početni problem, uvid u situaciju postaje puno gori kada iz rezultata ankete shvatimo da čak 12,3 procenta ispitanih nastavnika priznaje da u vezi s tim pojmom nema nikakvu asocijaciju, dok oko 10 odsto njih navodi komentar (da): „Tako nešto ne postoji u Srbiji.“ To znači da više od jedne petine anketiranih lične kvalitete profesora (čitaj: svoje lične kvalitete) ne smatra relevantnim pitanjem; pritom, preko polovine njih kaže da o akademskom integritetu uopšte ne razmišlja, dok su ostali spremni da se time i šegače (i verovatno će i nastaviti sa šegačenjem, sve dok im se neki slučaj neakademskog ponašanja ne olupa o glavu). Ovaj ravnodušni stav o jednom od najvažnijih pitanja za budućnost svake akademske zajednice za mene je odškrinuti prozor kroz koji treba pogledati i sve ostale odgovore u anketi MASEA. Osmotrena iz te perspektive, anketa pokazuje ono što odavno naslućujemo - da su naši univerziteti leglo konformizma u kojem spava veliki broj osoba nemotivisanih da se iole pokrenu za opšte dobro. I to je ono što stavljam u centar ovog teksta; želim da kažem da se manjak akademskog integriteta ne ogleda samo u plagijatima, mobingu i kažnjivim vidovima korupcije, nego da u neakademsko ponašanje spada i ružni manir naših profesora da svoj lični prosperitet (ponekad samo komoditet) veoma lako stavljaju ispred bilo kakvog poboljšanja sistema. Na primer, dve trećine ispitanika kaže da je u karijeri upoznalo barem jednu osobu koja je bila osumnjičena za plagijat, ali uprkos tome većina njih: 1) nema pojma dokle je stigao neki postupak (nije u toku!), 2) lično ne bi nikada pokrenula proceduru za osudu plagijata i 3) ne pristaje čak ni na učešće u etičkim odborima koji se sistemski bave ovim i drugim vidovima zaštite profesionalnog kodeksa. Upečatljivo je da oko 30 odsto ispitanika kaže da učešće u etičkim komisijama odbija jer nema vremena, a da čak preko 40 procenata njih ne navodi nijedan razlog. Prvi, dakle, plediraju na poslovičnu profesorsku zauzetost (da prsneš od smeha), dok drugi kao da misle: „Kad već ne smem da priznam šta je stvarno posredi - a to je činjenica da me boli uvo za sistem visokog obrazovanja - onda je bolje da ne kažem ništa“. A reč je o tipičnom stilu ponašanja na srpskim univerzitetima: ja sam profesor koji gleda svoja posla, zadubljen sam u svoje stvari i strašno sam zauzet (opet smeh) i nikoga ne diram sve dok mene lično ne pogodi nepravda, a onda i kuku i lele. Odgovori na pitanje da li biste pristali da se postupci odlučivanja o neakademskom ponašanju prepuste institucijama izvan vaše ustanove pokazuju da kod mnogih naših profesora vladaju uskogrudost i ksenofobija, što je još jedan dokaz o postavljanju sebe ispred zajednice. Solidna trećina ispitanika se izjasnila protiv ovog predloga i u njima jasno vidim one koji su najžešći protivnici integrisanja našeg visokoškolskog sistema, to jest bilo kakvog vida razvlašćivanja fakulteta. Na slično pitanje da li biste (barem) pristali da se oformi telo koje bi odlučivalo na nivou grupacije srodnih fakulteta, manji broj je odgovorio odrečno (oko 10 odsto), ali je zato puno njih koji su bili neodlučni (17 procenata), a tačno četvrtina ispitanika je rekla, obratite pažnju: „To je dobra ideja, ali je neostvarljiva“. Ovaj poslednji odgovor prepoznajem kao oblik perfidnog protivljenja – nebrojeno puta sam čuo sličnu izjavu koja (izgovorena u etar) glasi: „Da, to je odličan predlog, ali teško se može sprovesti“, koja uvek ima i prećutani dodatak: „Evo, na primer, ja ću se lično i zubima i noktima boriti protiv tog predloga“. Ovaj deo ankete meni pokazuje da protivnike promena nije dovoljno meriti samo brojem, već i karakterom, u izvesnom smislu i „kvalitetom“. Naime, takvih osoba-kočničara ne mora da bude mnogo da bi bili efikasni - trećina iz ankete MASEA deluje zastrašujuće - presudan je njihov političko-akademski uticaj. Za blokadu pozitivnih reformskih promena dovoljan je i jedan jedini profesor kome se Vučić zbog ko zna kakvih poltronskih zasluga odaziva na telefonski poziv; to su oni uticajni profesori koji su istovremeno i mali ljudi, a malim ljudima nije mesto na univerzitetu. Najviše poražava odgovor na pitanje o proceduri izbora univerzitetskih nastavnika. Naime, oko 60 odsto anketiranih profesora nije se stidelo da prizna da bi u slučaju da se na konkurs za izbor javi bolji kandidat sa strane ipak trebalo primiti nastavnika koji je već zaposlen na fakultetu. Nemam dovoljno ironije za adekvatan komentar na ovo, takav stav je nedostojan bilo kojeg univerziteta u bilo kojoj državi na kugli zemaljskoj. Da se čitava anketa MASEA sastoji samo iz odgovora na ovo pitanje, bilo bi nam dovoljno da shvatimo koliko su naši profesori skloni da sebe, svoju karijeru i sopstvene interese postave iznad svega drugog. Nema šta - od akademskog integriteta na našim univerzitetima ostala je samo prašina u starim amfiteatrima. I sad, da se kratko vratim na neke od već pomenutih aktuelnih blamaža Beogradskog univerziteta. Ali ovoga puta bez čuđenja, jer čemu neverica nad posledicama čiji su uzroci unapred poznati. Na primer, to što akademik Teodorović nije postao profesor-emeritus, predstavlja savršenu demonstraciju prevlasti interesa pojedinaca nad opštim dobrom za ceo univerzitet. Članovi Senata BU verovatno ni danas ne razumeju da su najmanje naudili Dušanu Teodoroviću, a da su teško oštetili Beogradski univerzitet kojem bi prema svim akademskim merilima bilo na ponos da ima takvog emeritusa. Zato su za mene šesnaest članova Senata BU koji nisu glasali za akademika Teodorovića simbol nultog integriteta, oni su – obično biram reči, ali sad neću – akademski talog Beogradskog univerziteta s pravom glasa u njegovom Senatu. NJima – koje kao N. N. lica ovom prilikom i simbolično optužujem (J’Accuse) za srozavanje našeg visokog obrazovanja – pridodajem i sve druge koji su tome štedro doprineli i/ili još uvek doprinose (nabrajam po sećanju, ne po značaju): profesore koji su ubedili Sinišu Malog da na Univerzitetu u Beogradu može tek tako da se doktorira, one koji su pristali na ponižavajući Zakon o visokom obrazovanju zato što su time došli do trećeg dekanskog mandata, sve profesore koji su decenijama prelazili s jedne na drugu upravljačku funkciju, i to ne samo s niže na višu poziciju, nego i obrnuto (!), kao i one koji su imali i po dve rukovodeće funkcije istovremeno (!?), sve koleginice i kolege koji izlazak na ispit uslovljavaju kupovinom svog udžbenika, sve nastavnike kod kojih je prolaznost na ispitu niža od pet odsto, sve profesore koji se dodvoravaju najmoćnijim političarima, a naročito one koji to čine javno (jer to i studenti gledaju), sve one koji su i pod optužbom za plagijat dobijali istaknute pozicije u resornom ministarstvu... i tako dalje, ovo je samo početak spiska. Probaću da završim u optimističkom tonu. Ako odmah krenemo u promene i po statusu izjednačimo sve studente doktorskih studija, razdvojimo procedure pravih izbora od ličnih unapređenja, otvorimo širom vrata za prijem članova naše akademske dijaspore i uz to promenimo i način finansiranja državnih fakulteta, onda se stvarno možemo nadati napretku i u pogledu akademskog integriteta... tamo negde početkom 2030-ih. Male promene propisa i procedura nisu naodmet, ali s njima nema prekretnice. Ideja da se ukine mogućnost da se na glasanju bude uzdržan ili predlog da ukoliko ste „protiv“ morate taj stav i da obrazložite nisu loši, ali time se ništa bitno ne može postići. Malo ćemo otežati život akademskim beskičmenjacima, možda im savijanje postane malo bolnije i teže, ali to je sve – kičmu im nećemo ugraditi. A da s „kičmom“ na našim univerzitetima stvarno nešto nije u redu, svedoči i podatak da je u anketi MASE od 341 ispitanika samo njih petoro kao važan deo akademskog integriteta navelo reč „hrabrost“. Evo, na kraju i ja dodajem jednu reč – sramota! Autor je redovni član SANU i redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu