Kad se gospođa Dolovac uznemiri

Iako ministarku pravde Maju Popović gotovo nismo imali prilike da čujemo dok nije dogurala do tehničkog mandata, uspela je nešto što je malo kom naprednjačkom ministru pošlo za rukom – da u istom paketu naljuti Zagorku Dolovac i civilni sektor. A onda dodatno i bez baš jasnog povoda i čitavu advokaturu, s obzirom na to da je scena za čitav događaj bila predstavljanje nacrta zakona iz oblasti pravosuđa (Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o Visokom savetu tužilaštva). I dok je za republičku javnu tužiteljku, uvređenu jer po novim rešenjima neće imati više apsolutnu vlast nad tužilaštvom, imala i toplu ljudsku reč (zaštitila ju je od strašnih novinara koji su hteli nešto neprimereno – izjavu, rečima: „Nemojte uznemiravati gospođu Dolovac“), teško da je pokazala samilost prema civilnom sektoru i advokatima. „Bila sam izložena pritiscima pojedinih nevladinih organizacija i udruženja da njihovi predstavnici budu članovi radnih grupa, ali sam ponosna što su radne grupe u sastavu kakav sam odabrala izradile odlične radne tekstove zakona“, rekla je Popović. A onda je pojasnila da bi bilo nelogično da članovi radne grupe budu predstavnici organizacija koji su otvoreno kritikovali ustavne reforme i da je „uprkos pritiscima iz civilnog sektora“ iskoristila diskreciono pravo da u radne grupe za izradu nacrta imenuju stručnjake po sopstvenoj volji. Naravno, ta priča nije baš održiva imajući u vidu da se novi zakoni predlažu kako bi precizirali ono što nije pokriveno Ustavom i da im je svrha da dodatno zaštite nezavisnost pravosuđa, što znači da bi reč kritike i te kako imala smisla. Ali, ministarka ne samo da ima diskreciono pravo na koje se pozvala, već i pravo da radnu grupu učini što funkcionalnijom (dakle sa manjim brojem članova), čega je civilni sektor bio svestan, pa je predložio „srednje rešenje“ – da Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca Srbije ima svoje predstavnike u radnim grupama Ministarstva, a da organizacije okupljene u Nacionalni konvent o Evropskoj uniji dobiju status posmatrača, tako što bi svakom sastanku prisustvovali predstavnici druge organizacije. Dobili su pisani odgovor – tako nešto je nemoguće. „To je još jedan od propusta Ministarstva, jer se stiče utisak da je bilo potrebno da se radi u tajnosti. Ne vidim zašto je bilo potrebno onemogućiti civilnom sektoru učestvovanje. Uključen sam i u rad Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) koji je pokušao da pomogne izradom određenih smernica i verujem da bismo uspeli da doprinesemo u izvesnoj meri, pa makar samo kao posmatrači. Zašto je ministarstvu teško da tako radi - ne znam, ali je svakako pogrešno“, kaže Vladimir Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine. Na drugoj strani, predstavnik Udruženja tužilaca smatra da vreme za sugestiju i kritiku tek dolazi. „Uverenja sam da kritika dela javnosti da rad radne grupe za izradu tužilačkih zakona nije bio transparentan, nije osnovana. Transparentnost i inkluzivnost u pripremi i donošenju nekog zakona meri se od trenutka kada radna grupa završi sa svojim poslom, kada tekst izađe u javnost, odnosno od kada započne debata o njemu. Iako lično ne bih imao ništa protiv toga da rad radne grupe prate posmatrači, moram da kažem da je prisustvo posmatrača u radu radne grupe za izradu nekog zakona nešto krajnje neuobičajeno. Da je neuobičajeno ilustrovaću sa dva primera. U ovom trenutku je u toku priprema na desetine zakona u raznim ministarstvima, sa tim u vezi nije mi poznato da rad neke radne grupe prate posmatrači. Setimo se izmena Zakonika o krivičnom postupku. Tim zakonikom su izvršene ogromne izmene u krivičnom postupku, napušten tradicionalni model krivičnog postupka u Srbiji, pa ipak rad te radne grupe nisu pratili posmatrači. O Zakoniku se debatovalo tek pošto je radna grupa završila prvu verziju teksta“, kaže zamenik republičkog javnog tužioca Goran Ilić, član radne grupe za izradu zakona i jedini predstavnik tužilaštva u komisiji za izmenu Ustava. Ako bismo se držali propisa, on je takav da ministarka ima prava da prilikom izrade nacrta formira radnu grupu po sopstvenoj proceni. Međutim, kada je u pitanju advokatura, postoji sporazum koji je načinjen nakon štrajka advokata 2014/15. godine, po kom se Ministarstvo obavezalo da se ubuduće nijedan zakon vezan za advokaturu neće donositi bez predstavnika Advokatske komore Srbije (AKS) u radnim grupama. „Nijedan od zakona čiji su nacrti predstavljeni se ne odnosi direktno na advokaturu, ali se odnosi na pravosuđe i samim tim je bitno i za advokaturu. Da nije tako, ministarka ne bi u radnu grupu ni dovodila advokate. Ali to se ne radi ovako kako je sada urađeno - da ministarka po svom nahođenju izabere advokate za koje smatra da će najbolje doprineti radu radne grupe, već da pita AKS koga bi predložila kao svoje predstavnike. Mi kao Komora nismo dobijali nikakve informacije od advokata koji su bili uključeni u rad, niti su nam upućena pitanja o tome kakav je naš stav. AKS je pozvala advokate da podnesu ostavke i izađu iz radne grupe jer nisu predstavnici advokature, ali se to nije dogodilo. Nakon ovakvog izbora možemo da se pitamo da li su tu izabrani advokati koji su možda podobni i koji neće postavljati nezgodna pitanja, ali ne želim da polazim od te tačke. Za mene je bitno to što advokatura nema svoje predstavnike i imam utisak da su na taj način predstavnici Saveta Evrope dovedeni u zabludu da je u radu radne grupe učestvovala i advokatura“, kaže Beljanski. Naravno i javnost je dovedena u zabludu jer je Maja Popović iskoristila javnu prezentaciju na kojoj je predstavila nacrte zakona i za javno obrušavanje na Advokatsku komoru, uz tvrdnju da je ona bacila senku na proces usvajanja zakona zahtevom da advokati koji su bili u radnim grupama iz njih istupe. A izvan reflektora je u neprijatnom razgovoru sa predsednicom AKS Jasminom Milutinović saopštila da će njeno ministarstvo prekinuti komunikaciju sa AKS i da će ubuduće komunikacija morati da ide preko Vlade RS. Na to joj je predsednica AKS uzvratila da su netačni navodi da su advokati želeli da opstruišu reforme u pravosuđu, jer se za njih iskreno zalažu, ali da bi ista pravila trebalo da važe i za jedne i za druge. „Radi se o našem odnosu sa našim članovima, prema našim propisima i u to ne može niko da se meša. Kao što je pravo ministarke da imenuje u radne grupe koga hoće, tako i AKS ima pravo da komunicira sa svojim članovima prema svojim pravilima i proceni“, istakla je Milutinović. I tako se stiglo do tačke na kojoj je izgubljena suština – da li su reforme koje se sprovode zbilja reforme i da li dovode do veće nezavisnosti pravosuđa u odnosu na izvršnu vlast ili je u pitanju „kozmetika“, kao što je više puta isticano? Na osnovu reakcija koje su tokom rada radne grupe dolazile od Zagorke Dolovac i njoj bliskih tužilaca, jasno je da ni u kom slučaju nije u pitanju „kozmetika“, jer smo se prvi put našli pred situacijom da vlasti potpuno podređeno tužilaštvo dobije mehanizme na osnovu kojih će tužioci moći, ako žele, da iskažu sopstveni integritet i nezavisnost. Nažalost, pokazalo se da ima i onih koji to ne žele - udobnije im je da žive pod patronatom republičke javne tužiteljke. Ona je već pokazala i dokazala da je u stanju da zataška bilo koji sporni predmet, a da pritom čak i ne pocrveni, a na osnovu novih rešenja bi tužioci koji zataškavaju predmete morali lično da crvene – bili bi sami odgovorni za svoj rad. Konkretno, više niko ne bi mogao da optuži Zagorku Dolovac jer su, recimo, dokazi koje je Aleksandar Obradović priložio i dalje na dnu fioke, već bi za to odgovarao tužilac nadležan baš za taj slučaj. „Najžešći otpor radnoj verziji Zakona o javnom tužilaštvu stigao je iz samog vrha Javnog tužilaštva. Napadaju se zakonska rešenja koja u suštini predstavljaju razradu novih ustavnih odredaba o javnom tužilaštvu. Recimo, kritikuje se rešenje po kome o premeštaju, upućivanju i drugim pitanjima položaja, dakle statusa javnih tužilaca, odlučuje kolektivno telo Visoki savet tužilaštva, a ne kao do sada jedna osoba, republički javni tužilac, iako u Ustavu piše da Savet odlučuje o svim statusnim pitanjima. Ponekad mi se čini da kritičari nisu ni čitali tekst Ustava ili da su bili zavedeni mišljenjem koje se moglo čuti, da su izmene Ustava kozmetičke. Tužilaštvo će biti uređeno na jedan potpuno nov način, sviđalo se to nekome ili ne. Tačno je da će tužilaštvo i dalje imati hijerarhiju, ali će ona biti ograničena i više neće biti nešto što je preteće, zavereničko, što poput Damoklovog mača stoji nad svim tužiocima. Ubuduće, ukoliko nadređeni želi da izda uputstvo javnom tužiocu, o tome će postojati pisani trag, a ako javni tužilac koji je dobio uputstvo izjavi prigovor, o prigovoru neće odlučivati neko drugi u hijerarhiji već Visoki savet tužilaca, sastavljen samo od tužilaca koje su kolege birale. Dakle, nepristrasno i nezavisno telo iz koga će prilikom odlučivanja biti isključeni ministar pravde (njegovo bi učešće moglo da ostavi utisak da o prigovoru odlučuje politička vlast), eksterni članovi koje bira Skupština i vrhovni tužilac (očekivano je da vrhovni tužilac uvek podržava hijerarhijsku aktivnost unutar sistema). Na otpor je naročito naišlo rešenje po kome jedna osoba može da bude starešina nekog javnog tužilaštva samo jedan mandat. To rešenje će sprečiti da neki ljudi i po dvadeset godina budu na čelu javnog tužilaštva, odnosno sprečiti stvaranje kaste ‘nezamenjivih‘. Mi u ovom trenutku imamo dosta ljudi u javnom tužilaštvu sa dugim trajanjem na mestu šefova, imamo i tužioca na vrhu piramide, sa jednim od najdužih mandata na toj poziciji u Evropi. Nisam mogao da zaključim da su dugi mandati doprineli da Srbija bolje napreduje u vladavini prava“, kaže Goran Ilić. I to rešenje je, bar kada je u pitanju nacrt zakona, prošlo. Time ne bismo mogli da tvrdimo ono što je izjavila ministarka – da su odlični radni tekstovi (recimo nije prošao predlog da članovi DVT moraju da budu na profesionalnom radu u tom telu, a ne da im to bude dopunsko zanimanje), ali svakako predstavljaju neočekivani napredak u odnosu na ono što je u slobodama do sada nudila ova vlast. Zbog toga se i nameće pitanje da li su kontroverze koje su pratile takve predloge svesno izrežirane da bi se u jednom trenutku odstupilo od reformi ili je ova vlast zbilja rešila da bar u jednoj oblasti pokaže da i dalje ima ideju o evropskom putu? Sandra Petrušić