Pogrešne odluke koštaće nas više milijardi evra

Evropa se trenutno nalazi pred jednom od najvećih energetskih kriza u prethodnih nekoliko decenija. Energetska politika pojedinih zemalja Evropske unije, koja je u prethodne dve decenije bila fokusirana na uvoz energenata iz Rusije, sada se napušta. Kako bi se odgovorilo na izazove nove energetske politike biće potrebno vreme. U kratkom roku je, pak, potrebno angažovati sve raspoložive kapacitete u cilju obezbeđivanja dovoljno energije za predstojeću zimu i normalno funkcionisanje privrede. U takvom okruženju, na svetlost dana isplivavaju i najsitniji problemi energetskog sistema, tamo gde ih ima. Polazeći od prethodne konstatacije, izgleda da u Srbiji problema u energetskom sektoru ima napretek. Kako i ne bi bilo kada se već deceniju kroz negativnu selekciju, te visok stepen kriminala i korupcije, urušava i unazađuje energetska bezbednost zemlje. Raspad energetskog sistema Srbije: Prvo je krajem prošle godine uništen EPS. To je rezultat lošeg upravljanja, nedovoljnih i pogrešnih investicija, ali i kriminala i korupcije kroz koje su stotine miliona evra ispumpane iz kompanije u prethodnih desetak godina. Srbija je od neto izvoznice struje preko noći postala neto uvoznik. Ne samo to. To se desilo u najgorem mogućem trenutku kada je cena porasla nekoliko puta i kada je struja postala redak i tražen resurs u ovom delu sveta. Ovakva loša politika koštaće građane Srbije, direktno i indirektno, nekoliko milijardi evra. I to je tek početak. Usled potencijalnih problema u snabdevanju gasom iz Rusije, zemlje EU su preko leta užurbano punile skladišta gasa. Dva su efekta ovakve politike. Prvo, cena je preko leta niža, pa će to dovesti do ušteda. Drugo, rezerve bi mogle da budu dovoljne da se prezimi ukoliko Rusija zatvori dotok gasa. Države EU trenutno skladište blizu 100 milijardi kubnih metara gasa, što je dovoljno za oko dva zimska meseca, dok je uvoz gasa iz ostalih zemalja, iz Norveške, SAD i Alžira, uz domaću proizvodnju od oko 26 milijardi kubika mesečno. Uz određene uštede, ovo bi mogla da bude slamka spasa za EU. Međutim, Srbija nema dovoljno skladišnih kapaciteta za gas. Jedino skladište gasa, u Banatskom Dvoru, izgrađeno je 2011. i ima kapacitet od 500 miliona kubnih metara, od čega je 51 odsto u vlasništvu Gasproma. Iako je bilo planirano proširenje tog projekta i dupliranje kapaciteta, te izgradnja još jednog skladišta kod Itebeja kapaciteta od oko milijardu kubika, ti projekti se nisu realizovali. Prvobitno je planirano da gradnja skladišta u Itebeju počne 2013. i da ono bude završeno 2017. Usled nemogućnosti da se postigne dogovor sa NIS-om, koji je vlasnik zemljišta, projekat je bio obustavljen, iako su sredstva za završetak bila obezbeđena. Nesposobnost države, nemar ili namera, pitanje je koje ostaje otvoreno? Da danas imamo ta dva skladišta u punom kapacitetu, rešili bismo sve naše probleme sa gasom u zimskom periodu i čak imali određene količine za izvoz. Ovako, prinuđeni smo da rentiramo skladište gasa u Mađarskoj. Koliko će nas ovakva katastrofalna politika koštati, ostaje da se vidi, ali će se gubici, ukoliko ne bude bilo gasa, sigurno meriti u stotinama miliona evra. Konačno, pre nekoliko dana zvaničnici su javnost obavestili da će Srbija imati problema i sa uvozom nafte iz Rusije. Iako ova vest nije nova, jer NIS je pod sankcijama EU još od 2014. godine, nekako je izgleda bilo potrebno da prođe vreme pa da vlast shvati da će tu biti nekih problema. Republika Srbija je 2008. godine kroz direktnu pogodbu prodala većinski paket NIS-a ruskoj naftnoj kompaniji Gaspromnjeft. Država je ostala manjinski partner sa oko 30 odsto vlasništva, dok je većinski partner posedovao oko 56 procenata. Ostale akcije bile su podeljene građanima, radnicima i bivšim zaposlenima NIS-a. Po izbijanju građanskog rata u Ukrajini i aneksiji Krima, EU je 31. jula 2014. godne uvela finansijske sankcije ruskim kompanijama, među kojima i Gaspromnjeftu. Na taj način je NIS indirektno potpao pod sankcije EU. One su podrazumevale da se sredstvima finansijskih institucija EU ne može finansirati kupovina ruske robe, uključujući i naftu. To je verovatno bio jedan od razloga što NIS nakon toga menja politiku i sirovu naftu većinski počinje da kupuje na tržištu. Prema nezvaničnim podacima, procenat ruske nafte u miksu nafte koja se prerađuje u Rafineriji nafte Pančevo je 2021. godine bio oko 15 odsto, dok je većinu činila nafta tipa kirkuk (Irački Kurdistan) i CPC (Kazahstan). Nakon ruske agresije na Ukrajinu, EU je u periodu od februara do oktobra 2022. godine osam puta proširivala obuhvat sankcija. Početkom juna kroz šesti paket sankcija uvedena je zabrana uvoza ruske nafte morskim putem od strane zemalja EU. Takođe je predviđena i zabrana transporta ruske nafte pomorskim putem trećim zemljama. Predviđeno je tada da zabrana stupi na snagu šest meseci nakon usvajanja (4. decembra 2022), a da u međuvremenu mogu da se realizuju već potpisani sporazumi. Izuzetak je napravljen za zemlje koje naftu dobijaju kopnenim putem preko cevovoda „Družba“, tj. za Mađarsku, Slovačku, Češku, Nemačku i Poljsku (Nemačka i Poljska su, uprkos tome, ipak prestale da kupuju rusku naftu). One će moći da kupuju rusku naftu do daljnjeg, s tim što neće moći da je dopremaju trećim zemljama. Početkom oktobra EU je usvojila osmi paket sankcija kojim je, između ostalog, definisano da će, nakon dodatne odluke Evropske komisije, zemlje EU moći da transportuju rusku naftu (počev od 5. decembra 2022) i derivate (počev od 5. februara 2023), ali po ograničenoj ceni. Naime, zbog nemogućnosti da se plasira na tržište, cena ruske nafte je pala. Tako se ona, prema nekim navodima, prodavala sa čak 40 odsto diskonta u Kini i Indiji i sa oko 20 odsto diskonta u Evropi. Pre par dana saznali smo da i NIS kupuje veće količine ruske nafte po diskontnoj ceni i time ostvaruje značajne uštede i zaradu. Realno je pretpostaviti da su se kompanije koje su već sprečene da kupuju rusku naftu žalile da su u neravnopravnom položaju, pa se onda došlo na ideju da se ograniči cena ruske nafte. Međutim, na sastanku u oktobru nije postignut konsenzus o tome, te se očekuje da će isti biti postignut do početka decembra. Posledice zabrane uvoza ruske nafte po NIS: Naftna industrija Srbije se sada nalazi u potencijalnom problemu. Verovatno više neće moći da kupuje rusku naftu, što znači da će morati da je kupi od nekog drugog, na tržištu po verovatno višoj ceni. Sa druge strane, čujemo da Janaf, hrvatska kompanija koja je do sada transportovala naftu do Pančeva, navodno ucenjuje NIS, što, pod pretpostavkom da je tačno, otežava snabdevanje ili ga čini neizvesnim/skupljim. U cilju rešavanja tog problema, država je izašla sa „genijalnim“ planom da se izgradi naftovod od Novog Sada do Mađarske, čime bi se domaći naftovod spojio sa naftovodom „Družba“. Ovaj plan nije u ovom trenutku dobar iz najmanje nekoliko razloga. Prvo, u ovom trenutku, prema šestom paketu sankcija, zemlje EU koje dobijaju naftu kopnenim putem nemaju pravo da istu prodaju ili transportuju trećim zemljama. Drugo, kada se to bude dozvolilo, isto će važiti i za Janaf. Time se dovodi u pitanje isplativost projekta. Naravno, treba imati u vidu i starost naftovoda „Družba“ koji je počeo sa radom u punom kapacitetu 1965. godine. Konačno, treba razmisliti da li je u ovom trenutku prioritet nafta ili struja. Ja bih rekao, ipak ovo drugo. Sve ovo može potencijalno, prema navodima predstavnika vlasti, da dovede do rasta cena derivata. To, ipak, nije baš tačno, jer se cene derivata od sredine februara ne određuju u odnosu na cenu sirove nafte. Naime, država je tada, da bi sprečila rast cena počela administrativno da određuje maloprodajnu cenu. Ona je prema formuli jednaka ceni derivata (dizela i benzina) na Mediteranu (Đenova), korigovana za kurs dolara i izvesni korektivni faktor, plus fiksna veleprodajna i maloprodajna marža. To je dovelo do toga da su se u periodu kada je cena nafte na svetskom tržištu pala sa više od 100 dolara na oko 85 dolara po barelu, cene derivata na domaćem tržištu samo simbolički menjale. Iako se takva politika pravda kretanjem referentne cene na tržištu Mediterana, moramo imati u vidu da NIS ipak uvozi sirovu naftu koju prerađuje i tako snabdeva tržište sa gotovo 80 odsto svih derivata u veleprodaji. Dakle, ne uvozi derivate, već sirovu naftu i time što je utvrđena maloprodajna cena visoka, uprkos padu cene nafte, dodatno zarađuje. Zarađuje više, naravno, i država, kroz veću naplatu PDV-a. Svi su izgleda „srećni i zadovoljni“, osim potrošača koji to sve plaćaju. Pored toga, NIS je zadovoljan i visokom cenom nafte na svetskom tržištu, jer oko 30 odsto nafte koju preradi potiče iz domaćih izvora. Visoka cena nafte na svetskom tržištu, u kombinaciji sa drugim faktorima, donela je NIS-u rekordan profit u prvoj polovini ove godine od čak 43 milijarde dinara ili oko 366 miliona evra. Poređenja radi, Gaspromnjeft je 2008. većinski paket od 51 odsto akcija NIS-a platio 400 miliona evra. Treba imati pri tome u vidu da NIS oko 50 odsto dobiti pre kamata, poreza i amortizacije (EBITDA) ostvaruje baš u sektoru istraživanja i proizvodnje nafte. Dakle, u ovom trenutku NIS ostvaruje dobre rezultate i sa ovako visokom maloprodajnom cenom derivata, koja je jedna od najviših u regionu, i sa ovom cenom nafte, nema „zime“. S druge strane, ta pozicija je na staklenim nogama i mogla bi veoma brzo da se promeni. Nadamo se da do toga neće doći. Konačno, kao da sve ove „trzavice“ oko NIS-a nisu bile dovoljne, pa nas je nedavno dočekala vest da je rumunska policija uhapsila nekoliko zaposlenih u NIS Rumunija, pod optužbom za špijunažu i odavanje državnih tajni. Šta se krije u pozadini te priče, teško je reći. Ipak, ovo je još jedan značajan udar na reputaciju Srbije, koja je u ovom trenutku u Evropi na veoma niskom nivou. Da rezimiramo, loše odluke u sektoru energetike u prošlosti menjamo novim lošim odlukama koje će zapisati i opredeliti našu budućnost. Takva budućnost je izuzetno neizvesna i gotovo sigurno skupa za građane i privredu. Da li će Srbija konačno doneti održivu strategiju razvoja energetskog sektora ili ćemo i dalje ostati zarobljeni u prošlom veku, ostaje da se vidi. Do tada, lakše je za neuspehe optužiti spoljne neprijatelje, a koga drugog nego komšije Hrvate. Goran Radosavljević profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju i direktor Instituta FEFA