Da li se posle NIS-a sprema i privatizacija EPS-a

Najavljene nestašice energije stvaraju osnovanu zabrinutost. Energija nas brani od mraka, hladnoće, teškog fizičkog rada, gladi i haosa, ona pokreće industriju, poljoprivredu, transport i tehniku od koje zavisimo u kući i na poslu. Energija pokreće komunikacione sisteme, računare i računarske mreže na kojima se temelji život i bezbednost savremenog društva. Kroz istoriju, način pribavljanja i korišćenja energije bio je usko povezan sa razvojem organizacije i uređenja društva. Cena energije određuje konkurentnost privrede i zainteresovanost potencijalnih investitora. Iza brojnih sukoba i ratova stajala je borba za resurse. Danas smo svedoci oštrog sučeljavanja političkog zapada sa Rusijom, koja raspolaže značajnim rezervama energenata i mineralnih resursa. Pomenuti resursi bili bi mnogo dostupniji industriji političkog zapada posle priželjkivane podele države-vlasnika na manje teritorije ograničenog suvereniteta. Oštro suprotstavljani ciljevi i sužavanje prostora za kompromis stvorili su pregrejanu atmosferu i prerasli u oružani sukob sa brojnim ljudskim žrtvama i neizvesnim ishodom. Za sada se ne naziru rešenja koja bi ublažila globalni rast cena energenata i minerala. Nezavisnost u snabdevanju energijom i slobodno raspolaganje sopstvenim resursima temeljni su oslonci suvereniteta svake zemlje. Srbija je deo Evrope i ne može se izolovati od evropskih problema, među kojima je značajna zavisnost od uvoza energenata i mineralnih resursa. Sve vidljiviji uticaj SAD umanjuje sposobnost samostalnog odlučivanja o ključnim ekonomskim i geopolitičkim pitanjima. Energetsku krizu dodatno otežava nedovršenost EU, prisustvo vojnih baza sa tuđim vojnicima, kao i prihvatanja tuđih agendi koje idu nauštrb interesa EU, što nije primereno kolevci i donedavno perjanici civilizacije. Navedeni problemi se u punoj meri odražavaju i na Srbiju, koja sa Evropom deli poniženja i posledice, i koja promene u sektoru energetike sprovodi pod snažnim uticajem EU. Kao zemlja sa hiljaditim delom svetske populacije, Srbija ne može pretendovati da ostvari uticaj na globalna zbivanja u oblasti energetike, ali bi trebalo učiniti ono što se može, osloniti se na sopstvenu pamet da bi bilo manje grešaka, promašaja, lutanja i nekritičkog, brzopletog preuzimanja agendi koje se prečesto obijaju o glavu i samim predlagačima. Treba učiti na brojnim greškama i promašajima evropskih energetskih lutanja, ali ih ne treba prećutno prihvatati i ponavljati. Aktivnije učešće u kreiranju zajedničke energetske strategije i suzbijanje površnih gledišta i pogrešnih i štetnih odluka dugujemo podjednako Srbiji i EU. Samostalno odlučivanje o srpskoj energetici odavno je pod znakom pitanja. Naftna industrija Srbije je u većinskom vlasništvu ruske kompanije koja sprovodi intenzivnu eksploataciju naših resursa u zamenu za relativno malu rudnu rentu. Uvoz nafte i gasa zavisi od dobre volje političkog zapada, koji kontroliše naše susede, i koji nastoji da nas uveri u prednosti američkog tečnog gasa i zapadnih vizija budućnosti našeg naroda na sve užem prostoru. U pogledu srpske elektroenergetike, sve doskora smo raspolagali sigurnim napajanjem svima dostupne električne energije. Napajanje je nastavljeno čak i tokom bombardovanja srpskih škola, bolnica, pijaca, mostova i elektroprivrednih postrojenja 1999, u okviru agresije zemalja severnoatlantske vojne alijanse. Tokom poslednjih petnaestak godina, nadležno ministarstvo je donosilo odluke koje smanjuju sigurnost snabdevanja i dostupnost energije. Zapuštene su ključne elektrane koje su davale 70 odsto godišnje proizvodnje električne energije, dok je elektroprivreda opterećena neprimerenim troškovima subvencija za povlašćene proizvođače, troškovima integracije obnovljivih izvora kao i troškovima uvoza, što ju je dovelo u neodrživ finansijski položaj. Računalo se na vetroelektrane i solarne elektrane (VSE), ali one nisu uspele da nadoknade pad proizvodnje u TE na ugalj, što je dovelo do uvoza po izuzetno velikim cenama. Niske prodajne cene struje za zaštićene i ugrožene potrošače primenjuju se neselektivno, grejanje se naplaćuje po kvadratu a ne po preuzetoj energiji, dok uticaj politike na izbor direktora smanjuje uticaj domaće struke i dovodi do daljeg pada sposobnosti srpske energetike da obezbedi snabdevanje. Suočene sa gubicima koje stvaraju javna preduzeća, mnoge vlade su sklone da problem reše privatizacijom, dokapitalizacijom, uvođenjem stranih investitora u vlasništvo, kao i javno-privatnim partnerstvom (JPP). Sa uvođenjem privatnih investitora u poslove energetike postoje brojna negativna iskustva. Poslovanje Američkog investicionog fonda u Rumuniji i obaveza preuzimanja energiju iz njihovih VSE dovodila je do apsurdnog stanja u kome se rumunski agregati HE Đerdap zaustavljaju, a voda preliva da bi se ispunile ugovorene obaveze. JPP i koncesije trebalo bi da prate načela zaštite javnog interesa, efikasnosti, transparentnosti, jednakog i pravičnog tretmana i odsustva diskriminacije. U zemljama nedovršenih institucija i netransparentnog poslovanja i odlučivanja, ključni ugovori često ostaju poslovna tajna, predstavnici države, medijatori i privatni investitori lako dolaze do međusobnog razumevanja nauštrb šireg društvenog interesa, dok javno-privatne investicije postaju instrument prelivanja javnog novca u privatne ruke. Krajem jula 2022. formiran je Stručni tim za promenu forme JP Elektroprivreda Srbije u akcionarsko društvo. Već početkom avgusta sačinjen je odgovarajući hodogram aktivnosti. Najavljuje se dvogodišnji status „zatvorenog“ akcionarskog društva, čije akcije neće biti raspoložive privatnim investitorima. Prema procenama Energoprojekta i Ekonomskog instituta, nastalim 2016, vrednost Elektroprivrede procenjena je na 14 milijardi evra. Od interesa je uporediti ovu procenu sa godišnjim prihodom po osnovu prodaje električne energije srpskim potrošačima. Srbija uvozi električnu energiju po cenama koje premašuju 500 evra za MWh, ali su srednje velikoprodajne cene ipak nešto niže. Oslanjajući se na velikoprodajne cene tokom avgusta 2022. u Nemačkoj od 397 evra za MWh i na podatak o godišnjoj potrošnji u Srbiji od 28.100 GWh u 2021, dolazi se do proračunske vrednosti godišnjeg prihoda od preko 11 milijardi evra. Ovakav ishod ne govori u prilog privatizaciji po gore navedenoj ceni. Ipak, već su načinjeni koraci ka uspostavljanju strateškog partnerstva sa kompanijom UGT Renewables LLC iz SAD, sa kojom je Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo ugovor o saradnji. U datim okolnostima, poveravanje srpske energetike strateškom partneru može imati razloge izvan struke. To može biti strateško opredeljenje države da uspostavi odnose poverenja i saradnje sa SAD. „Obućar bi trebalo da se drži cipela“ a elektroinženjer struke, ali svako sme da posmatra i zapaža. Posredno i neposredno angažovanje SAD na Balkanu doprinelo je stradanju i progonu našeg naroda. Pogledi i pretenzije političkog zapada nisu izmenjeni, što opravdava zebnju da bi uvećanje uticaja SAD na našu energetiku, elitu i političare moglo ugroziti temeljne interese srpskog društva. Štetnost prevelikog uticaja velikih sila na poslove malih zemalja može se sagledati na iskustvima Grčke, članice severnoatlantske alijanse. U trenutku grčke slabosti, zemlje političkog zapada zatražile su ostrva, aerodrome, kulturno-istorijske spomenike, ustupke Turskoj, odustajanje od borbe za prava etničkih Grka u dijaspori i suzbijanje rada nepoželjnih političkih partija i organizacija. Dok SAD u Grčkoj vide saveznika, na Srbiju se gleda drugačije. Nepovoljni pogledi na naša identitetska, kulturna i pitanja suvereniteta bude rezervisanost i ukazuju da srpske hidroelektrane, obnovljive izvore, mrežu i buduće nuklearne elektrane ne bi trebalo olako prepustiti, što nije trebalo učiniti ni na privremeno okupiranim teritorijama. Jedna od razmatranih mogućnosti privatizacije Elektroprivrede podrazumeva podelu na tri preduzeća. U jednom bi bili ugljenokopi, u drugom termoelektrane na ugalj, a u trećem hidroelektrane, vetroelektrane, solarne elektrane, drugi obnovljivi izvori, kao i nuklearne elektrane. Prva dva preduzeća ostala bi u vlasništvu države, i imala bi obavezu da snabdevaju potrošače većim delom električne energije i da plaćaju odgovarajuće takse po osnovu emisija CO2. Treće preduzeće bi radilo na principima JPP i imalo bi povoljniji položaj, dobijajući podsticaje za razvoj nuklearne energetike i obnovljivih izvora. Proizvodnja energije u okvirima trećeg preduzeća u početku bi predstavljala manji deo godišnje proizvodnje, ali bi vremenom rasla, tako da bi do 2050. rad prva dva preduzeća u potpunosti prestao, dok bi Srbija imala elektroprivredu kao javno-privatni poduhvat pod uticajem američkog strateškog partnera. Treba napomenuti da postoji veliki broj primera JPP gde, zahvaljujući medijatorima zemlje domaćina, postepeno preovlađuje strani uticaj dok se profit odliva u druge zemlje. Postoje i uspešni primeri JPP, ali su oni po pravilu vezani za zemlje sa razvijenom demokratijom, nezavisnim medijima, informisanom javnošću, transparentnim javnim poslovima, jasnom podelom vlasti, sa nezavisnim sudstvom i dovršenim i funkcionalnim institucijama. Autor veruje da se takvo stanje može ostvariti i u Srbiji, ali bi do tada trebalo obuzdati nastojanja da o srpskoj energetici odlučuju stranci. Mora se sarađivati sa svetom, ali bi trebalo paziti koga šaljemo na pazar. Domaća nauka i struka nije pretnja, niti je istina neprijatelj, i zato se treba uzdati u sopstvenu pamet. U donošenje odluka o srpskoj energetici trebalo bi što pre uključiti domaću nauku i struku, stručnjake elektroprivrednih preduzeća, domaće naučnoistraživačke institute. Za sada stvari idu u suprotnom smeru. Zbog protivljenja problematičnim odlukama i bez mogućnosti da spreče njihovo sprovođenje, brojni stručnjaci elektroprivrednih preduzeća bili su prinuđeni da napuste radne grupe Ministarstva za energetiku. Odlučivanje o srpskoj energetici nastavljeno je u okrnjenom sastavu, uz učešće pravnika, predstavnika nevladinih organizacija, Američke privredne komore i investitora zainteresovanih za unosna ulaganja, ali bez dragocenog učešća domaćih stručnjaka. U odsustvu struke, tokom sastanaka Energetske zajednice EU, direktor Sekretarijata može koristiti pasivno učešće naših pravnika kao prećutnu saglasnost Srbije i preuzimanje značajnih obaveza, često nauštrb interesa srpske elektroenergetike ili sasvim neostvarivih. Rad na Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu, dokumentu od ključnog značaja za razvoj srpske energetike poveren je konsultantima iz Grčke. Nekritički se preuzimaju i prepisuju previše ambiciozni i neostvarivi ciljevi EU iz vremena pre energetske krize, dok kvalifikovana domaća struka nema načina da pruži svoj doprinos. Radne verzije različitih scenarija sadrže značajne nedostatke i propuste stručno-tehničke prirode. Značajno su potcenjeni tehnički problemi integracije vetrogeneratora i solarnih elektrana u elektroenergetski sistem Srbije, zanemaruju se sistemski troškovi integracije i odgovarajuće investicije u opremu i projekte. Postoje i značajni propusti proceduralne prirode. Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan je u svojoj osnovi plan realizacije Strategije niskougljeničkog razvoja i Strategije razvoja energetike Republike Srbije, i zato ne može nastati pre donošenja pomenutih strategija, što sugerišu i propisi EU. Pomenute strategije još uvek nisu usvojene, tako da je insistiranje nadležnog ministarstva na usvajanju Integrisanog plana preko reda zapravo namera da se prejudicira njihov sadržaj. Nažalost, ponavljaju se greške viđene pre devet godina, kada je usvojen Akcioni plan za primenu obnovljivih izvora energije koji je prejudicirao Strategiju razvoja energetike, usvojenu dve godine docnije. Donošenjem akcionog plana za nedovršene strategije nanosi se šteta srpskoj energetici i onemogućuje usklađen razvoj. Ako bi se trenutni pravac delovanja Ministarstva nastavio, izrada Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana na bazi dostavljenih scenarija ugroziće dostizanje zacrtanih ciljeva u pogledu zaštite životne sredine, dekarbonizacije i klimatske neutralnosti, ali i do dugoročnog ugrožavanja sigurnosti i dostupnosti snabdevanja potrošača u Srbiji. Strategije i nacionalni planovi razvoja energetike moraju uvažiti efekte energetske krize i zameniti problematične ciljeve energetske tranzicije realnim i ostvarivim. I pored želje da se EU što pre oslobodi uvoza fosilnih goriva, u praksi se vide poražavajući rezultati dosadašnjih agendi. U stručnim krugovima i telima EU raste razumevanje da ranije naznačeni ciljevi nisu ostvarivi, te da stvaraju neplanirane, neočekivane i vrlo nepovoljne uticaje na životnu sredinu, stanovništvo i privredu. Navedene okolnosti sugerišu da bi u ovoj fazi razvoja srpske energetike trebalo izbeći ekstremne korake i nekritičko preuzimanje agendi od kojih odustaje i sam predlagač. Uz poštovanje prema stručnosti i dobroj nameri predstavnika EU i evropskih konsultanata, treba se podsetiti da u narodu Nikole Tesle i danas ima stručnjaka sposobnih da usmere razvoj srpske energetike. Dokaz ovoj tvrdnji je okolnost da u energetičarskim krugovima vodećih zemalja sveta radi veliki broj vrhunskih stručnjaka koji su diplomirali na našim univerzitetima. Nameće se zaključak da bi trebalo promeniti način rada u Ministarstvu za rudarstvo i energetiku. U dalji rad trebalo bi vratiti stručnjake iz srpskih elektroprivrednih preduzeća i stručnjake domaćih naučnih instituta. Pored ostalog, trebalo bi iskoristiti mogućnost da se, u saradnji sa Ministarstvom za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, finansiranje naučnoistraživačkog rada usmeri ka rešavanju ključnih izazova srpskog društva, među kojima je i energetika. Finansiranje naučnoistraživačkog rada ne bi trebalo suziti na preuzimanje zvučnih akronima, oponašanja drugih i usvajanje njihovih ciljeva. Po ugledu na SAD, značajan deo napora domaćih istraživača trebalo bi usmeriti ka rešavanju izazova sa kojima se suočava srpsko društvo. Pitanja energetike i nuklearnih elektrana su društveni izazov koji traži angažovanje domaćih naučnika i stručnjaka. Krajem prošlog veka, Srbija je imala svetski poznate stručnjake za nuklearnu energetiku i brojne istraživače sa praktičnim iskustvom. Nekada izvrstan, stručni kadar već decenijama nije obnavljan, dok su zamrli i odgovarajući nastavni programi. U saradnji sa domaćim univerzitetima i Ministarstvom za prosvetu i nauku, trebalo bi blagovremeno formirati programe za obrazovanje stručnjaka u oblasti nuklearne energetike, energetske elektronike i drugih oblasti od značaja za savremenu energetiku, uz finansiranje odgovarajućeg naučnoistraživačkog rada usmerenog ka rešavanju društvenih izazova. Korišćenje domaće pameti za rešavanje domaćih problema može dati značajan doprinos zadržavanju mladih, obrazovanih ljudi u Srbiji. Kao što je za mlade violiniste mogućnost nastupa i interakcije sa publikom važnija od honorara, tim pre ako nastupaju pred roditeljima i poznanicima, za mlade istraživače najvažnije je da budu angažovani na rešavanju konkretnih problema sopstvenog društva, kao i da steknu priliku da svoja dostignuća primene i provere u praksi. Autor je predsednik Odbora SANU za energetiku i redovni profesor ETF-a