Zemlja čuda u narativu jednog državnog najmljenika

Tamo gde se gaji prizemno bilje često se javlja i množi korov, a gde ižđika korov javlja se potreba za njegovim trebljenjem i čišćenjem terena. Istraživačka delatnost može se izraziti ovom hortikulturalnom metaforom, jer mnogo toga što se objavi deluje kao korov u javnoj komunikaciji. Na članak dr Miladina Kovačevića ne bih ni reagovao da u osnovi nije pogrešan, a njegovi intelektualni nestašluci već postaju svojevrstan znak raspoznavanja za nedovoljno uverljive i pokadšto čudne stavove. Bio sam uveren da će se okaniti zaleta u medijski prostor nakon neprijatne polemike sa gospodom iz Fiskalnog saveta (Pavle Petrović, Danko Brčerević i Slobodan Minić), tokom koje je iz petnih žila branio čudnovati statistički nesklad, ali apsurdnu kombinaciju eksplozije zaposlenosti i faktičke stagnacije proizvodnje nije uspeo da odbrani. Svrha te montaže bilo je stvaranje privida „neviđenog uspeha“ vlasti sa kojom je Kovačević, kao njen službenik, blisko vezan. Neodmerena sklonost da hvali i brani vlast razlog je i njegovog temperamentnog napada na moj tekst u kome pokazujem da o nekakvim razvojnim uspesima aktuelne vlasti ne može biti ni govora. U Kovačevićevom tekstu naša gorka stvarnost ne da se ni ovlaš naslutiti, a kamoli prepoznati. Ako bi ga uzeo zdravo za gotovo, čovek bi pomislio da je Srbija zemlja od koje bi Švedska, SAD i svi drugi mogli mnogo da nauče, da je permanentno imitiraju. Za one koji ga poznaju od (znatno!) ranije, to je grdno razočaranje i povod za žaljenje. Prvi put sam ga upoznao kao lucidnog analitičara, koji matematičkim modelima daje rigorozne odgovore na krupna makroekonomska pitanja. Ovo što sada radi nije ni nalik na ono pre. To me je navelo na konstataciju da postoje dva Kovačevića, Miladin 1 i Miladin 2 i da između te dvojice ne postoji nikakva veza, da bi između njih mogla da se rasplamsa žestoka polemika a da to ne iznenadi nikoga od onih koji ih (obojicu!) znaju. To je dalje dalo povoda za sledeću onespokojavajuću misao. Zna se da režim na svoju sramotu i našu štetu bira kadrove po lojalnosti, a ne po ličnoj vrednosti i stručnoj izgrađenosti, ali se nije znalo ili se ne zna dovoljno da od stručnih i vrlo sposobnih ljudi pravi nekakve pripuze – oportuniste i drečavo upadljive apologete. Ne samo da loše bira nego ih od dobrih i pravi. Zašto iz odgovora Kovačevića proističe utisak da je Srbija Švedska i za samu Švedsku i da bismo svi morali da budemo ponosni i zahvalni što živimo u takvoj zemlji? On period nakon 2000. deli na dva, do 2014. i posle nje; prvi je vreme velikih promašaja i sloma „potrošačkog modela rasta, gomilanja javnih rashoda i deficita prava katastrofa“, „ekonomski sunovrat“ zbog čega je Srbija bila „sporo rastuća zemlja“, dok je nakon fiskalne konsolidacije postala „drugačije društvo“. Uz silne pohvale navodi „visoke stope rasta BDP-a“, „rapidan rast od 7,4% u 2021“... Raspevano tvrdi i da je „izgradnja i jačanje institucija države i borba protiv korupcije... proces koji je... daleko odmakao“. Usput je napravio početničku grešku definišući prvi period kao razdoblje 2000-2014. i zaboravivši da se 2008-2010. odigravala velika svetska depresija, a takva vremena svi pismeni analitičari jasno isključuju iz analize regularnih razvojnih trendova. Ukratko, dosovski period bio je po Kovačeviću period ekonomske propasti, a onaj posle 2014. vreme konsolidacije, uspostavljanja dinamičnog ekonomskog uspona i rasta socijalnog blagostanja. U nadahnutim retorskim uzletima ne navodi činjenice, nijedan indikator rasta, osim stope rasta BDP-a za 2021. Navodi samo podatke o zaposlenosti i nezaposlenosti, jer je to jedino što se iskazuje brojkama a može na prvi pogled da deluje kao izvestan uspeh. Zaboravio je pritom da su ogromne stope nezaposlenosti neposredno nakon 2000. gorka baština sankcija iz poslednje decenije 20. stoleća i da se ne mogu srezati preko noći. A država je tokom sankcija zabranila otpuštanje zaposlenih i primorala preduzeća da sa drastično skresanim prihodom održavaju prethodni obim zaposlenosti. Rezultat su bili strahoviti gubici, masovno topljenje kapitala i pretvaranje preduzeća u prazne ljuske bez ekonomske vrednosti. Zaboravio je moj kritičar i ono najvažnije, a to je da je to pogubno zlo plod politike čiji su kreatori, između ostalih, bili upravo oni uz koje se on tako strastveno svrstao. Topljenje kapitala za vreme sankcija imalo je za posledicu da se u privatizaciji nisu mogle ostvariti prirodne, normalnim vremenima primerene prodajne cene, pa je u očima javnosti privatizacija izgledala lošije i više kriminalno deformisana nego što je u stvari bila. Što se zaposlenosti tiče, profesor Milojko Arsić je ustanovio da je veliki deo zaposlenosti faktički uništen za vreme sankcija, a da se taj gubitak formalno obelodanio tek nakon 2000, kad se privreda vratila u koliko-toliko normalan režim poslovanja. Nije zgorega podsetiti na krajnju neuverljivost službenih podataka o zaposlenosti, a i vlast je bila silno motivisana da zaposlenost povećava radi namirivanja svojih klijenata; dobro su poznati slučajevi javnih preduzeća sa ogromnim, svakako neproduktivnim viškom zaposlenosti, o čemu svedoči i primer sedam izvršnih direktora JKP Beogradski metro i voz. Kovačevićeva kula od karata o „sunovratu“ do 2014, a nakon toga periodu konsolidacije, napretka i brzog rasta može se po kratkom postupku rasturiti u paramparčad prostim uvidom u gole činjenice, u stope rasta BDP-a ostvarene u dva perioda, definisana ispravno, a ne onako kako je to pogrešno učinio dr Kovačević. U periodu „dosovske propasti“, od 2001. do 2008. prosečna stopa rasta (aritmetička sredina godišnjih stopa) bila je čak 6,17, a u „zlatnom dobu“ samo 2,64 odsto. Ovim bi trebalo da budu zatvorena usta Kovačeviću i njegovim sledbenicima, ako ih ima. Razlika u tempu rasta je takva da je u prvom periodu čak 2,34 puta veća nego u drugom, Kovačevićevom srcu tako silno priraslog intervala. Razlika, dakle, nije 10-20 odsto, već tako drastična da se ničim ne može relativizovati. Ovim surovo objektivnim stopama rasta mora se dodati još jedna informacija samo da bi se dr Kovačević dobro najedio. U kriznom intervalu 2020-2022, koji nosi pečat snažnog udara korona virusa, aritmetička sredina triju odgovarajućih stopa rasta iznosi 3,33 odsto, što je za 26 procenata više od stope ostvarene u Kovačevićevom „zlatnom periodu“. Treba li otud da zaključimo da je aktuelna naopaka ekonomska politika teži udar za privredu od korone i sličnih egzogenih potresa? Dr Kovačević silno greši i kad govori o korupciji. U svom radu Pavle Petrović, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić („Zašto privredni rast Srbije zaostaje“), uz metodologiju kakva se sreće u najboljim međunarodnim časopisima, ekonometrijski su dokazali da Srbija od svoje ostvarene stope rasta od 3-3,5% gubi otprilike jednu trećinu, tj. 1,5-2 procentna poena. Taj rad smatram najznačajnijim u ekonomskoj literaturi Srbije od 2000. naovamo. U međuvremenu objavljena je i knjiga Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju, u kojoj se može naći još efektnija argumentacija o tome koliko korupcija i odsustvo vladavine prava redukuju privredni rast Srbije. Upozoravam Kovačevića da su te analize rađene na osnovu merodavnih međunarodnih statističkih izvora i da korupcija u Srbiji nije merena izolovano i unikatno nego u kontekstu brojnih drugih zemalja i uz demonstriranje da Srbija ima daleko veći stepen korupcije od uporedivih zemalja na približno istom nivou razvoja. Time je istovremeno pokazano da Srbija po osnovu korupcije i izostale vladavine prava gubi na tempu rasta daleko van srazmere sa drugim zemljama, razvijenim i nerazvijenim. Kovačeviću preporučujem da pažljivo prouči i članak i knjigu; ta lektira mu je više nego potrebna. Inače, zbunjuje i zaprepašćuje njegovo ignorisanje brojnih i drastičnih neposrednih indikatora korupcije, jasno vidljivih i najširem puku. Zar on ne primećuje da u podužem nizu godina od najmerodavnijih međunarodnih organizacija stižu oštra upozorenja o korupciji i nepostojanju vladavine prava i da se upravo to ispostavilo kao najveća smetnja u našem puževskom napredovanju ka EU? Zar ne primećuje naše više nego nepovoljno mesto na brojnim međunarodnim tabelama? U kojoj zemlji živi taj čovek? Surova prostorna ograničenja onemogućavaju mi da šire ukažem na jedan ogroman doprinos dosovske vlasti privrednom razvoju. Reč je o ogromnom otpisu spoljnih dugova – Pariski klub je otpisao 3,2 od 4,85 milijardi dolara duga, a Londonski klub 2,2 od 3,55 milijardi dolara. LJubomir Madžar