Pornografija nostalgije

Kako to reče Kejt ter Horst (zanimljivo, istinska Kejt a ne Liv Ulman koja će je tumačiti u filmu) u uvodnoj montaži Nedostižnog mosta, preko zamrznutog frejma bombi koje padaju po stambenim zgradama, „Teško je sada se setiti, ali Evropa je ovako izgledala 1944. godine.“ Nama osetno mlađima, rođenim u vreme premijere Nedostižnog mosta, teško je da se setimo plavih dresova s grbom sastavljenim od čekića, šestara i klasja žita, oko kojeg je bila obmotana crno-crveno-žuta zastava, i pitanja roditeljima koja smo postavljali gledajući prenose atletike sa Olimpijskih igara, „Kako to da ovi Nemci ne žive u istoj državi sa onima u belim dresovima?“ Hano Hakfort, Rihard Kropf i Bob Konrad, autori nemačke serije Kleo (Netfliks), rođeni su od kraja šezdesetih do kraja sedamdesetih u različitim delovima Zapadne Nemačke. Kao takvi, priči koja obrađuje delatnosti pripadnika istočnonemačke tajne službe Štazi, neposredno pre i nakon pada Berlinskog zida, pristupaju iz ugla „pornografije nostalgije“, odvrnuvši do maksimuma scenografiju, muzičku podlogu, kostim, dok u pogledu dešavanja preko prvog kadra postavljaju ograđujući natpis: „Ovo je istinita priča. Ništa od svega ovoga se nije desilo.“ Naslovna junakinja Kleo Štraub (Jela Hase – u početku teška za podnošenje, da bi postala gotovo hipnotišuća kako serija odmiče) mlada je agentkinja nezvanične jedinice tajne službe, zadužene za eliminisanje prevashodno inostranih neprijatelja. U uvodnom segmentu se, 1987. godine, tunelskim putem prebacuje u zapadni deo Berlina i u noćnom klubu ubija – tako joj je rečeno – šefa berlinske ispostave CIA-a. No, gledaocima je predočeno da zadatak miriše na kompleksnu obmanu, s misterioznom damom koja iz džepa ubijenog uzima ključ ormarića na železničkoj stanici i dolazi u posed ništa manje misterioznog crvenog kofera. Za razliku od Kleo, vojnika partije, koja je obavila svoj terenski posao i vratila se u zagrljaj mladog kolege agenta i oca bebe čiji dolazak očekuje, par retkih nadređenih dobro je upoznato sa detaljima slučaja. Što je najgore, čini se da se radi o nekakvoj zavereničkoj saradnji visokih agenata dve suprotstavljene strane, a Kleo je imala tu nesreću da pre ubistva izmeni za šankom par reči sa slučajnim posetiocem noćnog kluba, policajcem koji će dati njen opis nadležnima. Kada preko Berlinskog zida do Kleinog šefa dođe verni policijski crtež osumnjičene, biva pokrenuto zataškavanje u okviru kojeg je Kleo optužena za izdaju partije i naroda i bačena u tamnicu. Tamo će doživeti spontani pobačaj i sačekati 1990. godinu kada će, zajedno s istinskim neprijateljima iščezlog režima, biti puštena na slobodu. Osim što je izgubila dete, medicinska nega u istočnonemačkom kazamatu donela je i nemogućnost buduće trudnoće, što Kleo čini osobom koja žudi za osvetom iz sasvim ličnih razloga. No, još dublje, ona je vernica koja je iz prvog lica iskusila društvenu izdaju od strane svojih sveštenika: kolege, komandanta, dede vojnog lica koji ju je odgajio i u veri formirao... Sve ovo zvuči smrtno ozbiljno, te je krajnje vreme da se navedu utisci kritičara svetskih medija koji Kleo definišu kao mešavinu Kill Bill i Killing Eve – dakle, dela koja formu pretpostavljaju suštini. No, suštine u Kleo ima, i postaće jasna ako navedemo još jednu dramsku asocijaciju – bioskopsko-festivalski hit 2003. godine Zbogom Lenjinu čijoj je glavnoj junakinji Kleo vrlo slična, ali ovaj put bez surovog zaštitnika koji će od nje kriti krah jedinog zamislivog sveta. Konstruisana kao mašina za ideološko ubijanje, nastaviće istim putem, ali ovaj put proganjajući, na primer, bivšeg šefa odeljenja koji 1990. godine pod lažnim imenom živi na Majorki i bogatim zapadnim Evropljanima „valja“ propale istočnonemačke fabrike. A ni Erih Melke, stvarni šef Štazija, neće se izvući. Zar je bitno što je zapravo umro u staračkom domu deset godina kasnije? Ionako svi živimo u istini koja se ne dešava, a jednog dana će biti i jako teško setiti je se. Pavle Simjanović