Kosovo i Metohiju za par kaubojskih čizama

Veoma poštujem Milana St. Protića, njegovo porodično poreklo i erudiciju. Moglo bi se reći da delimo isti, sada već pomalo zaboravljeni, ali pitanje je koliko prevaziđeni antikomunistički pogled na svet jer - da citiram Antonija Đurića: „Komunizam je pao, ali se komunisti sjajno drže!“ Međutim, krupno se razlikujemo u tome što je on ostao zarobljen u vremenu pre pada Berlinskog zida kada je Zapad predstavljao ideal slobode, demokratije i ljudskih prava svima nama koji smo živeli pod komunističkom diktaturom. Nakon što je Zapad pobedio Sovjetski Savez i proglasio „kraj istorije“ – to više nije bio onaj isti Zapad o kome smo maštali pod komunizmom. To je postao globalistički jedini svetski policajac, spreman da interveniše širom sveta, razara suverene države, smenjuje nezavisne režime i uspostavlja demokratiju bombama sa osiromašenim uranijumom, čije smo prve žrtve bili upravo mi - Srbi. Zapad je devedesetih samo otkrio svoje pravo viševekovno lice kolonizatora koji se lažno predstavlja kao prosvetitelj i koji za jedini cilj ima eksploataciju tuđih prirodnih i privrednih resursa, pomoću koje se gradi i širi njegova imperija. Biti danas na strani zapadnog globalizma znači biti na strani okupatora i ratnih zločinaca. I dalje sam u neverici da to jedan ozbiljan srpski intelektualac, kakav je nesumnjivo Milan St. Protić, ne može da razume, odnosno bira da bude na toj prozapadnoj, kaubojskoj, genocidnoj, NATO strani, a ne na strani antiglobalizma i slobodarskog čovečanstva, koja je toliko prirodna biću, istoriji i smislu postojanja srpskog naroda. Ako sam dobro razumeo autorski tekst Milana St. Protića, inače dosta površan i daleko ispod njegovog intelektualnog nivoa, on bi dao Kosovo i Metohiju za šaku dolara ili novi par kaubojskih čizama. To je taj potpuno neshvatljiv horizont besmisla po kome luta ovaj nečim izazvani tumač smisla srpske istorije, umesto da realno preispita svoju ulogu i ulogu ostalih kolega iz DOS-a u urušavanju srpskih nacionalnih i državnih interesa za vreme njihove dugogodišnje vladavine. On kao da bi da se nastavi taj dosovski maraton izdaje za koji se duboko nadamo da je odavno istrčao svoj poslednji krug, iako u aktuelnoj vlasti ima svog velikog nastavljača. Aleksandar Vučić je zapravo vrhunac DOS-a i njegove anacionalne vladavine od 5. oktobra 2000. godine do danas. Zašto Milan St. Protić, nimalo naivan i veoma upućen čovek, koji trenutno zvanično nije politički angažovan i ne predstavlja nikoga, iznebuha izbacuje ovaj probni balon za testiranje nove platforme za definitivno odricanje od Kosova i Metohije? Da li je to samo njegov lični stav ili se iza toga krije nova faza pritisaka na Srbiju oličenih u zapovestima američkog ambasadora šta sve moramo da ispunimo inače će kauboji ponovo sve da nas stave u rezervate i istrebe, pljačkajući naše resurse i otimajući zemlju otaca naših? Zanimljivo je koliki medijski značaj se pridaje ovom Protićevom pamfletu kojim se napadaju četiri parlamentarne opozicione političke grupacije koje zajedno imaju 43 narodna poslanika (Srpska koalicija NADA, Narodna stranka, Srpska stranka Zavetnici i Srpski pokret Dveri - Patriotski blok). Na meti, ne samo Milana St. Protića već i svih režimskih i prozapadnih medija, danima je i niz patriotskih pokreta, kao i uglednih nacionalno orijentisanih intelektualaca, koji su stali u zajednički državotvorni blok za odbranu KiM u sastavu Srbije sa pomenutim političkim strankama, što je prvorazredna vest i retkost na hronično razjedinjenoj srpskoj političko-intelektualnoj sceni. Zašto smo svi mi napadnuti i od vlasti i iz redova prozapadne opozicije? Zato što želimo očuvanje Ustava Srbije i Kosova i Metohije u sastavu Srbije, i to kroz ustavnu obavezu iz čl. 182 Ustava, kojim se normira zakonsko uređenje suštinske autonomije Kosova i Metohije, što do danas nije učinjeno? Koga i zašto toliko brine pozivanje na Rezoluciju 1244 SB UN? Šta je sporno u zahtevu za povratak KiM u ustavno-pravni poredak Srbije? Da li bismo bolje prošli da smo izašli sa zahtevom za priznanje lažne države Kosovo? Da li se to očekuje od srpske vlasti? Da li je problem u odabiru trenutka u kome smo odlučili da po ovom pitanju prevaziđemo naše dosadašnje podele i sujete i zajednički izađemo u javnost protiveći se najnovijoj nepristojnoj ponudi kolektivnog Zapada, koji bi da okupaciju Kosova i Metohije konačno legitimiše našim pristankom, uprkos većinskoj volji srpskog naroda, uprkos srpskom duhovno-civilizacijskom biću, dostojanstvu i nacionalnom interesu? Šta je to toliko zasmetalo i režimu i režimskoj alternativi koja očito misli isto što i režim? Da li možda to što se pojavio i treći politički put između bivše i sadašnje vlasti koje bi da nas vrte u začaranom krugu još 30 godina? Da li to što vidimo dogovor Vučić-Đilas i o njemu glasno govorimo, a treba da se ćuti i radi na sprovođenju tog dogovora? Ili to što ništa ne dugujemo Zapadu i možemo da mislimo svojom nezavisnom glavom, što je naš najveći greh? Upravo prisustvujemo bacanju poslednje karte u besramnoj partiji bridža koju igraju odlazeće briselske elite sa srpskim narodom, uz pomoć jata „šarenih papagaja“, kako Crnjanski reče, prozirući i prezirući još pre skoro 90 godina tu metodologiju „otrovnog pauka“ koji i dalje tka svoju mrežu na srpskim prostorima. Da li oni zaista misle da mi ne prepoznajemo kako je sve to što rade sa novim ucenama po pitanju KiM sinhronizovano sa pokušajem ukidanja Republike Srpske i majdanizacijom Banjaluke, kao i uvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji? Zar zaista misle da ćemo ćutati dok nas proglašavaju genocidnim narodom, iako smo jedan od naroda koji je najviše postradao od istog tog nacizma, koji se danas povampirio u Ukrajini i koji Zapad (a i Milan St. Protić) neće da osudi, već ga pomaže, kao što je pomagao i Hitlera pre njegovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Ova kompleksna agresija na Srbiju, pojačana LGBT+ i džender-komesarima, predstavlja pokušaj da se na brzinu, preko noći, Srbija politički slomi, pre nego što se završi rat u Ukrajini, a Rusija i Evropa ponovo nađu zajednički jezik, i pre nego što nakon izbora 2024. Evropski parlament i Amerika dobiju potpuno drugo rukovodstvo. Ne vidim razlog da bilo gde žurimo i da prihvatamo bilo kakve nove zapadne ucene, a posebno ne da ginemo za interese NATO-a u vojnom sukobu sa Rusijom. Zahtev za uvođenje sankcija Rusiji nije ništa drugo nego objava rata savezničkoj zemlji. Zapad bi da nas u to uvuče kao što je uvukao Ukrajinu u rat između slovenske i pravoslavne braće. Kao što je uvukao Evropu u rat za interese koji nisu evropski, već američki. Zašto bi Evropa bila u sukobu sa Rusijom i zašto bi Evropljani ginuli za američke interese? Eto pitanja na koja bi mogao da odgovori Milan St. Protić, umesto što drži lekcije koje mu niko nije tražio i ničim nezasluženo se postavlja u rang moralnih autoriteta. Dolazi vreme kada će Evropa da smeni svoju totalitarnu transhumanu političku, intelektualnu i medijsku elitu sa novim nacionalno-konzervativnim i suverenističkim snagama, što je proces koji je u toku. Izgleda da će se za to vreme sve snage bivšeg i sadašnjeg režima sabrati u odbrani odlazećeg evropskog poretka, kao i da su na tom lažnom putu Srbije u EU po svaku cenu spremni da žrtvuju KiM, savezništvo sa Rusijom i Republiku Srpsku. Ali, to je račun bez krčmara, a krčmar i ključar istorije uvek je bio i biće srpski narod, koji je zadojen nekim drugim vrednostima i idealima od kaubojskih i izdajničkih. Srpski pokret Dveri ostaje dinamički faktor novog nacionalnog okupljanja, zajedno sa svim ostalim partnerima u Narodnoj skupštini i van nje, i svim onim diskretnim herojima kojih u Srbiji ima na milione. Ovo je nadstranačka borba za smisao srpske istorije koji nije u duhu samoporicanja, za duhovne i moralne vrednosti svetosavlja koje su formirale i očuvale ovu naciju i državu, za teritorijalni suverenitet i integritet, jer okupator neće stati na Kosovu i Metohiji - čak i kad bismo ga predali. A to nećemo i ne možemo učiniti, jer bismo se tako ispisali iz srpske istorije, a srpski narod i država bi prestali da postoje.