Kad simboli suspenduju razum

Niko nije imun na simboličku manipulaciju. Nema veze koliko je društvo bogato ili razvijeno. Većina nas je istrenirana da automatski reaguje na simbole, te mentalne prečice do privida smisla, bez kognitivnog napora, bez teškog rada razmišljanja. To propagandisti i populisti raznih sorti znaju, zato su i jedini koji se posvećeno - čak religijski - treniraju u njihovoj upotrebi. Većina zemalja danas, čitava planeta čak, pretvorila se u semiotičke Diznilende, u prostore narativnih fantazija u kojima vlada površinska asocijacija između često nespojivih (ili „nespojivljih“) elemenata. Iz čuvenog londonskog dabldekera, na ulazu u jugoistočno predgrađe Luišam, vidi se Lidl, prozora oblepljenih Junion DŽekom. Dakle, nemačka firma koja se dodvorava britanskim potrošačima upotrebom britanske zastave (isto je i kod nas). Pametan potez, jer je Luišam siromašniji kraj, odlično tlo za distrakciju od realnih problema patriotskim mitovima. Pravi razlog zašto Britanci vole Lidl je isti kao i na Balkanu: jeftin je. Radnički džep se u njemu ne oseća baš toliko poniženo. A nemačka pozadinska priča obećava makar neko bazično očekivanje kvaliteta, kao protivtežu alavim i etički klimavim domaćim lancima (i u Britaniji). Lidl je mnogo više od samo cenovne komercijalne kalkulacije, skoro perfektna simbolička mašina koja u sebi objedinjuje paradoksalne simboličke pozicije stranog i domaćeg, jeftinog i kvalitetnog, obilja i siromaštva, banalnosti i glamura. I, očigledno, funkcioniše, zato što smo mi, ljudi, takođe mašine: hodajući aparati za simboličku integraciju paradoksa. Nama je mnogo lako i lepo da se igramo slikama i emocijama, želeom sa zaobljenim ivicama, lakšim za gutanje od tvrdih, oštrih krhotina racionalnih činjenica. Razmišljanje je za mnoge kao jedenje srče. Tako se prema njemu i odnosimo. Niko nije imun na ovo i to nas čini mnogo sličnijima i bližima u glavi nego što naši političko-ekonomski simbolički repertoari žele da priznaju. Simbolička manipulacija je bazično stanje sveta: i u Srbiji, i u Britaniji, i u Americi, i u Rusiji... Svi pijemo s istog otrovanog pojila. Jer, strateška i manipulativna upotreba simbola ima za cilj da suspenduje razum i da aktivira emocije - takozvani „afekt“. A afekt isključuje više nivoe rada mozga, kao što su etički i empatički. A bez toga nema društva, samo individualne sebičnosti ili plemenske ostrašćenosti. Oba fenomena vidimo u svim pomenutim zemljama takođe, i unutra i prema spolja. Nemogućnost za dogovor, za saradnju, za brigu o ljudima oko sebe, za svet... Sve je zamagljeno ili izbrisano simboličkim afektom. Sve je u površini i upravljanju percepcijom, slabe supstance i jakog brendinga (ili barem pokušaja). Pizza Hut na londonskom Strendu čudno podseća na Jugoslaviju: veliko obećanje na ulazu i u izlogu, koje se pretvara u iskustvo musavosti, industrijskih ukusa i rezignirane nebrige unutra. Neoliberalizam (u ovom slučaju), nekako musavi sve nedostatkom ulaganja, bednim platama, kresanjem svih „troškova“, sve dok ne ostane samo minimum funkcionalnosti koje se onda, u pokušaju, nadograđuju „brendingom“... površni (i površinski) spektakl kao psihološka zamena za autentično iskustvo. U toj površinskoj simbolici sve je moguće, jer su simboli - najnematerijalniji od svih parametara racionalnog života - jedini „čvrsti“ reperi donošenja odluka i ponašanja. U simboličkom univerzumu normalno je da nam Ćirilo Ramafoza bude bliži od državnih komšija jer se - očigledno - zove „Ćirilo“ (Cyril); ili da počnemo da se borimo za promenu naziva „trafika“, jer je to podli muslimanski plan da nam se uvali nesrpsko žensko ime „Rafika“ na nesvesnom nivou... U simboličkom Diznilendu zločinci postaju heroji, lopovi uzori, bedne kopije Margaret Tačer premijeri, arhioportunisti očevi nacije i religijski mračnjaci ili serijski lažovi moralni svetionici. Simbolički Diznilend ima samo jednu linearnu putanju: od arhetipa ka stereotipu, i onda ka karikaturi - do tragedije. I tu smo sada, nažalost, svi isti.