Otkloni od stvarnosti

Građani prestonice bar na jedno ovih dana ne mogu da se požale, pod uslovom da su ljubitelji vizuelne umetnosti: oktobar je bio i jeste prebukiran silesijom izložbi. Tempo otvaranja postavki je neverovatan, radi se kao da su uslovi za stvaranje idealni. I, što je najlepše, o mnogim se delima razmišlja i dugo nakon zatvaranja smotri, što bi značilo da su sadržajna ili makar atraktivna. Tako je u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca publici bio dostupan krajnje neobičan projekat Razloga nemam, al’ opet sam spreman. Reč je o saradnji između Predraga Terzića, umetnika i profesora na Fakultetu za medije i komunikacije, i pisca Saše Ilića, dobitnika NIN-ove i drugih nagrada. U takvom tandemskom pristupu, uloge su podeljene, pa je Terzić stvarnost opservirao akvarelima, motivisan „košarkom, noćnim morama, iluminatima iz knjiga, društvenim stanjem u vreme pandemije“, a Ilić pisao priče, zasnovane na tim njegovim radovima. Zatim su ove priče izložili obradi veštačke inteligencije. Nastao je rad iz sfere virtuelne realnosti (uz pomoć Marka Granića i Ivane Miljković), i vrsta oniričkog dnevnika čuvenog američkog košarkaša i košarkaškog trenera Bila Rasela. Kompleksna snoviđenja, puna utvara (crna mamba, hijena), ali i idiličnih slika (šuma visokih stabala), gledaju se preko VR naočara. Virtuelna realnost postaje opipljiva tokom desetak minuta nečeg između lebdenja i košmara. Utisak je izmešten i samom postavkom, jer posmatrač sedi među mnoštvom sadnica biljke Lonicera pileata, što stvara osećaj kao da je na nekoj čudnoj livadi. Jedino što ne sedi na ćebetu ili panju, što bi običan izlet podrazumevao, već je zavaljen u fotelju Osvalda Borsanija, proslavljenog italijanskog dizajnera nameštaja. „Galerijskim ambijentom pravim kontrapunkt između slobode, date nam kroz prirodu, i komfora kome težimo, zarobljeni željama za sve boljim i dizajniranijim životom“, objašnjava Terzić. Izložba nije slučajno bila u tom prostoru, sa pogledom na Studentski park, čije je negovano zelenilo zatočeno betonskom ogradom, izdvojeno njome i od meteža saobraćaja. „Hteo sam da obrnem situaciju i da u instituciji Zadužbine stvorim oazu gde se svaki posetilac može, kroz kontemplaciju, posvetiti sebi i svom okruženju“, kaže Terzić. Ovo mu je, izgleda, uspelo, jer je nešto manje od 1.500 posetilaca iz galerije izašlo ushićeno crtežima, pričama i njihovom virtuelnom mešavinom. U neposrednoj blizini, u galeriji Kuće legata u Knez Mihailovoj, u ponudi je bio posve drugačiji ugođaj, kroz retrospektivnu izložbu Poprečni presek/ Intersection vajara Ivana Gračnera. NJegove skulpture znamo iz javnih prostora, to su obično izlomljeni stubovi od drveta, nalik totemima ili obeliscima, čiji je vrh uvek metalni. Tu win-win kombinaciju materijala Gračner istražuje već dve decenije, dok katkad eksperimentiše i u kamenu, baveći se zapravo oblicima, sve i ako u njegovim skulptorskim delima ima i kolorita. Nekad on posmatraču nazivom rada sugeriše pravac razmišljanja, pa kad kaže Žuti anđeo, mi stvarno vidimo ovo nebesko biće u romboidnom komadu drveta sa jarkocrvenom „glavom“, i oivičenim metalnim profilima što nalikuju perju. Skulptura Čarolija gledaoca nagoni da po istom principu „prepozna“ pečurku ludaru, po šarenoj metalnoj kapici i drvenoj stabljici, izrasloj na oko dva metra. Za Grbinu repaticu on ipak ne zna da li je riba ili kometa, jer bi tako spljoštenog tela i repa, mogla da se probija i kroz morske talase, i kroz beskraj svemira. Autoportretom Gračner dokazuje da se pravilnim izborom prostih elemenata lako može dočarati nečiji lik. Dovoljno je parče železničkog praga (ili nečeg sličnog), četvrtasti obruč od metala, dva metalna čavla i muževni brkovi od istog materijala, da se dobije „pljunuti“ umetnik. Ponekad vajar, čini se, želi da unese zabunu, pa nazivom veli Ili će svet biti cveće, ili me biti neće, referiše na dve apstrahovane biste. One postaju razumljivije u kontekstu sličnog diptiha Životni odnos, gde bi udubljenja i ispupčenja na „portretima“, a zapravo komadima drveta, teoretski mogla jedna u druge da ulegnu. Kod bezličnijih naziva, tipa Narandžasta kompozicija, ili Kompozicija 13, Gračner posmatraču pušta mašti na volju, u igri drveta i metala. Razlika među materijalima vizuelno je tako tanana, da posetilac mora o njih da kucne (krišom), ne bi li po zvuku utvrdio distinkciju. „Drvo je moja glavna ljubav“, poručuje Gračner. „Ono je živo zahvaljujući i svojim nedostacima poput naprslina“, on dodaje. Kupcima to nekad smeta, jer ne znaju šta da očekuju od tih pukotina, pa takve (cepidlake) umetnik naziva „ljubiteljima Ikee“. U salonu MSU-a, u Pariskoj, u toku je (do 14. novembra) postavka Nemanje Lađića Sigurna distanca, u kojoj umetnik istražuje uticaj savremenih sredstava komunikacije na naše fizičke, opažajne procese, ali i psihološke doživljaje. Konkretan povod su najave velikih „teh“ kompanija da će za 10 godina, mobilne telefone da zameni VR tehnologija, odnosno dve vrste naprava sa različitim svojstvima prenosa slike, pored zvuka, tj. glasa. „U slučaju AR (Augmented Realty) tehnologije, pogled na realno okruženje biće dopunjen dodatnim digitalnim sadržajima, dok VR (Virtual Reality) tehnologija podrazumeva skoro potpuni otklon od stvarnosti“, objašnjava Lađić. Sve će tu biti verodostojno, od pokreta tela, do okolnog pejzaža, a ipak nepostojeće, ili biti prisutno na nekom drugom mestu. Tu (još neizvesnu) budućnost, on ukršta sa uveliko aktuelnim socijalnim mrežama. Jedna od njihovih osobina jeste površina za kačenje informacija - sopstvenih i tuđih statusa, komentara, fotografija, videa. „Ako se ta vrsta čitanja podataka prebaci u prostor, dobija se neka vrsta 3D ulice koja protiče od sada ka prošlosti, i otvara mogućnost neograničenog kretanja kroz beleške i opservacije u različitim medijima“, Lađić navodi. I stvarno, na zidovima Salona smenjuju se prizori kuća, crkvi, antičkih ruina... iz bogate arhive umetnika. Beogradske zgrade, i one iz Kasela, Minhena..,  pred očima posmatrača se tope, i bivaju zamenjene drugima. Tlo se ponaša kao prilikom zemljotresa ili napada tepih-bombama. Ponekom motivu nekad fali glavnina, pa od spomenika knezu Mihailu ostaje postolje, noge konja i vrh glave konjanika.  Automobili su spljeskana, stopljena masa. „Svi oblici prisutni u video-instalaciji nastali su kroz algoritamsku transformaciju fotografija u 3D modele, pa su i sve deformacije posledica nesavršenosti programa“, on tumači opisane „greške“ . U sklopu izložbe su i dva opipljiva rada. U prvom, na ulazu, to su dva balona, jedan „levitira“ u staklenom boksu, pa se čini da za njega ne važe sile fizike, dok drugi slobodno lebdi, napunjen helijumom, poigravajući se našim očekivanjima. U krajnjem galerijskom uglu postavljen je maleni betonski bunker, kakav se pojavljuje i u 3D ulici. NJegova svrha je da predstavi zatvorenost i distancu, koje možemo da percipiramo čulima, u ovom stepenu razvijenosti. „Zanimljiv je aspekat ličnog izbora u odnosu na tehnologiju koju koristimo. S jedne strane programeri svoje proizvode prilagođavaju nama, ali pod izgovorom ’unapređenja života ljudi’ kreiraju nove, vrlo profitabilne modele prodaje svojih nematerijalnih proizvoda. Sa druge strane, korisnici dobijaju pakete proizvoda, sastavljene od onih koje su već prihvatili, ali u kompletu sa nekim novim koje često moraju da prihvate da bi nastavili da koriste one stare. Ovo, na kraju, mogućnost izbora čini iluzornom“, Lađić zaključuje. Svoj veliki kambek, nakon decenije odsustva i boravka u SAD, slikar Mane Šakić obeležava izložbom Povratak u Beograd u Muzeju Grada (do 4. novembra). S aspekta Šakićevog afiniteta prema izlaganju na „atipičnim mestima“, a zarad „koncepta interesantne interakcije“, taj prostor je idealan - moćan, a izraubovan, i bez ikog dežurnog tokom radnog vremena galerije. Glavna su vrata svima „na izvol’te“ (pa čak i lopovima), dok sporedna povremeno lupkaju pod udarima vetra. Utisak je avetinjski, čemu doprinose mnoge prazne prostorije visokih svodova. Neke od njih su u potpunom mraku, skrivajući Šakićeve uratke. Da li je to vrsta dobrodošlice koju je Beograd spreman da mu priušti? Na zidovima od ogoljene cigle, koje je Šakić odlučio da iskoristi, pozicionirane su slike velikih formata. Glavni motiv su predstave vitezova i konjanika, prikazanih tek u nekim prepoznatljivim detaljima lica – ogorčenih ili mučeničkih. Ostalo su nanosi boje – bele, kad je u pitanju nešto nalik prekookeanskom brodu, a crvene, žute, plave na drugim odredištima. Povratak gradu u kome je rođen, za Šakića znači ponovni susret sa svojim poreklom, oličenim i u stihovima Vaska Pope „... Vratio sam se s puta... Da sazrelo kamenje iz zavežljaja... Ovde na trgu razdelim...“. I taj njegov gest je katarzičan, kako navodi Ksenija Samardžija, kustoskinja Fondacije „Saša Marčeta“, kofinansijera ove (ipak) impresivne postavke. Deo novca je dalo i Ministarstvo kulture i informisanja. Ponuđeni izbor oktobarskih izložbi mogao je biti i znatno širi da tekst izlazi samo koji dan kasnije. Jer, u galeriji Haos od 18. oktobra nastupa Katarina Alempijević izložbom pod nazivom Kroz šumu, gde nastavlja da preispituje „emocije i fragilnosti čovekovih unutrašnjih pejzaža, istražujući ranjivost svakog, a pre svega ženskog bića“. U prostoru B2 takođe je u toku postavka Kamen, drvo, papir Ratka Vulovića, dok će u galeriji Hestia od 22. oktobra grupno izlagati Tajsir Batnjiji, Larisa Sansu Vanđuš Velahu i Šarif Vaked, u sklopu bijenala Manifesta 14 Priština i Manifesta 14 Vestern Balkans Prodžekt. Na dan oslobođenja srpske prestonice od fašizma, 20. oktobra, očekuje nas otvaranje Oktobarskog salona. Dragana Nikoletić