Testiranja krvi

Kada uhvatimo dete u laži obično mu damo uputstvo da to više ne radi. Kada bi dete pitalo, „Zašto?“, šta bismo odgovorili? „Zato što to nije lepo“? Ili, „Zato što ćeš biti kažnjen(a) ako te uhvate“? Dva objašnjenja otkrivaju okean razlike između mašina i ljudi, ili, ako u obzir uzimamo samo ljude, između uravnoteženosti i sociopatije. Kazna je, svakako, koristan društveni alat, no, ako je jedini, nije li to tek poziv za bolje konstruisanu laž? Novinarka Vivijan Kent (Ana Člamski, tri decenije nakon druženja sa Mekolijem Kalkinom u filmu Moja devojka) u seriji Projekat Ana (Inventing Anna; autorka Šonda Rajms; Netfliks) uredniku svog ne preterano uvaženog nedeljnika vatreno iznosi razlog postojanja teksta na kojem već mesecima radi. „Moj članak je o prevari koja je postala američki san u 21. veku. Govorim o krađi naših ideala, krađi predsedničkih izbora, okovima na ženskoj ambiciji. U članku se radi o tome zašto je kultura prevare tu, i zašto će i ostati tu!“, baca Vivijen u borbu sve rezervne trupe. Primorana je na krik očaja, jer, dok je od anamneze istraživala slučaj Ane Sorokine, koja u zatvoru čeka suđenje za prevaru, oštećeni i oni koji se tako osećaju počeli su da ispisuju i prodaju medijima svoja svedočenja iz prvog lica. Nepovratno je izgubljena ekskluzivnost, a karijera je odavno ispod giljotine, nakon što je par godina ranije potpisala besmislenu „klikbejtičnu“ listu naslova „30 razloga zbog kojih morate voleti NJujork“, na kojoj je pod stavkom 12 bila pričica o tinejdžeru s desetinama miliona dolara zarađenih na berzi. Momak se ubrzo ispostavio kao lažljivac, te dao srceparajući intervju i optužio Vivijan za navođenje, što je dovelo do strukovne ozloglašenosti. Koju godinu kasnije, saterana uz zid, konačno počinje da razmišlja o kontekstu priče koja se istražuje i obrađuje, vraćajući se na fabrička novinarska podešavanja. Na ovogodišnjem spisku američkim Emijima nagrađenih televizijskih sadržaja nalazi se i serija The Dropout (autorka Elizabet Meriveder; Hulu), o Elizabet Holms koja je, mnogo pre tridesetog rođendana, patentirala i kroz svoju kompaniju „Teranos“, s osam stotina zaposlenih, prodavala revolucionarni sistem analize krvi, pre nego što je ceo poduhvat razotkriven kao bezočna prevara. Amanda Sejfrid nagrađena je za svoj umetnički poduhvat, dok će Holms krajem novembra saznati koliko će godina provesti u zatvoru (mogla bi, teoretski, i dve decenije). Da li je prevara zaista, kako kaže Vivijen, od usamljenog incidenta prerasla u kulturu? Da li je uvek bilo tako, dok je u poslednje vreme postalo i prihvatljivo kao metod borbe na najvišim društvenim nivoima? Šta se desilo sa džakovima navodno ukradenih glasova između dva srpska izborna kruga 2012. godine? Da li je neko kažnjen za manipulaciju izbornim telom tri ključne države na američkim predsedničkim izborima 2016? Četiri godine kasnije, jedan analitičar je na Si-En-Enu, u trenucima kada je Bajdenova pobeda postala izvesna, rekao, „ovaj put demokrate nisu krenule u pucnjavu naoružane nožem“. Šta je to zapravo značilo? Da li su prepoznali najboljeg takmičara u svojim redovima, ili su na prevaru odgovorili istim oružjem? Ana Sorokina, glavna junakinja serije Projekat Ana, rođena je u Demodedovu, u blizini Moskve, u godini smrti Sovjetskog Saveza. Tranzicija i period u kojem vešta manjina stiče prvobitni kapital odvode Anine skromne ali ambiciozne roditelje u Nemačku, gde će se snalaziti u želji da svojoj deci obezbede bezbrižniji, evropski život. Demodedovo u kojem je odrasla je neka vrsta moskovskog Surčina, i možemo pretpostaviti da su joj avioni koje je neprekidno gledala veoma rano u razvoju ličnosti usadili misao o svetu nadohvat ruke. Iz Nemačke odlazi u London, na studije, ali zaključuje da takav uspinjući put predugo traje. Napušta fakultet i u Parizu stažira u modnom časopisu. No, mora se preduzeti nešto ekstremnije i Ana Sorokina menja prezime, postavši Ana Delvi. Kao izmišljena ličnost, ćerka nemačkog milionera, stiže u NJujork. DŽulija Garner, možda nepravedno ostavši bez priznanja Emi koje je dobila Amanda Sejfrid za The Dropout, najviše od svega uživa podražavajući Anin naglasak koji luta između nemačkog, britanskog, američkog, tvoreći elitističku Frankenštajnovu nakazu za „šišanje ovaca“ iz visoke klase. Ipak, Anina prevara se tu i završava, uspevši da, mrežom iluzije, probije opne finansijskog sistema i stvarnosti približi projekat umetničko-ugostiteljskog centra u srcu Menhetna. Pozajmica od više desetina miliona dolara čini se da je nadohvat ruke, a dok je čeka Ana troši novac bez pokrića, održavajući predstavu imućnosti koja je neophodna da biste postali istinski imućni. Gledajući obrise legalnog, finansijski legitimnog cilja na horizontu, Ana sociopatski zanemaruje ljude koji se nalaze na putu ostvarenja cilja, dok koristi njihovu kompleksnost. Entoni Edvards, u čehovljevskom liku bankara u krizi srednjih godina (i podjednako čehovljevskom nastupu koji se mora posebno pohvaliti), pruža Ani svoju „Ahilovu petu“. Otac ćerke jedinice, nedefinisane mlade žene koja besramno troši roditeljski novac, biva opčinjen Anom koja ne zahteva pomoć bogatog oca već teži apsolutnoj samostalnosti. Na koncu, biće samo jedan od osramoćenih vlasnika ili dobavljača finansijskog viška. Ali, kratkotrajno je nagrađen uzbuđenjem, blizinom ambiciozne mladosti koja ne prihvata poraz. Ana, autsajderka koji je za sebe napisala lik, mutaciju autsajdera i pripadnika elite, plitka je pojava bez bilo kakvog identiteta – intelektualnog, nacionalnog, seksualnog. Da li je upravo nedostatak ličnosti tačka spajanja gledaoca i glavne junakinje serije Projekat Ana? Plašimo li se svi da ćemo, oljušteni od naučenih stavova i genetskim sastavom stečenog pripadanja, u svom epicentru pronaći malu prevarantkinju ustremljenu ka ekonomskoj silnosti i društvenom obožavanju? U slučaju Elizabet Holms u seriji The Dropout stvari su još zlokobnije, a za pun efekat užasa uputno je pogledati i dokumentarni film Pronalazačica: Mirisanje krvi u Silicijumskoj dolini (The Inventor: Out for Blood in Silicon Valley; HBO). Naime, ona je inteligentna i pripada srednjoj klasi, te su joj dostupne sve stepenice na piramidi moći. Na prvoj godini napušta univerzitet Stenford i novac namenjen školarini ulaže u kompaniju čiji je cilj stvaranje i masovna proizvodnja kućnog aparata za testiranje krvi. Ozloglašenost velikih korporacija koje vladaju zdravstvenim sistemom deluje hipnotišuće na javnost, tvoreći od Elizabet heroinu malog čoveka, jednu od nas – mladu, prodornu, nekorumpiranu - u borbi protiv nevidljivog Golijata. Vrednost kompanije raste, dok se u podrumu krije gnusna tajna. Uređaj, jednostavno, ne funkcioniše, i dok naučnici grozničavo rade na njegovom osposobljavanju, Elizabet kupuje vreme lažući investitore i obavljajući testove na konvencionalnoj opremi. No, kada, probivši sve potpisane i usmene rokove, mora da ispuni ugovornu obavezu i u lancu apoteka otvori na stotine mini-ambulanti za uzimanje uzoraka krvi, do nesrećnih građana počinju stizati lažni pokazatelji teških oboljenja. Milenijalsko-feministička zvezda, čijom su iskrenom životnošću i „novošću“ Klinton i Bajden obasjavali svoje sede glave u združenim medijskim nastupima, postaće predmet istraživačkog novinarstva i, konačno, preuzeti poziciju ozloglašenosti od bezličnih korporacija. Javnost, dobivši, s pravom, lik za mržnju, postaje svesna identitetskog poremećaja nalik onom Ane Sorokine. Naime, Elizabet je, u početnoj fazi opčinjavanja medija i vlasnika kapitala, modifikovala glas ka baritonu koji izlazi iz „dodikovski“ stisnutih usana. Valjalo je oformiti mutanta mladosti i kompetentne ozbiljnosti, što nas dovodi do motiva konstrukcije laži, kroz konstrukciju obožavanog objekta. Indikativno za srpsku upotrebu: u dvadesetak sati trajanja obe serije, nijednom nije pomenut detektor laži. Pavle Simjanović