Vučićevi zaveti

Sedam meseci bilo je potrebno Aleksandru Vučiću da sastavi vladu čiji je ključni zadatak, kako reče predsednik, „da prezimi ovu zimu i možda sledeću“. I to je to. Ono što predsednik nije rekao jeste da će to biti zima u kojoj će se otvoriti sve što je u prethodne dve decenije tinjalo. Biće to zima u kojoj će se sredina teško držati, iako Vučić veruje da je formiranje novog kabineta baš prava prilika da u ime vlasti iznova, javno, obnovi stare zavete strancima. A obećao se na sve strane. Samo što tad rizikuje da sve nevolje dođu u isto vreme. Kosovo, Ukrajina i usklađivanje sa Evropskom unijom, Rusi i energenti, inflacija i sirotinja – sve su to vatre koje će ove zime paliti zatvoreni srpski lonac. Pri tome, nisam siguran da će, prebrojavajući proruske i prozapadne ministre u novoj vladi, i oni na Zapadu i oni na Istoku doći do dubljeg zaključka od onog da se radi o kabinetu koji će pokušati da vodi politiku kontinuiteta i, bar još neko vreme, daljeg tkanja na oba razboja. Štaviše, u tom rezonu još više će ih uveriti to što je Vučić dao pedalu prozapadnoj Zorani Mihajlović i proruskom Aleksandru Vulinu, koga možda čeka BIA. Osim što je ovim manevrom pokazao da barata taman sa onoliko principa koliko prija i Zapadu i Rusima. A ne godi baš mnogo ni jednima ni drugima. Opet, Vučić dobro zna da je igra sa vremenom u kojoj je zemlja mogla da glumi neutralnost istekla, ali se i nada da će Ana Brnabić, bar još izvesno vreme, biti dobar smokvin list za njegovu političku golotinju. Ali davno su prošla vremena kada su zapadni mediji isticali da je reč o prvoj ženi premijeru u Srbiji, a odmah zatim skretali pažnju na njenu seksualnu orijentaciju koja je trebalo da signalizira kako se zemlja modernistički odmiče od stereotipa o gej populaciji. Jednostavno, Vučić je obećao mnogo više od seksualno alternativne premijerke. On, dakle, više ne može da računa na nulti nivo konflikta sa strancima, pa će u slučaju da više ne bude mogućnosti za politiku vrdanja Ana i njen kabinet biti idealni za preuzimanje Vučićeve odgovornosti i uvođenje sankcija Rusiji. Tim pre što Zapad na Kosovu hoće od Beograda skoro sve i što brže, jer ni sami više ne mogu da budu sigurni šta im na Balkanu donosi sutra, a šta Ukrajina. Opet, ova uzročno-posledična dešavanja mogla bi pokazati da Moskva uopšte nije neupitni čuvar srpske državnosti na Kosovu. U toj kalkulaciji Vučić bi mogao da izgubi mnogo, možda i sve, imajući u vidu da niko ne zna na šta će svet ličiti u mesecima koji dolaze, osim što je izvesno da će na tom putu biti krivina na kojima će biti pregaženi oni koji se nađu na pogrešnoj tračnici. A Vučić bi morao imati na umu da se proces evropskih integracija, ma koliko obostrano traljav bio, ne prekida tek tako. I zaista, kako se prekida politički i društveni trend dug dve decenije? Tako što prestaneš da se javljaš Makronu i Šolcu na telefon? Raspišeš referendum o pridruživanju Evroazijskoj uniji? Teško da to ne bi nešto koštalo, mnogo je srpskih zvaničnika stajalo mirno u Briselu i Vašingtonu da bi se tek tako odustalo od ideje da samo Srbija u EU garantuje Balkan u sadašnjim granicama. Personalno, u novoj vladi i nema nekih preteranih iznenađenja. Osim možda odstranjivanja Zorane Mihajlović, koja nam je stavila do znanja da je platila cenu toga što nije htela da bude pion. Dočim se da zaključiti da su ostali bili figure koje se najlakše žrtvuju u partiji. Kao da to nismo znali i bez nje. To što će se Vesić baviti građevinom i saobraćajem, iako nisam siguran da bi, nakon prevrtanja kocaka na Trgu republike, mogao da složi i jednostavan lego, a privredu voditi Rade Basta, profesor fiskulture i bivši policajac, spada u namirivanje apetita stranačkih kerbera i koalicionih partnera. Možda najviše simbolike ima u povratku Ivice Dačića na mesto šefa diplomatije. To što je u kampanji držao stranu Rusima ne mora ništa da znači. Uostalom, da li se još neko seća da je Dačić 2009, tada u koaliciji sa DS-om, dobio priznanje „Najevropljanin“ u kategoriji politike. Dakle, ako je impregniranost obraza bila mera kalibrisanja za participiranje u svim vladama u poslednjih 15 godina, onda je Dačić besprekorno savladao zadatak. Jedino oko čega će malo morati da se pomuči jeste promena repertoara – umesto ruskih pesama Dačić će sada morati više da peva kantri. A možda upravo to i treba Vučiću. I, zlu ne trebalo, potpis na sankcije Rusiji. Ko onomad paraf na Briselskom sporazumu.