Vlada je botanička bašta, na čelu sa fikusom

Miroslavu Đorđeviću i meni prošle nedelje na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu svečano su uručene nagrade za najbolji doktorat i naučni doprinos iz oblasti ustavnog prava i političkih institucija za 2020/2021. i 2021/2022. godinu. Nagradu Fondacije „Miodrag Jovičić“ za naučni doprinos do sada su dobili LJubomir Tadić, Lidija Basta Flajner, Kosta Čavoški, Danilo Basta, Stevan Vračar, Marijana Pajvančić, Pavle Nikolić, Vojislav Stanovčić, Vučina Vasović, Dragoljub Popović, Budimir Košutić, Milan Podunavac, Jovica Trkulja, Vojislav Koštunica, Đurica Krstić, Momir Milojević i Slobodan Milačić, dok su je za najbolji doktorat dobili Bojan Spajić, Miloš Zdravković, Duška Franeta, Miodrag Radojević, Dušanka Komnenić, Vladimir Mikić, Despot Kovačević i Miloš Stanić. Doktorsku disertaciju „Javnopravni subjektivitet i ovlašćenja političkih stranaka u liberalnoj demokratiji“, odbranio sam na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 29. decembra 2022, a na molbu NIN-a besedu „Politička stranka između vlasti i slobode“, koju sam izgovorio na svečanom uručenju nagrade, pretočio sam u tekst, koji upravo čitate. *** Uvod svoje besede povodom nagrade i u čast Miodraga Jovičića počeo bih jednom konstatacijom. A to je da je Miodrag Jovičić naš najveći ustavni pravnik, konstitucionalista. Kada sam počinjao da se bavim naukom, često su mi zamerali da bi se u nauci trebalo kloniti definitivnih, izričitih, pa i tako smelih tvrdnji. No, meni se čini da je ova istina potrebnija danas nama ovde, i srpskoj pravnoj nauci, nego pokojnom akademiku Jovičiću. Pravo je danas često, a ustavno pravo i rekao bih previše često postalo isuviše oprezno, bojažljivo i relativizatorsko kada treba da prepozna večnu naučnu istinu i da silinu pravu. S druge strane, meni se čini da je postalo neumereno hvalisavo, udvorički panegirično i intereždžijski potkupljivo kada treba da podiđe političkom trenutku i da za pravo sili. Konstatacija o prvenstvu Jovičića u konstitucionalizmu, zaslužuje da se na ovom mestu izrekne i ne prećuti danas iz dva razloga. Prvi je kvalitet njegovog dela. A drugi je način kako je to delo stvarao i kako je živeo. Zbog slobode misli i izražavanja je kao dvadesetjednogodišnjak 1946. bio uhapšen, osuđen i robijao. Bez obzira na sve nastavio je da piše, misli i govori slobodno. Ako sloboda, kako je to rekao Albert Kami, „nije ništa drugo nego da se bude bolji“, Jovičić se za tu šansu morao boriti i izboriti. Kako je rekao prvi dobitnik ove nagrade, Jovičić, imajući u vidu doba u kome je živeo, „možda nije uvek saopštavao sve što misli, ali nikada nije pisao ono što ne misli“. Bio je proganjan, zatvaran i ućutkivan.  Zbog političke nepodobnosti, izuzev kratke epizode pred penzionisanje, nije imao šansu da radi na fakultetu. Generacije studenata Pravnog fakulteta ostaće uskraćene za najvećeg domaćeg ustavnog pravnika. Mnogi od tih studenata krojiće, a neki još uvek sa najviših funkcija odlučuju o sudbini ove zemlje. Siguran sam da bi i za njih, a i za sve nas bilo bolje da su od profesora Jovičića učili o slobodi, pravdi i ustavu. Uprkos progonu, Miodrag Jovičić je pisao i radio slobodno, iskreno i stručno. Tajna njegove slobode ležala je, kako bi to Perikle rekao, u njegovoj hrabrosti. Svojim delom je otelotvorio Platonovu misao da se od slobodnog čoveka ne može načiniti rob, jer slobodan čovek ostaje slobodan, pa makar bio i u zatvoru.  I upravo s tom porukom da je jedan ustavni pravnik, čije ime nosi nagrada koju danas dobijam, za života iskusio takvu nepravdu, ostao slobodan, jeste nešto s čime sam želeo da otvorim ovu besedu. Jer ustavno pravo je upravo i utemeljeno na pravdi i slobodi, dok su svi ostali njegovi delovi samo derivati ova dva večna načela. Otuda, kada govorimo o temi ove besede „Politička stranka između vlasti i slobode“, dilema deluje kao retorsko pitanje, jer je moderna liberalno-demokratska ustavnost upravo zasnovana na slobodi. Političke stranke su instrument da bi demokratija, a sa njom i sloboda nesmetano funkcionisale, pa otuda ni na koji način ne mogu kršiti tu istu slobodu. Partije su, i to je jedna od osnovnih teza moje doktorske disertacije za koju mi dodeljujete ovu nagradu, sredstvo za postizanje jednog stabilnog društva, koje teži da se zasniva na idealima slobode i pravde.  Političke stranke su otuda samo činioci, jedan od instrumenata za sprovođenje izbornog procesa, a onog momenta kada uzurpiraju taj isti proces kroz okupaciju institucija, sudova i medija onda nema demokratije, jer više nije bitno ko glasa, već ko broji glasove i ko uređuje medije.  Bez demokratije u političkim strankama nema demokratije u državi. I za to je dovoljan jedan ustavni primer. Jedno od osnovnih ustavnih prava - pasivno biračko pravo, pravo da se bude biran za predstavnika naroda, nemoguće je slobodno ostvariti ukoliko imate političke stranke bez demokratije u kojima jedan čovek ili njih nekoliko odlučuju o svemu.  Kada pojedinac okupira stranku, a stranka celokupno društvo, dolazi do razaranja institucija. Tada imamo parlament u kome nema narodnih poslanika, već „Kaligulinih konja“. Izraz „Kaligulini konji“ koristi metaforično najpoznatiji komparativista političkih sistema, Đorđe Sartori. Ako ste primetili sličnost sa nekim ovdašnjim fenomenima, ona je naravno slučajna. Demokratije nema ako govorimo o (jednoj) političkoj stranki, a ne (množini) političkim strankama. Demokratija podrazumeva pluralizam, više strana. Kada „Kaligulini konji“ preuzmu parlament, onda nestaje diskusije. Jedna strana okupira istinu, svaku sumnju proglašava za jeres, neistomišljenike za neprijatelje koji moraju da gore na tabloidnoj vatri, bez obzira na to da li se radi o najvećim naučnim, umetničkim ili sportskim veličinama. Vrelinu tog plamena su, čini mi se, neki ovde prisutni mogli da osete i na svojoj koži.  Kada politika izgubi meru, ona poput autoimune bolesti razara sistem čiji je deo. Tada imamo situaciju da se narodna suverenost kao osnovno načelo Ustava ne sprovodi kroz slobodne izbore, referendum i narodnu inicijativu nego preko agencija za istraživanje javnog mnjenja i zauzdanih medija.  Političke stranke kao hobotnice obuhvataju institucije koje postaju partijski plen, a prilikom zapošljavanja diskriminišu se ljudi na osnovu političkog opredeljenja. Privatni podaci građana povereni državnim organima i javnim institucijama predstavljaju švedski sto za vođu opsednutog rejtingom, stranačku mašineriju i medijsku analitiku. Vlada se pretvara u botaničku baštu, na čelu sa fikusom. Pravosuđe uplašeno, ponizno i strašljivo ćuti pred moćnima, bahatima i politički podobnima. Ali zato neustrašivo, efikasno i predano primenjuje pravo, najčešće kršeći to isto pravo na sićušnima, slabima i neposlušnima. Čast izuzecima, od kojih neke vidim i ovde.  Lokalna politika umesto rešavanja životnih problema običnih ljudi postoji samo kao efikasna eksploatacija za davanje poreza apsolutnom partijskom i državnom monarhu. Poreza u kapilarnim glasovima i novcu.  Ustavni pravnici svojim perom i živom rečju ne mogu možda rešiti sve ove anomalije… Ali poruka koju nam svojim delom i životom šalje Miodrag Jovičić je da ustavni pravnici ne učestvuju u panegiricima onima koji lome Ustav, ne pevaju ode onima koji gaze slobodu i ne drže sveću kada se pravda sahranjuje. Ustavno pravo je zaista ustavno samo kada oni koji ga primenjuju i tumače to čine uspravno. Autor je dobitnik nagrade Fondacije „Miodrag Jovičić“ za najbolji doktorat u oblasti ustavnog prava i političkog sistema za 2020. i 2021, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i član tima Kreni-promeni