U despotijama se vlada opsenama

Profesor političkih nauka na Univerzitetu u Sidneju DŽon Kin je među retkim predstavnicima svog esnafa koji politikologiji, pa u široj humanistici, prilazi kao retoričkoj igri, iako ozbiljnoj. Informaciona mećava, galaktička imperija, fantomska demokratija – sve ove njegove sintagme pokazuju da temama kojima se bavi pristupa mahinalno, da reči meri na osnovu zahteva trenutnog argumenta, te da je i o smrti demokratije, o kojoj je prošlog petka držao predavanje u prostorijama beogradskog Pravnog fakulteta, moguće govoriti duhovito. „Najsporija smrt demokratije je kada dozvolite životnoj sredini da odumre iz bilo kojeg razloga. Zagadite vazduh, otrujte vodu, izbrišite s lica zemlje biljne i životinjske vrste i sigurno radite u korist sopstvene propasti. Demokratija nikad do sada nije ispitivala svoje ekološke korene i preduslove svog postojanja, ali – ima li ideje više antropocentrične od ideje da životnu sredinu treba čuvati? Gde ćemo u suprotnom da živimo“, kaže za NIN profesor Kin. Fransis Fukujama je posle Hladnog rata predvideo svet bez daljeg istorijskog razvoja – neoliberalna demokratija odnela je pobedu u ideološkom ratu i sada svima samo preostaje da je doteruju i popravljaju. S druge strane, izveštaji Fridom hausa iz godine u godinu beleže globalni pad demokratije. Šta se u međuvremenu promenilo? Razlika između bogatih i siromašnih sve je veća, što dovodi do resentimana kod glasača koje opravdano frustrira sve manje perspektiva, kako ličnih, tako i kolektivnih. Političari u njihovim očima nisu više samo korumpirani, nego su i suštinski nezainteresovani za to kako žive oni za čiju se podršku bore. Uviđanje da ni SAD kao glavni pobednik 20. veka nisu uspešne i otporne koliko se isprva činilo. Daleko od toga. Na koncu, uspon Kine koju zovem galaktičkom imperijom, vrstom velesile s kakvom se do sada kao vrsta nismo susretali. To je prvo carstvo rođeno zahvaljujući razvoju infrastrukture digitalnih komunikacija i čije pretenzije nadilaze dosadašnje nivoe međudržavnog nadmetanja. Dugo neviđena spremnost populista da pobede na izborima, a potom da ih na različite načine obesmisle, zarobljavanjem ili ocrnjivanjem regulatornih tela, civilnog društva, pravosuđa, medija. Narandra Modi vas zove „pres-titutkama“, a Erdogan pravosuđe naziva „juristokratijom“, primera radi. Nevladine organizacije kao instrument kontrole vlasti gase se i zabranjuju. Oni koji rade u javnom interesu prokazuju se kao oportunisti koji tek brane svoje privilegije. Sposobnost jednog društva da nadgleda samo sebe i da ispravlja šta ne valja se ili guši ili predstavlja kao izdajnički impuls, što je najdirektniji napad na suštinu demokratskog. Pa ipak, s obzirom na dominaciju liberalne demokratije od 1989, čini se da je sama zaslužna za svoje probleme? Ako u Italiji ili Švedskoj na izborima pobedi ekstremna desnica, a niko se ne buni, jer su izbori bili fer? Sve što sam naveo nesumnjivo je autoimuna bolest demokratije. No, u pobedi se ne treba uznositi, a u porazu očajavati. Postoje i brojni pozitivni plodovi demokratije kakvi nisu bili ni zamislivi pre tridesetak godina i, zanimljivo je, uglavnom nadilaze pitanje nacionalne države. Žene su u i dalje patrijarhalnim društvima ipak u mnogo boljem položaju nego tad. Gradovi su se ukazali kao male demokratske laboratorije, gde mnoge lokalne vlasti donose odluke koje bi pre trideset godina bile plod mašte. Masovno ozelenjavanje, recimo, ili promene saobraćajne paradigme, razvoj solidarnih politika. Mada, u pravu ste, u svom životu nisam video ovakve istorijske lomove. Na delu je sada „fantomska demokratija“ i ne treba je posmatrati kao puku negaciju njene liberalne varijante – pre je mutacija „regulatorne demokratije“. U redu, rekli su savremeni populisti i demagozi, ako smo nasledili svet gde društvo nadgleda samo sebe, svoje vođe, svoje grupacije, na kraju krajeva i svoje probleme, promenićemo društvo. Zato je sada nama ostalima potreban militantniji pristup u ozdravljenju demokratije. Ne treba da se pitamo šta ona znači, nego zašto je ona dobra – tu ćemo naći i odgovor zašto je naposletku bolja od despotizma kao jedine njene savremene alternative. Govori se i da su proteklih godina na naplatu došli računi koji nisu bili regulisani od 1989. do danas – to je i jedno od tumačenja rata u Ukrajini. Da li je despotizam u 21. veku takođe povratak u prošle istorijske epohe? Nije reč o povratku italijanskog fašizma ili nemačkog nacizma, ne radi se o ponovnom usponu totalitarizma, pa čak ni tradicionalne autokratije. Reč je o vrlo pametnom i prilagodljivom političkom sistemu koji u Mađarskoj zovu „poligarhijom“, jer su političari upleteni u biznis i obratno. Povremeno se održe izbori, ali se umesto vladavine prava uspostavlja vladavina pravom, pod uslovom da je ono pravo jačeg i bogatijeg. Svi ti režimi imaju nezadovoljnu, ali na koncu vlastima odanu srednju klasu koja ne vidi alternativu postojećem poretku. Taj poredak je zakićen multimedijalnim sadržajem kojeg diktiraju njegovi politički čuvari. Naposletku, većini ljudi u takvim sistemima suštinski ništa ne fali, ali čik mu se usprotivite! Odmah sledi odmazda, ponekad i nasilna. Stara kineska poslovica kaže: ponekad treba zaklati pile da bi se uplašili majmuni. Onda na kraju dobijete izbore na kojima je pobeda despota čista kao suza. Oni ne moraju da izvode ljude na ulice, oni im se sami podaju dok sede u foteljama, idu na posao, prehranjuju porodicu. Dovoljno je da im se u praksi oduzme dostojanstvo, ali da im ga potom vrate na simboličkom nivou. Jeste sve siromašniji, ali nekada smo bili važni, i slično. Uz to, duž društvenog tkiva postavljaju sopstvene sisteme nadzora koji opominju na mogućnost ma i najmanjeg revolta. Nikada se vlasti nisu ovoliko oslanjale na redovne sondaže javnog mnjenja i na tzv. forume sreće, kakvi postoje u Saudijskoj Arabiji, recimo. Međutim, to sve znači samo da despoti znaju da njihova vlast zavisi od vrlo razgranate, kompleksne strukture opsene – od koje je, smatram, sistem deljenja odgovornosti ipak mnogo bolji, uz sve nedostatke. Postoje li zakonomernosti tranzicije iz demokratije u despotizam? Isto važi za sve zemlje – Mađarsku, Tursku, pa i Srbiju. Od izborne pobede demagoga do kompletnog zarobljavanja države i društva najčešće prođe oko deset godina. Ideološki gledano, ta decenija zna da bude zanimljiva i krcata događajima i ne-događajima. Recimo, Si Đinping može u ponedeljak da govori o socijalizmu s kineskim karakteristikama, u utorak da promoviše razvitak ekološkog društva, u sredu da podseća na 5.000 godina dugu tradiciju kineske civilizacije, a u četvrtak da zagovara tržišnu ekonomsku logiku. To je postideološki kaleidoskop političkih jezika koji se obraćaju kada i kome trebaju, po potrebi. Nije kao tvrdokorni staljinizam, recimo, monoideološki, vezan za partiju i diktatora. Kina kao najuspešniji primer novog despotizma može mnogo toga da nam kaže – vrši masovno etničko nasilje nad Ujgurima, oštro kažnjava unutrašnje disonantne glasove, ali i beleži pobede u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, geoekonomski i geopolitički se neometano širi preko projekata poput Šangajske organizacije za saradnju, s treće strane se isključuje sa GPS-a i razvija sopstvene alternative, i tako dalje. Ključno pitanje je kada će i pod kojim okolnostima despotizmi postati militantni. Za Kinu verovatno ne treba da se brinemo, jer se njena spoljnopolitička i vojna strategija i dalje zasnivaju na drevnom spisu Umeće ratovanja, koje nalaže da carstvo treba širiti bez prolivene krvi, što je duže moguće. Takav pristup zahteva čekanje, ali dugoročno obezbeđuje mnogo manevarskog prostora. Recimo, u Pekingu znaju da je rat u Ukrajini zapravo posrednički rat između SAD i Kine u koji Amerika ulaže velike novce. Isto tako, zna da je privredni rat budućnosti onaj u pravljenju superprovodnika. Južna Koreja se uspešno bavi time, kao i Tajvan. Ali i Kinezi imaju svoja postrojenja i planove i, koliko znam, sumnjaju da u tom ratu Amerika može da pobedi. S druge strane, ruska invazija na Ukrajinu predstavlja mračniji scenario. Vratimo se na demokratiju – kao oruđe za nadgledanje funkcionisanja države je veoma korisna, ali zbog izostanka implicitne ideološke dogme kao horizonta očekivanja se čini da ju je lako osujetiti. Pre četrdeset godina se vezala za neoliberalizam – da li se on pokazao kao dobar supružnik? Ako pod neoliberalizmom podrazumevamo državno sprovođenje deregulacije privrede i javnog sektora, te infiltraciju tržišne, privatizacione logike u postojeće institucije, ne, definitivno nije. Prvi sličan nalet desio se u 19. veku o čemu je austrougarski ekonomista Karl Polanji ubedljivo pisao u svojoj knjizi Velika transformacija, gde je zaključio: ostavite li slobodno tržište da se samoreguliše, završićete na komodifikaciji svega, pa i samih ljudi. Sve je na prodaju. Danas znamo da je na kraju tog procesa stajala Oktobarska revolucija, kao i još neke. No, situacije nisu skroz uporedive. Nama danas nad glavom visi ekološka katastrofa, a Kina je trenutno snažnija nego što je Sovjetski Savez ikada bio. Često se zaboravi – Fukujama je opisujući kraj istorije govorio i o „velikoj dosadi“. Kao što vidimo, vremena su sve, samo ne dosadna. Rast desničarskog populizma delom je uzrokovan prisvajanjem pitanja slobode. Povratiti kontrolu nad državom, nad pojedincem, nad nacionalnom ekonomijom, i tako dalje. Kako smo došli do toga da se liberalizam smatra – neliberalnim? Sloboda je vrlo promiskuitetna reč – o njoj govore i oni koji brane pravo na neprimanje vakcine, kao i oni koji zagovaraju pravo žene na abortus. O slobodnim parlamentarnim ili predsedničkim izborima da i ne govorimo. Zato ne bih rekao da ju je desnica monopolizovala. Od toga je po mom mišljenju opasnije nešto što sam već pomenuo – tendencija populista da promene narod nad kojim vladaju. Znate, Bertolt Breht je 1953, nakon radničkog ustanka u Istočnoj Nemačkoj napisao sjajnu sarkastičnu pesmu u kojoj politička klasa gubi naklonost građana, zbog čega odlučuje da održi izbore za – nove glasače! Tako i danas imamo pokušaje redefinicije, pa i pročišćenja pojma naroda koji uvek nekako nekoga isključi. Najmoćniji poljski političar Jaroslav Kačinski govori o „pravim rezultatima anketa“, Orban među ljude ne ubraja LGBT populaciju, muslimane i te „prljave Sirijce“, a Tramp je, pobedivši na izborima 2016, više puta iscrtao foto-robota „pravog Amerikanca“: muškarac je, beo je, govori samo engleski, heteroseksualan je i ne voli druge rase. I, povrh svega, najviše voli otadžbinu. A pitanje je koliko građana Amerike ispunjava baš sve njegove kriterijume. No, s tim deformisanim viđenjem naroda, populisti pomisle da mogu sve – ne samo da zatraže kraj istorije, nego čak povratak u neke njene ranije epohe. EU je dozvoljavao vlastima u državama Zapadnog Balkana, pa i u Srbiji, da svesrdno krše demokratske prakse pod uslovom da ne uzrokuju regionalnu nestabilnost. Sad ta stabilnost deluje krhko, naročito s ratom u Ukrajini, baš zato što u međuvremenu nije izgrađena demokratska klima. U kakvom odnosu stoje strah i demokratija? Strah ima mnogo lica. Može da parališe i da izazove ono što je poljski filozof i istoričar Lešek Kolakovski nazivao „prinudnom solidarnošću“, ali može i da podari krila. Verujem da u tom kontekstu straha pre može da se govori o EU nego o Balkanu – čin kakav je rat u stanju je da pod pravim okolnostima udruži i pogorša sve skorašnje evropske traume, od bezmalo kolapsa bankarskog sistema, preko izbegličke krize do brojnih unutrašnjih neslaganja. EU ne može da preživi bez demokratije; videćemo hoće li procvetati i proširiti se ili ne. O ratu u Ukrajini ste pisali kao o prvom „metaverzumskom ratu“ u kojem je vreme zgusnuto, vesti su neprestane, a njegovi vinovnici mogu da se u svakoj sekundi obrate međunarodnoj javnosti. Sukob je čudnovato postao participativan, što je omogućeno promenom medijske paradigme. S druge strane, čini se da su mediji od oruđa demokratije postali oruđe – propagande? Istorijski kontekst je ovde važan. Musolini i boljševici su prvi shvatili da radio i mikrofon predstavljaju mnogo efikasniji alat za mobilizaciju i omasovljenje pokreta od novina. Amerikanci su tome pridodali prepuštanje radio-talasa tržištu. Spram ove dve opcije stajalo je razumevanje radija kao javnog servisa, što je glasovito zagovarao Bi-Bi-Si. U trenutno nezavršenoj komunikacionoj revoluciji vidimo da svi despotizmi 21. veka – Kina, Iran, Saudijska Arabija, Rusija, Vijetnam, kao, uostalom, i zemlje koje su na putu da postanu veoma neliberalne – uspevaju da protok informacija na internetu stave pod državnu kontrolu. Kontrola se ne završava samo na cenzuri, već prelazi u ofanzivu, pa podrazumeva i proizvodnju informacija, dezinformacija i neinformacija. S druge strane, mediji u takozvanim demokratskim društvima jednako su podložni kontroli, kako državnoj, tako i korporativnoj. To je ono što Šošana Zubof naziva „nadzornim kapitalizmom“. No, i u Iranu i u Južnoj Koreji, internet omogućava isprva male pobune koje mogu da imaju ozbiljne društvene posledice. Amnesti internešnal je, uostalom, na osnovu takvih pobuna sastavio izveštaj koji je ukrajinskoj vladi i vojsci postavio neka vrlo neprijatna pitanja o ugrožavanju civila u ratu. Zato ne bih rekao da je propaganda pobedila. Uostalom, uočljivija je baš zato što na nju može lako da se ukaže. Demokratija je u odumiranju – hoće li se vratiti na mala ili na velika vrata? Kao što sam rekao, za njeno iskliznuće u despotizam dovoljno je deset godina; za ponovno uspostavljanje inače ranjivih demokratskih načela neophodan je odgoj najmanje jedne, a neretko nekoliko generacija. Taj proces danas ne može da bude revolucionaran, spor je i ponekad deluje nedovršiv, ali bolje alternative ne postoje. Stefan Slavković