Asfaltiranje šume

Kada građani misle da se most gradi na pogrešnom mestu, a investitori i njima bliska vlast smatraju da je na pogrešnom mestu glavna zelena oaza u gradu, to je pogrešno mesto svakako pravo za frku. Istina, teško je zamisliti čudniji okoliš za natezanje sa policijom od novosadskog Šodroša. Građanin se, zavisno od interesovanja, sa policijom nateže na trgovima ili stadionima, pred fabrikama ili državnim institucijama, ali nikako tamo gde je navikao da uživa u ćutnji, sa pecaroškim štapom ili bez njega. Biljni i životinjski svet Šodroša video je čoveka u raznim izdanjima, ali u oklopu donedavno nije. Ili bar odavno nije, od vremena kada su oklopi bili obavezni modni detalj ratnika koji drži do sebe. Da nedeljna Bitka za Šodroš neće biti ravnopravna, moglo se videti još na prilazu toj oazi. Ko je posle tri po podne tuda hteo da prođe autom, policiju je morao da upozna sa sadržajem prtljažnika. Ko je došao ili prošao biciklom, nije imao šta da pokazuje, ali je imao šta da vidi. Četrdesetak policajaca Interventne jedinice, opremljenih za svečanosti poput fudbalskog derbija, rasporedilo se iznad šume. Kroz kordon je prošao i vod Žandarmerije, koji je zauzeo položaj u rastinju. Potom je isto učinilo još tridesetak svežih pripadnika IJP. Tako se i nastavilo, pa je prirodno zelenilo nedeljnog Šodroša prefarbano plavom, crnom i maslinastom, i taj je ekscentričan kolorit zlokobno podsećao na početak nekakve antigerilske operacije, budući da se u šumi, pored zametka gradilišta, nalazi i „Šodroš survajver kamp“, koji je već četiri meseca tabor „ekstremista i lažnih ekoloških aktivista“, kako ih od milošte jednoglasno nazivaju Miloš Vučević i režimski mediji. U stvarnosti, od koje se režimska vizija stvarnosti odavno odlepila, ta družina deluje ljutito, istina, ali ne više nego što bi bio ma koji ljubitelj prirode ili logike koga biste pokušali da ubedite kako za procvat flore i prosperitet faune nema ničeg boljeg od betoniranja. Kada su se kamperi i njihova protestna podrška sastali da mitinguju iznad one prve četrdesetorice oklopnika, bili su četvorocifreni. Podršku su, jasno, činili ekstremni biciklisti, ekstremni penzioneri, ekstremne majke sa budućim ekstremistima na ramenima. Pokret je već izrodio i sopstveni poetski pravac, „Šodroš haiku“, čiji su se uzorci pretvorili u protestne parole poput „Ne dam grmlje, a ni cveće, ne dam šiblje ni drveće, ne dam žunu, ne dam svice, ne dam laste, ne dam ptice“. Dobro, formalno to nije haiku, ali nesumnjivo jeste još jedno svedočanstvo o ekstremizmu - koji bi pošteni građanin usred bleska zlatnog doba Srbije zahtevao da mu još i svici sijaju? „Obmanjuju javnost da smo mi ovde neki ludaci koji ne znaju šta će sa svojim vremenom. Nismo mi počeli gradnju mosta bez arhitektonskog plana i građevinske dozvole. Nismo mi bespravno sekli državnu šumu. Nismo mi bez tendera napravili ugovor koji držimo u tajnosti“, govorio je biolog Marko Šćiban. Šćiban je podvukao da je mesto mitinga pod normalnim okolnostima stanište zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, što piše čak i u Generalnom urbanističkom planu koji je potpisao upravo doskorašnji gradonačelnik Miloš Vučević. Argumenti su se nizali rafalno, kao kliktanje ptica, a uz njih i zahtevi. „Zahtevamo da javnost ima uvid u arhitektonski projekat mosta. Zahtevamo da javnosti bude otvoren i prikazan ugovor sa „Čajna roud end bridž korporejšn“ (CRBC), kako bismo znali kolika je cena mosta zbog kojeg se zadužuju građani. Zahtevamo stratešku procenu uticaja na životnu sredinu, za koju znamo da nije urađena... Zahtevamo da se prestane sa maltretiranjem i iskorišćavanjem policije za privatne interese i zaštitu bespravne gradnje. Zahtevamo da se spreči betoniranje Šodroša i pretvaranje u nekakvu međunarodnu marinu... GUP mora na doradu, jer GUP je glup...“ I bez tog popularnog novosadskog skandiranja čitaocu je jasno da su ovi zahtevi ekstremni. Šta je nego ekstremizam zahtev građanina da zna na šta se troše njegove pare? Ima ko da misli umesto njega. Šta je nego ekstremizam ako traži da se policija ne koristi u privatne svrhe kada smo još pre trideset godina zaključili da je samo privatno vlasništvo garant društvenog napretka? I ko sme da ima nešto protiv jadne male Marine? U redu, nije Marina nego marina, ali šta je nego ekstremizam pomisao da je reka išta više od parkinga za čamce i otpad? „Dunavac, Ribarsko ostrvo, Kamenička ada, Šodroš, ovakvi kakvi su, već donose veliku korist Novosađanima i svima koji žive uz Dunav - kao mrestilište, prirodna odbrana od poplava, najveća zelena površina u gradu“, uporno je tvrdio Šćiban. Kraj mitinga bio je posebno skaredan - demonstranti su tražili dijalog koji bi „stavio tačku na ovu agoniju u šumi“ i objašnjavali onoj četrdesetorki i njihovim kolegama u rastinju da se bore i za njihova prava. Bilo je teško reći koliko je objašnjenje uspelo, jer se ispod maski izrazi lica policajaca nisu mogli videti. A i da jesu, ne bi se znalo o kojim je policajcima reč, jer su im identitet štitile i maske i nedostatak brojeva i prezimena na uniformama. Kada je protest završen, većina okupljenih je pošla šumom ka mestu gde su mašine „Milenijum tima“ prethodnih dana već pokušale da zabruje. Podelili su se u dve kolone, ali je žandarmerije bilo dovoljno da i za to bude spremna. Šodroški šetač je navikao da se probija kroz šiblje, ali štitovi su teža prepreka. Demonstranti iz prvih radova zastali su na nekoliko koraka od kordona i pozvali ostale da podignu ruke uvis kao znak da im nasilje nije na pameti. Potom su napravili još jedan korak. Napeto odmeravanje. Pa još jedan korak, i još napetije odmeravanje, i tako u obe kolone. Nemoguće je opisati bizarnost te filmske scene usred jesenjeg mira novosadskog priobalja, koju krunišu dronovi. Pored haiku poezije, borba oko Šodroša je u Novi Sad na velika vrata ponovo uvela i nadrealizam. A u jednom fragmentu Pekićevog Besnila policajac sa aerodroma Hitrou se priseća kako je u ranijoj karijeri, dok je stajao pred demonstrantima, uvek mogao da predoseti trenutak u kome će pući prva glava. Ovde ni prekognicija ni iskustvo nisu bili potrebni. Još jedan korak, i gužva počinje. Pa se smiruje. Pa se nastavlja. Ima i nekoliko povređenih. Jednoj devojci je štitom rasečeno čelo. Da, devojaka je sve više u prvim redovima protesta, ne samo ekoloških, i ne samo u Novom Sadu. Štitove na koži osećaju i narodni poslanici Đorđe Miketić i Aleksandar Jovanović Ćuta. Masa je suviše kompaktna, a novinari suviše brojni da bi je žandarmerija razbila jurišom ili masovno privodila, ali ni kordon ne popušta. Potrajalo je to. U međuvremenu je pao i mrak, tek da gužvu uvede u neke nove avangardne tokove umetnosti. Kada je postalo jasno da štitni zid neće pasti, protest se nakratko preneo na novosadske ulice. Tražilo se oslobađanje nekolicine privedenih demonstranata. Ova Bitka za Šodroš završila se nerešeno. Gradilište je ostalo na mestu, ali ostao je i kamp. Nedeljni protest je bio simbolično zakazan za datum kada je Novi Sad 1944. godine oslobođen. Sada nije, ali nema sumnje da će šodroška šuma gledati još gerile. Marko Lovrić