„Zelenije“ betoniranje nas neće spasiti

Čim izađemo na ulicu, neminovno shvatamo da su kvalitet životne sredine i uticaj klimatskih promena pitanja javnog interesa koja nikog neće zaobići. Vazduh je zagađen, a posebno je teško disati leti tokom toplotnih talasa. Hteli bismo da pređemo na stranu ulice koja je pod hladom, ili da sednemo na klupu ispod drveta. Zaglavljeni smo u saobraćaju na visokim temperaturama, a možda je i kiša poplavila našu ulicu. Želeli bismo da prošetamo parkom predveče, ali u našem komšiluku ga možda nema. Ovi problemi će se vremenom samo uvećavati. Na sajtu Klima101 možemo pročitati da se predviđa da ćemo sredinom veka imati pet do deset vrelih dana više nego sada, sa temperaturom iznad 35 stepeni. Do sredine 21. veka, ukoliko uspemo da stabilizujemo emisije gasova, leta u Srbiji će trajati oko mesec dana duže nego sada, a ukoliko ne, mogu biti duža i do dva meseca. To znači da će biti još teže disati, poplave će biti sve češće, poljoprivreda i uzgoj hrane će trpeti, a čak ni neizvesni talasi padavina i nižih temperatura tokom leta neće mnogo pomoći. U tom kontekstu, moramo da razmišljamo ne samo o problemima koje imamo trenutno, već i o prilagođavanju na situaciju koju predviđaju naučnici, a koja je svakim letom sve opipljivija. U Srbiji su se tokom tranzicionog perioda deregulacija urbanističkog planiranja i privatizacija javnih resursa držale ruku podruku, te kao rezultat imamo dominantno betonirane gradove. Prema elaboratu Generalnog urbanističkog plana za 2041, koji je bio na ranom javnom uvidu, više od polovine površina glavnog grada čine one sa minimalnom poroznošću, čineći prestonicu neotpornom na poplave - što se moglo videti i u julu ove godine, kada su ponovo tekle reke ulicama grada. To znači da se otpornost na klimatske promene umanjuje dok istovremeno njihov uticaj građani sve više osećaju na svojoj koži. Kada govorimo o rešenjima, u medijima smo preplavljeni različitim inovativnim načinima da se efekti klimatskih promena umanje. Kreću se od zelenih zidova i krovova do naučne fantastike, a nekad se luksuzni stambeni kompleksi reklamiraju kao ekološki održivi zbog toga što su, na primer, na terasama u saksijama zasađene biljke koje podsećaju na drveće. Međutim, neregulisano „zelenije“ betoniranje nas neće spasiti. Čak i kada imaju određen pozitivan efekat, ova rešenja su i dalje nedovoljna i skupa za održavanje. Ukoliko ovakve skupe intervencije postanu jedina rešenja, socioekonomski jaz u podnošenju posledica klimatskih promena biće samo još veći - budući da efekti klimatskih promena disproporcionalno utiču najviše na siromašne stanovnike (kako globalno, tako i lokalno). Najjednostavnije rešenje za ove probleme je priroda već smislila. NJega čini vegetacija koja bi umanjila negativne efekte tako što bi smanjila zagrevanje betona i samim tim temperaturu u gradu, kao i omogućila da se voda ne nagomilava stvarajući poplave, već da otiče u zemlju. U kontekstu urbanističkog planiranja, prema objašnjenju urbanistkinje Ane Mitić Radulović, jedini parametar koji uspostavlja potrebne uslove za vegetaciju je procenat zelenila na parceli u direktnom kontaktu sa tlom, koji je u centralnim delovima Beograda najčešće planiran da bude 10 odsto. Međutim, posmatrajući kako naš grad izgleda, jasno je da se ovi standardi nisu poštovali. Privatizacija zemljišta skoro uvek je rezultirala betoniranjem svakog mogućeg kvadratnog centimetra. Izgubljeno zelenilo je uglavnom na novoizgrađenim površinama, koje dodatno uvećavaju temperaturu i potrebu za novim zelenilom. Tada je malo verovatno da će grad pošumljavati gusto izgrađene četvrti, pre svega zbog toga što bi za tako nešto bili potrebni skupi procesi kao što su eksproprijacija i realokacija stanara. Dodatno, to bi bilo veoma neekološki, jer su rušenje i nova izgradnja resursno i energetski intenzivne radnje. Sve bi bilo mnogo lakše da su unapred rezervisane lokacije za neophodno zelenilo i druge javne funkcije. Urbanističko planiranje upravo tome služi, da promišlja razvoj grada decenijama unapred. Nacrt novog Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2041. kao glavnu strategiju upravljanja zemljištem predlaže dalju privatizaciju. U praksi to znači da će zemljište koje je privatizovano najverovatnije biti iskorišćeno da se izvuče maksimalna ekonomska vrednost iz njega, odnosno da će biti betoniran svaki preostali kvadratni centimetar. Ukoliko se to desi sa svim zemljištem koje grad može da proda, kako ćemo tačno unaprediti životnu sredinu i učiniti život u novoj klimatskoj realnosti podnošljivijim? Zbog toga je od ključne važnosti da slobodne zelene površine budu na javnom zemljištu, jer se na taj način one dugoročno čuvaju i omogućava se njihova dostupnost svima. Kako je tendencija da se zemljište koristi kao resurs za maksimizaciju profita, zemljište treba da ostane u javnoj svojini, jer jedino nad tim zemljištem kao društvo možemo imati kontrolu i koristiti ga za javni, a ne privatni interes. Opšta rasprodaja javnih, prostornih i prirodnih resursa zarad kratkoročne dobiti će usrećiti nekolicinu investitora, a sve nas ostale koštati više od gubitka ekonomske vrednosti prodatog zemljišta - izgubićemo i mogućnost da zajednički oblikujemo grad i odreagujemo na izazove koji nam predstoje. Stoga očuvanje javnog zemljišnog fonda mora da bude jedan od ključnih elemenata razvojne politike gradova koji će prostorno i ekonomski pružiti uslove za poboljšanje klimatske i socijalne izdržljivosti u narednim decenijama.