Ko se ovde pravi lud

Dragane Cvetković javnost i čitaoci NIN-a sećaju se kao ćerke čoveka čiji je potpis falsifikovan da bi, uz njegovu krivotvorenu saglasnost, zajedničku parcelu u Vranjskoj Banji kupila porodica narodnog poslanika SNS-a Slaviše Bulatovića. I sagradila kuću na do tada javnom vlasništvu, u delu dvorišta OŠ „Predrag Devedžić“. Znamo i da je baš tog dana, 26. novembra 2020, Draganin sedamdesetosmogodišnji otac Čedomir bio na jednoj od hemoterapija u Beogradu, te nikako nije mogao da da izjavu u nadležnoj službi i lično potvrdi da je saglasan sa navedenom transakcijom, kao i da se odriče bilo kakve naknade. Pamtimo i da je Dragana obijala pragove zvaničnika mesecima, iako živi i radi u Švajcarskoj, i da je listom pisala svim zvaničnicima, pa i predsedniku Aleksandru Vučiću, sa ciljem da istera pravdu na videlo. Javno se zna i da je njen predmet završio u Posebnom odeljenju za sprečavanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Nišu, a glavna osumnjičena je Mirjana Mladenović, obična opštinska službenica. Nedavno je, međutim, ovaj slučaj dobio novi obrt, budući da je Mladenovićeva priznala krivicu na saslušanju u niškom VJT. Dva dana pre tog događaja, Draganu je mejlom obavestio gradonačelnik Vranja Slobodan Milenković da je „Mladenovićeva disciplinski kažnjena“, budući da je Gradska uprava „utvrdila povredu radne obaveze“. „Po kom osnovu, i zašto ona, ako je upravo Milenković parafirao ugovor o kupoprodaji“, pita se Dragana, sumnjičava i prema faktu da je žalba koju je uložila Mladenovićeva odbijena kao neosnovana, jer se i tako „štite stvarno odgovorni“. O radu niškog tužilaštva isprva je imala dobar utisak, s obzirom na to da joj je načelnik Posebnog odeljenja za sprečavanje korupcije, Ivan Simeunović, rekao da sličnih slučajeva ima na hiljade, ali je ovaj kristalno jasan, pa će postupak biti sproveden ekspresno. Ali, i pored neporecivih dokaza, sudski proces je „zabagovao“. Zbog toga, ali i zato što je Vučić - iako mu je prethodno saznanja o falsifikatu dostavila ekspresnom poštom – Bulatovića „častio“ novim poslaničkim mandatom u aktuelnom sazivu Skupštine Srbije, Dragana je odlučila da lično ode u Predsedništvo. I preda ručno pisani dopis svoje majke, iskoristivši svoj dvodnevni dolazak u Srbiju. Dopis je ukazivao na priznanje Mladenovićeve, ali i problematizovao to što su na slobodi svi koji su od nje na višem položaju, a učestvovali su u proneveri, stavljajući na taj spisak gradonačelnika Milenkovića, načelnika gradske uprave Vranja Dušana Aritonovića, rukovodioca imovinsko-pravne službe Dragana Mihajlovića, i naravno Velimira Bulatovića i njegovog sina Slavišu. Potonji je, po mišljenju Cvetkovićeve, glavni nalogodavac falsifikovanja. „Znala sam da nije dovoljno da majčin dopis ostavim na pisarnici Predsedništva, jer bi se opet zagubio u hrpi sličnih dokumenata. Htela sam da sa nekim porazgovaram“, objašnjava Dragana. Ali njen stav se nije svideo obezbeđenju zdanja na Andrićevom vencu, pa joj je naređeno da izađe napolje. „Rekla sam da neću, i da me slobodno uhapse“, kaže ona. Takav njen gest bio je proizvod „afekta“, ne samo zbog nepravde koja se već godinama ne sankcioniše, već i zbog bolesnog oca kojeg je tog dana vodila na infuziju. A sutradan na komisiju u Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Paradoksalno, za par minuta, hapšenje je sprovedeno. „Policajci su me odveli u stanicu Stari grad i pustili me da čekam, bez ikakvog objašnjenja. Ubrzo su po mene došla kola Hitne pomoći, što se ama baš nikad nije desilo kad sam ih zvala ako bi medicinska pomoć bila potrebna mom gotovo nepokretnom ocu“, ističe. Tako je, po hitnom postupku ova hrabra žena nepobedivog duha završila na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Ovde ju je primila lekarka i ispitala – u prisustvu policajaca. Utvrdivši da nema indikacija za njen hitan prijem, odnosno da je sasvim „normalna“, doktorka je završila pregled, i Draganu otpustila. „Policija me je vratila u PS Stari grad gde sam razgovarala sa jednom vrlo korektnom inspektorkom. Sasvim razumevši moj problem, na kraju mi je rekla – samo vi nastavite da se borite“, navodi naša sagovornica. Za petočasovnim maltretiranjem, upriličenim zapravo da Dragana „ispadne lujka“, ostala je zvanična beleška u kojoj stoji samo njena izjava. Da li je i koliko protivpravnih radnji u celom tom brutalnom postupku izvršeno nad Draganom, eksperti Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM ne mogu da kažu, jer nemaju uvid u sva dokumenta. Jedno je ipak sigurno, kako tvrde: lekarskim pregledima bilo koje vrste mogu da prisustvuju policajci isključivo na zahtev medicinskog osoblja, i to ukoliko misle da im je bezbednost ugrožena. Pa čak i tada, službenici MUP-a moraju da budu istog pola kao i osoba koju dovode na pregled. Inače se krši pravo na zaštitu privatnih podataka pacijenta, što se defakto i desilo ovom prilikom. Takođe, ni sprovođenje u psihijatrijsku ustanovu od strane policije nije po zakonu, bez rešenja o zadržavanju, smatraju u YUCOM-u. „S obzirom na to da je Cvetkovićeva žena, teška nekih 50 kila i da nije imala oružje, ona nije predstavljala nikakvu pretnju po predsednika ili instituciju Predsedništva, pa je obezbeđenje moglo samo da je izvede napolje. Ali, kako ’šefu’ ne odgovara medijska pompa u kojoj se negativno pominje visoki funkcioner SNS-a, sigurno je procenio kao nužno da se Dragana diskvalifikuje“, kaže za NIN njen advokat Božo Prelević. Jer, kad se neko odvede na psihijatriju, svi će njegovi dokazi nadalje delovati klimavo, pa je to možda nova taktika vlasti u borbi protiv slobodnomislećih, kako Prelević podozreva. „Nijedan policajac to ne bi uradio bez naloga sa najvišeg mesta. Uostalom, na psihijatriju nije vođen ni Dragan Marić, koji je u zgradu Predsedništva ušao sa dve ručne bombe. Ali, on nije apostrofirao SNS kao krivca za svoje probleme i povod upada“, advokat ističe. Prelević skreće pažnju i na dugu genezu slučaja Cvetković. Na obećanja iz Predsedništva da će se svi Draganini navodi preispitati, koja su usledila nakon više njenih dopisa, sa sve očevom medicinskom dokumentacijom, i lažnim i autentičnim potpisom. Rezultat je bio farsa, gde je jedina kriva ispala Mirjana Miladinović, a čistih ruku ostali faktički mnogo odgovorniji. Jer, ko je imao konkretnu korist od lažiranja Čedomirovog potpisa, do Slaviše Bulatovića, kako advokat ističe. Porodična kuća Bulatovića i dalje šljašti u centru Vranjske Banje, na parceli kupljenoj uz nužan, ali očito falsifikovan potpis komšije. Dragana Cvetković smatra da bi jedini „pravni lek“ bio da se ona sruši, jer je nelegalno izgrađena. Svesna i iskustveno uverena da pravde nema u Srbiji, ona je mejlovima alarmirala i međunarodne instance, pišući Olafu Šolcu, Miroslavu Lajčaku, Žozepu Borelju… sve stavljajući Vučića među primaoce e-pošte. Iz Brisela je dobila obaveštenje da EU prati poštovanje ljudskih prava u Srbiji, o čemu se javnost redovno obaveštava, ali i da odeljenje koje se bavi Zapadnim Balkanom nema mandat da reaguje na individualne slučajeve. S druge strane, iz Beograda zamalo da dobije status poremećene osobe, i sve drugo što ovo nosi. „Često se pitam šta da rade svi oni neuki i siromašni ljudi, radni i čestiti, koji imaju sličan problem, a nemaju mogućnosti ni snage da se sa njim izbore. Uostalom, šta da rade svi oni koji imaju plate manje od 500 evra, a neko im se u porodici razboli od kancera, dok adekvatno lečenje onkološkog pacijenta košta bar pet puta više“, poentira Dragana. U zemlji u kojoj institucije ne funkcionišu i nadležni organi ne rade svoj posao nije ni čudno što većina smatra da u Srbiji za sve probleme postoji samo jedna adresa i da Vučićevom voljom sve može biti rešeno. Ali, samo ako mu to iz nekog razloga paše, ili ga neko pritisne da problem reši. Dragana Nikoletić