Dijagnoza i anamneza intelektualnih nestašluka dr Miladina

U stručnoj karijeri Miladina Kovačevića dogodio se jedan dalekosežan, istinski težak i poguban prelom. To se dogodilo prilikom njegovog izbora na jedan relativno visok činovnički položaj, a to ga, s obzirom na specifičnosti našeg političkog sistema, čini sasvim bliskim društvenoj grupi koju obično identifikujemo terminom zvaničnici. Bilo da ga klasifikujemo u tu grupu ili ga prepoznajemo kao njoj naglašeno bliskog, on je sa izborom na sadašnji položaj postao drugi čovek. Promena je bila tako velika i upečatljiva da sam ga u par prethodnih tekstova udvojio: otada pa nadalje govorim o dva Miladina, to su Miladin 1, analitički orijentisan i lucidan profesionalac koji je modelski postavljenom metodologijom znao da otkrije i argumentovano dokaže neke važne osobenosti naše privrede, i Miladin 2, koji se sav pretvorio u predanog zagovornika velikih dostignuća aktuelne vlasti kakve nijedan smotren i uravnotežen analitičar nije mogao da vidi. Naprotiv: tamo gde drugi trezveni posmatrači vide pogubne greške i teške promašaje on, kao da hoće da ispadne vidovit, vidi impresivne domete i zavidne rezultate. To ne može da se ne percipira kao profesionalno otpadništvo, kao iskakanje iz onog konceptualnog i analitičkog okvira koji kompetentni profesionalci tretiraju kao normalan i obavezujući. Takvo iskakanje iz kanona struke ne može a da se ne okarakteriše kao neka vrsta bolesti. Budući uveren da je posredi ozbiljniji poremećaj, osećam obavezu da tu bolest i imenujem. A kako drukčije nego na latinskom koji je za medicinu takoreći zvanični jezik. Za taj poremećaj nudim zasad na latinskom dva naziva: degeneratio apologetica i decadentia poltronica. Poremećaj je dovoljno poodmakao da se lako prepoznaje po nekim njegovim vehementnijim reakcijama na primedbe koje su mu upućene, kao i po tome kako propušta da reaguje na neke dramatične osobenosti našeg dosadašnjeg razvoja. U svom prethodnom tekstu pokazao sam, navodeći tačne brojeve, da je stopa rasta BDP-a u „dosovskom“ periodu 2000-2008. bila više nego dvostruko veća od stope rasta u intervalu 2012-2020, koji je njemu toliko na srcu. Za objektivnog analitičara to bi morao da bude kraj komparativne priče o tome kako izgledaju razvojni rezultati prvog („dosovskog“) razvojnog intervala u odnosu na drugi (miladinovsko-esenesovski). Ta ubitačno rečita činjenica Kovačevića kao da uopšte ne dotiče; on i dalje raspreda tvrdnju o prvom razdoblju kao potrošno destruktivnom i o drugom kao razvojno-stabilizacionom. O tako očiglednoj ogromnoj razlici između dveju stopa krajnje je nelagodno raspravljati, pa makar to bilo i u polemici sa ovim znanstvenikom. Suprotno onome što se čak i zdravorazumeki moglo očekivati, on poriče valjanost moje periodizacije i zbog nečega bira 2014. kao međašnju godinu koja razgraničava dva komparabilna perioda. Nije mogao zaboraviti nego je proizvoljno ignorisao da je 2008. izbila velika globalna svetska represija i da se ta godina, zajedno sa 2009. kao outlier, našla izvan svih normalnih, zakonitih i koliko-toliko predvidivih trendova. Ako dve godine ni po čemu ne spadaju u skupine „redovnih“ godina koje su im prethodile i sledile, šta je prirodnije nego da baš one budu kriterij za podelu analiziranog razdoblja na dva potperioda?! Za takvu periodizaciju razdoblja nakon 2000. godine postoji još jedan ozbiljan razlog: u međuvremenu je došlo do krupne promene vlasti, a sasvim je legitiman i čak imperativan pristup uporednoj analizi zasnovan na konfrontiranju dva potperioda. Biće da je najsmešniji onaj deo Kovačevićevog teksta u kome period 2000-2008. karakteriše kao vreme rasipnog i gotovo destruktivno opsesivnog okretanja potrošnji, a ovaj drugi, za njegovo srce prirasli period, kao vreme fiskalne stabilizacije, uspostavljanja finansijskog reda i realizacije zdravog, krepkog razvoja. O tome koliko je taj period bio propulzivan govori navedena ogromna, može se reći spektakularna razlika u stopama rasta, a o tome koliko je bio „stabilizujući“ najbolje, i to neporecivo, govore razlike u dinamici zaduženosti. Količnik javnog duga i BDP-a u prvom periodu, primera radi, od 2005. do 2008. u procentima kretao se ovako: 47,6 - 33,9 - 27,9 - 26,8; dok se u intervalu 2012-2019. kretao 54,6 - 57,5 - 67,5 - 71,2 - 68,8 - 58,7 - 54,4 odsto. Podaci za jedan broj godina izostavljeni su jer je zbog promena u metodologiji izostala uporedivost. Kroz promene javnog duga u odnosu na BDP ispoljavaju se sve bitne karakteristike makroekonomske stabilnosti. Valja uočiti dve stvari: prvo, ti količnici su u „njegovom“ periodu kudikamo veći nego u „mome“ i, drugo, veći deo njegovog perioda protiče u znaku povećavanja tih neugodnih količnika, dok se oni u „mom“ periodu neprekidno smanjuju. Kovačevićeve tvrdnje o nekakvoj konsolidaciji i zdravom modelu rasta proizvoljne su, nedokazane i prosto netačne. Kovačevićeve javne nastupe nazvao sam intelektualnim nestašlucima, a ovo je jedan od njih. Svoju nestašnost zorno je pokazivao i u drugim sličnim epizodama, a posebno upečatljiva jeste ona o silnoj ekspanziji zaposlenosti povodom koje se razvila polemika sa Fiskalnim savetom, pri čemu ga je ova ugledna institucija takoreći uhvatila sa prstima u pekmezu. Može se kao tačna priznati tvrdnja o spremnosti vlasti da što brže povećava zaposlenost, ali to je mač sa dve oštrice. Jer, iza te sklonosti stoji motivacija da se prekomernim kreiranjem radnih mesta dobije što više glasova na našim nezdravo učestalim izborima. Posledica te naopake politike je vrlo neprijatan višak zaposlenih u preovlađujućoj većini naših javnih preduzeća. Arbitrarnu i nekritički doziranu ekspanziju zaposlenosti Kovačević hvali na sva usta i čak zdušno podržava stagnaciju produktivnosti kao posledicu takve politike. Kovačević se ponosi onim što bi objektivan i trezven ekonomista morao da okarakteriše kao pravu makroekonomsku pogibelj. Notorna je nesposobnost, ali i nesklonost naše vlasti da u kadrovskoj politici obezbeđuje efikasna i dobro pogođena rešenja. No, manje je poznato i ostalo je skoro nezapaženo da ona ne samo što umesto kompetentnih bira poslušne nego da i od onih koji su već profesionalno izrasli i osposobljeni pravi savitljlive, pa makar i nedovoljno efikasne pokornike. Za neke od nas dr Kovačević je hodajuća potvrda i živi dokaz ove propozicije. Umesto da nastavi svoj uspešno započeti profesionalni razvitak, on se priklonio vlasti i svojim intelektualnim nestašlucima postao jedan od šampiona tabloidizacije naše elitne publicistike. LJubomir Madžar Profesor emeritus, bivši rektor Alfa univerziteta i dopisni član Slovenačke akademije nauka i umetnosti