Kako je nedorasla ruska elita odobrila širenje NATO-a

Koliko smo samo puta čuli od ruskih zvaničnika i njihovih pobornika da je NATO lagao! Da je prekršio obećanje dato Mihailu Gorbačovu još pre ujedinjenja Nemačke i raspada Sovjetskog Saveza da se neće širiti „niti jedan pedalj“ na istok. Da je NATO dao takve garancije, „pa su nas onda prevarili – jednostavno, drsko obmanuli“, formulisao je Vladimir Putin decembra 2021, u vreme kada su pripreme za agresiju na Ukrajinu već bile u punom jeku. Da li je to tačno? Knjiga Niti jedan pedalj (Not One Inch: America, Russia, and the Making of Post–Cold War Stalemate) autorke Meri Eliz Sarot, koju je 2021. na 550 stranica izdao New Haven and London: Yale University Press, čiji prikaz upravo čitate daje odgovor - nije. Međutim, taj pedalj zaista je pomenut u jednom hipotetičkom pitanju koje je tadašnji američki državni sekretar DŽejms Bejker postavio Gorbačovu, februara 1990, dok je ispipavao njegov puls u pogledu uslova pod kojima bi se Nemačka ujedinila. Znajući da su Nemci spremni da plate bilo koju (spoljnopolitičku) cenu ujedinjenja, noćna mora američke administracije bila je da će sovjetski čelnici zatražiti da ujedinjena Nemačka bude neutralna, u zamenu za povlačenje sovjetskih trupa iz istočnog dela te zemlje, koje su tamo, pod vatrom, stigle još 1945. Za Nemce bi to bilo prihvatljivo, i za političku elitu i za javnost, a evropska bezbednosna arhitektura nepovratno bi se promenila. NATO više ne bi bio isti – drastično bi oslabila američka strateška pozicija u Evropi. Glavnu polugu u tim pregovorima držala je sovjetska strana sa blizu 400.000 vojnika u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Sovjetski problem bio je ekonomski kolaps zemlje, tako da se pažljivim političkim manevrisanjem i izdašnom finansijskom pomoći došlo do rešenja koje je odgovaralo pre svih Americi. Sve se završilo međudržavnim sporazumom u kome su ministri spoljnih poslova četiri velike sile i tada još uvek dve nemačke države svojim potpisima definisali budućnost: ujedinjena Nemačka u NATO-u, povlačenje sovjetskih trupa iz te zemlje, bez bilo kakvih garancija, bilo kakvih obaveza u pogledu (ne)širenja NATO-a na istok. Sovjetska izvršna vlast je potpisala, a parlament ratifikovao, taj sporazum, kojim sovjetska strana nije dobila nikakve garancije u pogledu (ne)širenja Alijanse, izgubivši poslednju delotvornu pregovaračku polugu – trupe u Nemačkoj. Da li je Sovjetski Savez u ovom sporazumu mogao bolje da prođe? Verovatno da jeste, ali autorka knjige jasno stavlja do znanja dve stvari: tešku, haotičnu ekonomsku situaciju u kojoj se Sovjetski Savez tada nalazio, i političko-diplomatsku bezidejnost i nedoraslost Gorbačova i cele tadašnje sovjetske političke elite. Živeli su oni u ubeđenju da će sistem u kome su vladali opstati još najmanje hiljadu godina, a urušio se u trenutku, pa se nisu baš najbolje snašli. Neki, ne samo u Rusiji, to im nikada neće oprostiti. No, daleko od toga da je ova knjiga satkana isključivo od odgovora na pomenuto pitanje. Ona je sjajna studija o izborima pred kojima su se našli glavni igrači u ogromnom geopolitičkom preobraženju tokom poslednje decenije prošlog veka, do kojeg je dovelo urušavanje sovjetske imperije u istočnoj Evropi. Američka politička elita je mogla da bira između, s jedne strane, saradnje sa Rusijom, usmerene na formiranje nove bezbednosne arhitekture u Evropi, bez novog razgraničenja, kao i na kontrolu i ograničavanje nuklearnog naoružanja, i s druge, širenja NATO-a na istok, uz neizbežno uspostavljanje nove zavese, ne neminovno gvozdene. Na početku je prevladala ideja saradnje – tako je i ozvaničeno Partnerstvo za mir, okvir za vojnu saradnju koji je uključivao Rusiju kao punopravnog člana. Međutim, ratoborniji deo administracije, okupljen oko Saveta za nacionalnu bezbednost i Stejt departmenta (Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk), potkopao je ideju saradnje i ubedio tadašnjeg američkog predsednika da je širenje NATO-a bolje rešenje. Ruska politička elita je i dalje bila bezidejna i nedorasla, bez inicijative na spoljnopolitičkom planu, reagujući, uglavnom, na poteze koje je povlačio Zapad. A svojim inicijativama kod kuće – granatiranjem, uz civilne žrtve, sopstvenog parlamenta i brutalno vođenim Prvim čečenskim ratom – uspela je, nenamerno, da osnaži „jastrebove“ u SAD, one koji su tvrdili da je Rusija problem, a ne deo rešenja. Istočnoevropske zemlje, koje su decenijama patile pod sovjetskim jarmom, nisu imale mnogo dilema – za njih je prioritet bio da se obezbede od ponavljanja tog scenarija. U širenju NATO-a videle su odgovarajuću garanciju. Kada se tome doda da su čelnici tih zemalja bili moralni autoriteti, poput Vaclava Havela i Leha Valense, ljudi koji su robijali zbog svojih ideja, njihova politika dala je vetar u jedra „jastrebovima“ u Vašingtonu. Nezavisno od toga, ne treba imati iluziju da je NATO „umarširao“ u istočnoevropske zemlje. Naprotiv, te zemlje su žarko želele da uđu u alijansu i njihov ulazak u NATO je proslavljen – shvaćen je kao garancija da sovjetske-ruske trupe više nikada neće umarširati na njihovo tlo, što su u istoriji često činile. Zbog toga autorka knjige smatra (knjiga je objavljena pre početka agresije na Ukrajinu) da je širenje NATO-a bilo dobro za istočnoevropske zemlje. No, njen odgovor na pitanje da li je to širenje bilo dobro za Ameriku nije jednoznačan. Pomalo je razočarana što je uspostavljena nova gvozdena zavesa, i što je nivo saradnje dve nuklearne sile danas daleko ispod onoga koji je mogao da bude. Smatra da je u pitanju propuštena prilika – preobraženje je moglo da bude daleko bolje od onoga koje je ostvareno. Za nju je Partnerstvo za mir bila superiorna opcija u odnosu na širenje NATO-a, kojom bi se, prema njenom mišljenju, ostvarili i bezbednost istočnoevropskih zemalja i saradnja sa Rusijom, bez novog strateškog razgraničenja. Autorka ne postavlja pitanje da li je širenje NATO-a bilo dobro za Rusiju. Međutim, knjiga nudi obilje informacija na osnovu kojih čitalac sâm može da donese zaključak da je to širenje potkopalo poziciju dela ruske političke elite koji je budućnost svoje zemlje sagledavao u liberalnoj demokratiji i tržišnoj privredi. Širenje NATO-a pospešilo je percepciju o postojanju spoljne pretnje Rusiji, što je ojačalo snage čvrste ruke, konzervativce sovjetske provenijencije, pobornike autokratske vladavine i državno-tajkunskog kapitalizma. Tako je sâm Zapad načinio medveđu uslugu ruskim prozapadnim političkim snagama. To širenje možda nije bilo odlučujuće, ali je svakako doprinelo da Rusija danas bude gora zemlja nego što je mogla da bude. U tom smislu, istorijska odgovornost za tragediju koja se upravo odigrava nije samo na jednoj strani. No, čitalac može da ode i korak dalje, pa da postavi retroaktivno hipotetičko pitanje: kako bi se odvijale stvari u Rusiji da se NATO nije širio na istok? Izvesno je da bi postsovjetska Rusija bila zemlja snažnih političkih i ekonomskih nestabilnosti. Neizvesno je, međutim, da li bi se to razrešilo na drugačiji način od uspostavljanja autokratske političke ravnoteže i državno-tajkunskog kapitalizma. Izvesno je, na osnovu informacija iznetih u knjizi, da bi politički uspon Vladimira Putina, kao simbola te ravnoteže, mogao da usledi i bez širenja NATO-a. Čini se, takođe, da nostalgija sa starim, imperijalnim vremenima nije imala snažno uporište u tom širenju. Putinova izjava da je propast Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa 20. veka dobro je odjeknula u ušima mnogih koji bi da se vrate dobra stara vremena carstva, ma kakvo ono bilo. Kako piše istoričar Dominik Liven, carstva se po pravilu rastaču uz ratove, smrt i razaranja. Sovjetsko se raspalo mirno, gotovo bez ispaljenog metka. Sada je u Ukrajini na naplatu stigao račun, možda ne za raspad tog carstva, nego pre za pokušaj njegov obnavljanja. Uz svu nepromišljenost, kratkovidost i bahatost Zapada, rat u Ukrajini je, ipak, započela samo jedna strana. Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji Skraćena i prerađena verzija prikaza knjige objavljenog u Analima Pravnog fakulteta, koji je dostupan na: https://anali.rs/arhiva/anali-2022-vol-70-3/