Vatrogasac u ludoj kući

Dominik Kamings, mastermajnd kampanje za izlazak Velike Britanije iz članstva u Evropskoj uniji 2016. i siva eminencija u vladi Borisa DŽonsona, pre nego što se potkraj 2020. s tadašnjim premijerom nepovratno razišao - da bi potom postao njegov oštar kritičar - letos je u javnost izašao s intrigantnom tezom. Nakon što je početkom jula posle niza skandala u vladi i stranci, te ostavki velikog broja ministara, bio nateran na povlačenje s premijerske pozicije, DŽonson je - tvrdio je Kamings - u nadmetanju za novog lidera konzervativaca, a time i novog premijera, kandidaturu ministarke spoljnih poslova Liz Tras podržao, i druge u partiji nagovarao da isto postupe, zato što je sa sigurnošću računao s tim da se ona, takva kakva je (a to će reći: nedorasla zadatku), na premijerskoj funkciji neće snaći i da će doživeti krah; što bi onda, s obzirom na podršku koju DŽonson i dalje uživa u delu stranačkog establišmenta i pogotovo partijskoj bazi, stvorilo uslove za njegov trijumfalni povratak na čelo torijevaca i u Dauning strit 10. Mnogima se tada učinilo da Kamings preteruje, ali ih je razvoj događaja nakon prošlonedeljne kulminacije rasula u redovima Konzervativne stranke i ostavke Trasove posle samo 44 (ili 45, zavisi kako ko računa) dana provedenih na dužnosti naterao da razmisle još jednom. Ubeđen da je njegova sposobnost da obrlati koga god i kad god treba i dalje neokrnjena - uprkos onolikim dokazima da je pročitan do kraja - DŽonson je prekinuo odmor na Karibima i vratio se u zemlju, te dvoje pretendenata na mesto novog šefa stranke, Rišija Sunaka i Peni Mordant, pokušao da, sve pozivajući se na jedinstvo i njegovom zaslugom nikad podeljenije partije, nagovori da mu se poklone i raščiste mu put povratka na čelnu poziciju. Što su oni glatko odbili da učine - Mordantova je otišla i korak dalje, zatraživši od DŽonsona da on bude taj koji će podržati njenu kandidaturu - pa je bio primoran da obznani kako je, teška srca, odlučio da se ipak ne kandiduje ponovo. I to, tako je barem tvrdio i tako su ponavljali njegovi preostali podržavaoci, iako je za kandidaturu navodno obezbedio podršku 102 torijevska poslanika. (Minimum da bi se ušlo u konkurenciju u ovog puta drastično skraćenom postupku izbora novog lidera iznosio je 100, a ako bi taj uslov ispunilo njih dvoje ili troje - torijevci u aktuelnom sazivu Donjeg doma imaju 357 poslanika - poslednju reč bi imali registrovani članovi Konzervativne stranke.) I, dodao je, iako je ubeđen da bi partiji i na izborima 2024. doneo pobedu uverljivu poput one iz 2019. godine. „Verujem da imam mnogo toga da ponudim, ali se bojim da ovo jednostavno nije pravi trenutak za to“, zaključio je DŽonson, nekako uspevajući da u isti mah zazvuči i snuždeno i besramno. I tako je izbegnuta katastrofa koja bi po razmerama nadmašila čak i onu u kakvu se pretvorila trogodišnja haotična DŽonsonova vladavina, te jednoipomesečnu slepstik tragikomediju s Liz Tras u glavnoj ulozi: drugog dolaska razbarušenog plavokosog mesije neće biti. Zasad barem; a najbolje bi bilo - ni bilo kad kasnije. Malo ko je, inače, i poverovao da je DŽonson zaista obezbedio podršku 102 poslanika, pošto mu je tek upola manji broj njih tu podršku tokom prošlog vikenda i javno izrazio. Pre će biti, veruje se, da je odlukom da se ne kandiduje samo izbegao javno poniženje koje bi neizbežno usledilo kad bi se ispostavilo da je stvarni broj daleko niži; drugim rečima, da se u trku nije upustio jer za nju nije mogao ni da se kvalifikuje. Kako god, ako je Kamings onomad tačno nanjušio šta je bila DŽonsonova namera, onda mu je lukavi plan - što bi rekao Boldrik iz Crne guje - makar jednim delom propao i zbog toga što je do očekivanog kolapsa Trasove došlo isuviše brzo: sećanja na DŽonsonovu toksičnu vladavinu još su toliko sveža da bi njegov comeback posle tako malo vremena bio i izvodljiv, a kamoli prihvatljiv. S bivšim premijerom nateranim na apstinenciju, izbor koji su torijevski poslanici imali pred sobom sveden je na onaj između Sunaka, čija je letošnja ostavka na mesto ministra finansija pokrenula lavinu koja je odnela DŽonsona - što mnogi u stranci i dalje ne mogu da mu oproste; i Mordantove, svojevremeno (ni tri meseca) ministarke odbrane u vladi Tereze Mej, a u timu koji je sastavila Trasova zadužene za sprovođenje vladine politike u Donjem domu parlamenta. Na kraju, ipak, njihovog odmeravanja snaga nije ni bilo, jer Mordantova nije obezbedila pomenuti minimum od makar 100 poslaničkih glasova koji bi joj garantovali da će konačna odluka o tome ko će voditi konzervativce - i vladu - ponovo biti poverena partijskom članstvu. (Istom onom članstvu koje je svoju nekompetentnost da odlučuje o takvim stvarima pokazalo time što je letos za novog šefa izglasalo Trasovu, a ne Sunaka, iza koga je i tada stalo pojedinačno najviše torijevskih poslanika.) Bukvalno minut pre nego što je u ponedeljak rano popodne istekao rok do koga su pretendenti bili dužni da dostave dokaze o tome da uživaju trocifrenu podršku parlamentarnih kolega, Mordantova je obznanila da se povlači iz trke, pa nije bilo potrebno ni prebrojavati prikupljene glasove: Sunak je, kao jedini koji je ispunio postavljeni uslov, automatski postao novi lider Konzervativne stranke, da bi u utorak od Trasove preuzeo i mesto britanskog premijera, kao prva osoba azijskog porekla na toj funkciji i, budući 42-godišnjak, najmlađi u poslednjih dvestotinjak godina. To je u aktuelnoj situaciji, posle tektonskog potresa koji je izazvao sumanuti ekonomski program Trasove i njenog nesrećnog ministra finansija Kvasija Kvartenga - čija su neoliberalna snoviđenja Britaniju na međunarodnom tržištu preko noći pretvorila u visoko rizičnu ekonomiju, a milionima Britanaca otplatu stambenih kredita učinila nemogućom - najviše čemu je iko i mogao da se nada. Ne zato što je Sunak bogomdan za premijera, još manje za premijera kakav je današnjoj, Bregzitom i svim onim što je on pokrenuo načisto sluđenoj, dezorijentisanoj Britaniji u ovom času potreban. Već zato što, koliko god i sam robovao ekonomskim dogmama prirođenim britanskim konzervativcima, makar ne živi u svetu ideoloških fantazija u kome obitavaju Trasova i najveći deo profesionalno nekompetentnog i moralno nesolidnog društva koje je - pri njegovom sastavljanju rukovodeći se lojalnošću a ne sposobnošću - u svom kabinetu okupila. A moglo bi i ovako da se kaže: imajući na umu to koliko današnja Konzervativna stranka oskudeva u kvalitetnim kadrovima, posebno kad je reč o popunjavanju ministarskih pozicija, Sunak je - uz sva ograničenja i stanovitu količinu putera na glavi (o čemu nekom drugom prilikom), pa i relativno neiskustvo (poslanik je tek sedam godina, a na ministarskoj poziciji je proveo manje od dve i po todine) - u tako lošoj konkurenciji još i najprihvatljiviji izbor za premijersko mesto. Nesporno je, u najmanju ruku, da se tržišta slažu s takvim viđenjem: čim je postalo jasno da sve vodi tome da Sunak postane premijer, funta je krenula da raste a troškovi britanskog zaduživanja da opadaju. Još neuporedivo bolje bi bilo kad bi konzervativci prihvatili argumentaciju da je politička i socio-ekonomska kriza u kojoj se Britanija nalazi toliko duboka, sada i dodatno pogoršana kratkotrajnim ali razornim delovanjem vlade koju je na svoj neponovljivi način pokušala da vodi Trasova, da je jedini ispravan način da se stvari preseku raspisivanje prevremenih izbora - kao što ovih dana ponavljaju i glavna opoziciona stranka, laburisti, i treća po snazi u Donjem domu, Škotska nacionalna partija. No torijevcima, naravno, tako nešto ne pada na pamet; to je, u prvom obraćanju nakon što je proglašen pobednikom, podvukao i Sunak. Konzervativna stranka od takve mogućnosti s razlogom zazire, jer bi na izborima koji bi usledili ubrzo pretrpela siguran poraz: stanje u kome se partija nalazi toliko je loše da je još samo zajednički interes pripadnika njenog establišmenta - onaj da se opstane na vlasti - zadržava na okupu. Otud i Sunakov borbeni poklič upućen partijskom članstvu u trenutku trijumfa - „ujedinimo se ili smo gotovi“ - zbog čega ga već prozivaju da je stranku stavio iznad države. Ali u suštini ne greši: da bi mogao da vodi zemlju, prvo mora da uspostavi kakav-takav red u torijevskoj ludoj kući. A s obzirom na to šta su za sobom ostavili DŽonson i Trasova, pitanje je ne samo da li je tako nešto u stanju da izvede Sunak, već i bilo ko drugi ko bi se našao na njegovom mestu. Vladan Marjanović