Režirani zločin

Pretposlednjeg dana oktobra, navršava se sto godina od trenutka kada je italijanski kralj Vitorio Emanuele III predao u ruke vođi Fašističke nacionalne partije mandat za sastav nove vlade. Tako je, posle četiri i po godine, od kako je na milanskom trgu San Sepolkro 15. aprila 1919, Benito Musolini, bivši socijalista, bivši direktor urednik partijskog lista Avanti, zagovornik ulaska Italije u rat (zbog čega je 1914. izbačen iz partije), sa šarolikom, malobrojnom grupom sledbenika, posle jednog napada na povorku socijalista, proglasio osnivanje novog, fašističkog pokreta (Fasci di combattimento - borbeni savez), uspeo da se uspne na vrh vlasti. Pred očiglednom pretnjom pohoda i napada fašista na prestonicu kralj nije potpisao dekret o opsadnom stanju koji je predložila vlada, i umesto da bude uhapšen, Musolini je pozvan da sastavi novu vladu. Ona je bila, formalno, koaliciona a raspored snaga pokazao je nameru Musolinija da u svojim rukama koncentriše što više poluga moći. Naknadna procena savremenika bila je, da je bio dovoljan jedan plotun rimskog garnizona da rasprši zbrda-zdola iz cele Italije sakupljene i slabo naoružane fašiste i pokopa Musolinijev san o osvajanju vlasti. Ali, ni jedan metak nije ispaljen a nekoliko hiljada fašista je trijumfalno umarširalo u italijansku prestonicu. Tako je postalo jasno da je ova predstava režirana i izvedena uz sekundiranje samog vrha države, u Kvirinalu, a ne na ulicama Rima. Musolini, bivši socijalista, antimonarhista, republikanac i antiklerikalac, postao je predsednik kraljevske vlade, prvi koji je, od ujedinjenja Italije, prihvatio saradnju sa Vatikanom i sklopio konkordat. NJega je u delanju do kraja vodio brutalni pragmatizam i prevrtljivost, a svoje zapaljive revolucionarne retorike odrekao se veoma brzo. Postavljajući pitanje o uzrocima uspona jednog, na početku minornog radikalno desničarskog, nacionalističkog pokreta, koji je na prvim izborima 1919. doživeo brodolom dobivši manje od pet hiljada glasova, da bi već 1921 njegovo članstvo naraslo na sto hiljada militarizovanih skvadrista, može se reći, da je put ka vrhu vlasti fašistima bio „popločan“ od strane nekoliko raznorodnih faktora. Musolini je ušao u parlament - kao predstavnik desnice na listi „nacionalnog bloka“ premijera Đovanija Đolitija, iskusnog i veštog političkog mešetara i vođe liberala, koji je želeo da ovim savezom, na jednoj strani suzbije dalje jačanje levice, a na drugoj, da „neutrališe“ radikalizam fašista. To se brzo pokazalo kao još jedna od pogrešnih, tačnije, fatalnih političkih kalkulacija tradicionalne političke elite. Druga činjenica koja je išla naruku Musoliniju, od novemba 1921. neprikosnovenom šefu Fašističke nacionalne stranke (koji je sve više titulisan kao duče-vođa, i sve upadljivijim diktatorskim ličnim kultom), bila je neodlučnost i sve veći raskol italijanskih socijalista, u jednom momentu, najsnažnije političke snage u zemlji. U januaru 1921, došlo je do konačnog rascepa i odvajanja radikalno-revolucionarnog krila, od kojeg je osnovana Komunistička partija Italije. Strah industrijskih barona industrijskog severa i krupnih zemljoposednika Lombardije od širenja boljševičkog modela, stanje neobjavljenog građanskog rata, duboka politička, privredna i socijalna kriza iz koje stare političke snage nisu mogle da izvuku zemlju, uz podgrevanje nezadovoljstva nacionalista zbog „osakaćene pobede“ Italije, koja je ostala „uskraćena“ za dobar deo teritorija obećanih 1915. Londonskim ugovorom sa Antantom - sve je išlo naruku fašistima. Podršku, finansijsku i političku od strane predstavnika krupnog kapitala, koja je bila neophodna, dobijao je sve uspešnije, tako da su obilne „transfuzije“ novca omogućile da članstvo militarizovane stranke počne nezaustavljivo da raste. Broj članova Fašističke stranke narastao je do jeseni 1922. na preko 300.000 članova. Fašisti su nudili jednostavna rešenja za italijanske unutrašnje nevolje i spoljnopolitičku frustraciju: „novu“, svemoćnu nacionalnu državu, „očišćenu“ od levice i demokratske opozicije, koja se neće obazirati na pitanje političkih sloboda i prava njenih građana, uz gušenje nasleđenih institucija parlamentarne demokratije, institucionalizovanje ekstremnog nacionalizma, konačni obračun sa socijalistima i komunistima, ispunjenje svih teritorijalnih aspiracija, po potrebi ratom. Savremenici, pre svega sa evropske konzervativne desnice, među kojima je bio i Vinston Čerčil, očevidac nasilja fašista, ipak je govorio, da „fašizam stoji na strani zakona i reda“. Američki poslanik u Rimu Čajld izvestio je Vašington, posle marša fašista kroz rimske ulice 31. oktobra, da je to bila „lepa revolucija mladih ljudi. Nema opasnosti...svima nam se dopalo“. Dobar deo italijanskih Musolinijevih protivnika dočekao je promenu vlasti sa potcenjivanjem. Na početku mandata, u godinama 1922-1924, Musolini je bio prinuđen da podnosi i opoziciju i postojanje Parlamenta, trpi kritike preostale slobodne štampe, da bi posle krize izazvane mučkim ubistvom vođe socijalista Mateotija, od 1925, otvorio proces stvaranja totalitarne države. Ovo je bilo praćeno brisanjem preostale opozicije i poslednjih tragova parlamentarizma, sankcioniše se svaka kritika, osnovan je vrhovni vanredni sud, uvedena stroga cenzura, pojačane su mere fizičkog uklanjanja protivnika. Fašistička stranka je bila jedina dozvoljena, organizovana je fašistička milicija kao vid partijske vojske odgovorne samo Musoliniju, stvoreno je Veliko fašističko veće, i vršena sistematska fašizacija svih segmenata društva i države. Italijanski fašizam uključio je u svoj idejni korpus i antsemitizam uvođenjem „rasnih zakona“ 1938. godine. Ono što je Musoliniju ostalo kao smetnja, koje nije mogao i nije se usuđivao da je ukloni s puta ka apsolutnoj vlasti, bio je kralj, kojem je položio zakletvu i koji je bio vrhovni komandant armije. Musolini je morao da prihvati da je, uprkos stvarnoj moći i sveprisutnom ličnom kultu koji je oko njegove ličnosti sistematski građen, bio, ipak tek drugi na piramidi vlasti. Italijanska vojna sila, izgrađivana uz ogromne izdatke, trebalo je da potvrdi snagu fašističkog režima ratujući u Etiopiji, Španiji, Albaniji i Grčkoj. Musolinijev režim bio je i glavni finasijer i sponzor separatističkih i terorističkih organizacija i pokreta koji su delovali protiv jugoslovenske države, a jedan od rezultata ove aktivnosti bilo je ubistvo jugoslovenskog vladara u Marseju 1934. Bila je uz nacističku vojnu silu najveća okupaciona sila u Jugoslaviji i Grčkoj 1941-1943, učestvujući u njihovom komadanju, ratnim zločinima, ali, sve više igrajući podređenu ulogu u odnosu prema nemačkim saveznicima. Neuspesi u ratu, sve veća zavisnost od nemačkih saveznika, ekonomske nedaće koje je doneo rat, rastuće nezadovoljstvo i otpori prema Musoliniju i njegovom režimu bili su sve uočljiviji. Iskrcavanje savezničkih anglo-američkih snaga na italijansko tlo u proleće 1943, dovelo je početkom septembra do pada Musolinija, koga je smenio kralj u pokušaju da spase i sebe pred potpunim porazom Italije. Iz internacije gde je posle zbacivanja bio smešten, izbavili su ga po Hitlerovom naređenju, nemački padobranci. Musolini je na severu Italije pod nemačkom okupacijom, kao nemačka marioneta, osnovao svoju „Socijalnu republiku“, kao ostvarenje, kako je verovao, „teorijski čistog modela“ fašističke države, oslobođene tereta stare države, monarhije i njenog uticaja. Dok je pokušavao da pobegne, prerušen u nemačku uniformu, zarobili su ga italijanski partizani i streljali 28. aprila 1945. godine. NJegov leš, sa telima njegove ljubavnice Klare Petači i saradnika Staračea i Pavolinija, obešeni su na milanskom trgu Loreto, postao je meta gnevne mase. Musolinijevo telo je početkom 1950-ih prebačeno u porodičnu grobnicu-mauzolej u rodnom Predapiju u provinciji Romanja, gde je 1883. kao sin kovača-socijaliste ugledao svet. NJegov grob je postao mesto hodočašća stotina hiljada onih za koje je, iz različitih razloga, Musolinijeva ličnost imala i dalje svoj mračni magnetizam. Tako se može reći, da je „dučeov“ kult ostao zastrašujuće živ, dok se fašizam bez obzira na poraz u ratu, pokazao takođe u različitim oblicima, i u okolnostima Hladnog rata, ali i danas, sposobnost za političku, ideološku i društvenu mimikriju i presvlačenje u nove forme, ugrađujući se u nove partije i pokrete i prilagođavajući se novim prilikama. Musolinijev lik je prefabrikovan u „brend“ desničarske popularne kulture, pa je tako moguće, na ulicama italijanskih letovališta pronaći Musolinijeve biste svih veličina, u prodavnicama pića prodaje se vino sa njegovim likom na etiketi. Relativizacija Musolinijeve uloge i prirode fašizma deo su talasa „revizije“ i tumačenja brutalnog i tragičnog iskustva koje je fašizam doneo Italiji i zemljama koje su se našle na udaru realizacije Musolinijevih imeprijalnih planova. Musolini jeste „činio neke greške“, ali je učinio i „dobre stvari za Italiju“- opšte su mesto izjava koje su se čule i dalje se čuju iz redova njegovih starih i novih sledbenika, ali i sa vrha partija italijanske desnice, iz čijih je redova koalicija stranaka čiji su lideri obrazovali novu vladu, nekoliko dana pre stogodišnjice „Marša na Rim“. Autor je redovni profesor Opšte savremene istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu