Pokretač i podstrekač promena

Na jednoj fotografiji Miodraga Bulatovića, pisac iz poluprofila posmatra čitaoca i hvalisavo mu nudi svoje oštre crte lica na uvid. Visoko čelo i još viši zalisci, nos dugačak kao u lisice i varljivo tople oči – svi ovi elementi usklađeni su širokim, satanskim osmehom. „Ti meni nemoj verovati, ali znaj: ni moje zlo nije od ovoga sveta… zato mene ljudi vole mrzeći me, to Nemci kažu: Hassliebe, ljubav kroz mržnju, a ja svojim savremenicima vraćam istom merom. Možda za pisce važi samo to paradoksalno pravilo: što gori čovek, to bolji pisac“, rekao je jednom Bulatović književnom kritičaru i članu NIN-ovog žirija Milutinu Srećkoviću, kako se potonji seća u drugoj knjizi Poslova i snova (Biblioteka „Milutin Srećković“, Smederevska Palanka). Ova opaska sugeriše dvojakost piščeve ličnosti, koju je osetio i Borislav Mihajlović Mihiz, rekavši da ona „dolazi sa strane zla“, ali i da sadrži skoro nadnaravni talenat (što su smatrali i Dobrica Ćosić, Ivo Andrić, Nikola Milošević…). Prvo, inteligencijom demijurga lako je zaključio da granice stvarnog i stvorenog mogu da budu efemerne, te da pišući knjige ispisuje i životopis, ne samo svoj, nego i jugoslovenske književne scene; životopis u kojem je i protagonista i antagonista, i spasilac i zločinac, oklevetani klevetnik, hvalisavi (anti)heroj sopstvene mašte. „Ko izdrži Bulatovićevu priču o njegovoj genijalnosti, shvatiće zašto su svi drugi mali i bezvredni“, pisao je Srećković. Iz ove procene proističe druga dimenzija Bulatovićevog temperamenta: znao je da je vraški dobar pisac, iskričavi glas posleratne jugoslovenske proze i da će ga čitati i oni koji ga mrze ili preziru – iz razloga češće kuloarskih nego poetičkih. Bulatović na književnu scenu izlazi 1955. godine sa zbirkom antiarivističkih pripovedaka Đavoli dolaze; u njima se susreću devijanti, prostitutke, umetnici i ostali sitni kriminalci koji svoju transgresivnu suštinu duguju strukturnoj nemogućnosti da se izdignu iz gradskog taloga. Božjim ljudima Borislava Stankovića iz 1902. godine u Bulatovićevom viđenju sveta na vrhu čela izrastaju figurativni rogovi; ipak, tematska sličnost dveju zbirki je nesporna, kao i razumevanje koje su dvojica pisaca imali za svoje likove. Međutim, tamo gde ih je Stanković u tišini i krišom pričešćivao, Bulatović ih je vodao na povocima i prikazivao savremenim socrealističkim ideološkim i estetskim komesarima kao pukotine u postrevolucionarnom periodu. „Od čega zapravo pate ti njegovi ljudi? Od manije veličine u prvom redu, od manije gonjenja, od sujete prerasle sve okvire, od želje za veličinom, od zavisti, od zlobe, od nemoći ako već ne pate, jednostavno od kliničkih bolesti“, pisao je Mihiz o Đavolima, a pomalo i o samom Bulatoviću; pisac je to znao, pa je ogledalo podigao ne samo prema sebi, nego i prema društvu. Branimir Šćepanović reći će da je bio „čovek uvrnut u poetičkom smislu, pomalo dijaboličan“. „U njegovoj prozi“, zapisaće Srećković, „čovek više ne ide u pakao – pakao je ušao u čoveka.“ Ta inverzija katabaze nastavila se u Vuku i zvonu (1958, čiji je podnaslov „o ognju, zatočenicima i još nekim ljudima“), a prvu važnu stanicu našla je u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), u kojem se opisuju dešavanja koja okružuju jednu svadbu i jednu sahranu nadomak Bijelog Polja. Ovi tradicionalni rituali prelaska u delu venčavaju libidalnu i destruktivnu energiju. Sadizam likova je nepatvoren i masovan; oprost i želja za iskupljenjem jednako su snažni, ali individualni, i u tom se erotološko-tanatološkom igrokazu ukazuje Bulatovićeva tematološka dinamika: zlo je stihijsko i urođeno, a dobro nasušno, iako na granici ljudskog iskustva. Jugoslovenska književnost dobila je u Petlu jedno od svojih najvrednijih dela, ali jugoslovensko društvo na njega još nije bilo spremno. Kada je Bulatoviću trebalo dodeliti NIN-ovu nagradu, žiri je odlučio da je ne da nikome, tvrdeći da nijedan rukopis nije zadovoljio estetske kriterijume. To je ujedno bio jedini put da je ova nagrada ostala bez laureata. Ipak, knjiga je utrla put Bulatovićevoj planetarnoj popularnosti – prevedena je na dvadesetak jezika, a Bulatović je konačno počeo da dobija ne samo književno, nego i društveno priznanje za kojim je neutaživo čeznuo. U svojstvu pseudodisidentske zvezde je počeo da se pojavljuje u svetskim metropolama, pa i da druguje s Kamijem, Sartrom, Pazolinijem, Beketom, ili je makar tako tvrdio. „U zlatnom dobu svoje književne slave – kako svedoči Mirko Kovač – Bulatović se u stranoj štampi pojavljivao više i od samog Josipa Broza“, kaže za NIN književni teoretičar iz Instituta za književnost i umetnost Igor Perišić i podseća da uz Andrića i Milorada Pavića čini trojac najprevođenijih srpskih pisaca. Bulatović je svoju narednu knjigu Heroj na magarcu (1963) iz samoizgnaničkog protesta prvo objavio u inostranstvu, da bi se na srpskohrvatskom pojavila četiri godine kasnije. Potom 1968. pred javnost izlazi s delom čiji je naslov gotovo doslovan prst u oko – Rat je bio bolji, impliciralo se: od pakta. Tek 1976. godine, Bulatović će osvojiti NIN-ovu nagradu za roman LJudi sa četiri prsta, a žiri, takođe prvi i jedini put, neće javno obrazložiti odluku. Četvoroprstaši prate sudbinu istočnoevropske, a naročito jugoslovenske emigracije u kaljuzi zapadnoevropskih kriminalnih tokova, kovitlace nasilja, seksa, opijanja, gordosti, ali i večnog traganja za dostojanstvom bića, ako već ne i čoveka. Slikovnost još više liči na onu iz uobrazilje Hijeronimusa Boša – makabristička je, renesansno karnevalska, nalik procesiji, gde nad kolonom svih prethodnih heroja, magaraca, đavola, četvoroprstaša, jahača, vukova i crvenih petlova stoji piščev isceren lik, a ispod nje stoji prazno mesto – za čitaoca. Upravo tu se Bulatovićev satanski osmeh ukazuje kao mefistofelski: želeći da čini zlo, uvek je stvarao dobro, jer njegova je grozničava svetogradnja suštinski inkluzivna. U svojim rečenicama, za koje je neko rekao da liče na voz koji je iskočio iz šina i nastavio da se kreće kroz brda i jaruge, Bulatović je čoveka nemilosrdno ogoljavao, rugao mu se i šamarao ga, ali ga je i krvnički branio. Apologija ljudskog kakvu može da osmisli samo antropološki, ne pesimista, nego cinik. Oni skloni psihologizaciji pomisliće da je Bulatovićevo infernalno osećanje sveta niklo u piščevom dečaštvu kada je njegov teča, „beli Rus“ po imenu Fjodor Arhipov, u razmirici usmrtio njegovog oca naočigled dečaka. Nota bene, ubistvo se odigralo u selu Oklade pokraj Bijelog Polja, pa su običaji nalagali da Arhipova dokrajči Miodrag, kome nije bilo ni deset godina; dalju tragediju navodno je osujetila dečakova majka. Ipak, ne postanu sva siročad neizostavno parče kulturne baštine. Isto tako, retko koji nesporni klasik u roku od nekoliko decenija zapadne u pozadinu čitalačke pažnje, što se Bulatoviću desilo. Perišić čitaoce NIN-a podseća da je Bulatović i dalje ispod akademske lupe, te da se nalazi u obaveznim programima studenata srpske književnosti, a profesorka na novosadskom Filozofskom fakultetu i nekadašnja članica NIN-ovog žirija Vladislava Gordić Petković upućuje na knjigu Sanje Perić Književnost i ishodišta iz 2020. godine, u kojoj se na primeru nekih Bulatovićevih tumača pokazuje opasnost od rasplinjavanja nad delom toliko izazovnim i protivrečnim, ali i, na koncu, neravnomerno proučenim. Uostalom, kaže naša sagovornica, pozivajući se na procenu svog beogradskog kolege Mihajla Pantića, Bulatović je ređe bio kritički vrednovan dok je bio naveliko štampan. „Pantić ga smatra prozaistom ’povlašćenog, evolutivnog značaja za genezu modernističke poetike u srpskoj književnosti posle Drugog svetskog rata’. Bulatovićeva priroda je, kao i njegov postupak, bila ekscesna: možda zaborav deluje brže na snažne, šokantne i prevratničke knjige, možda se istorijski procesi pamćenja i zaboravljanja ni ne nadmeću s istih pozicija, destrukcija se (tužno, ali dokazivo) dešava brže i neumitnije nego konstrukcija. Bulatović je očito više bio pokretač i podstrekač promena i otvaranja prema modernističkoj poetici nego klasik zaokruženog opusa“, kaže Gordić Petković. Možda je nova izdanja njegovih dela nemoguće naći zbog navodno nerešenih prava na njihovo objavljivanje. Možda je i do toga što Bulatović nakon „četvoroprstaša“ nije objavio nijedno istinski veliko delo (Peti prst, Gullo Gullo, te antologija pornografskih vinjeta Jahač nad jahačima). A možda je i do toga što je svoju ogromnu energiju ulagao u društveno uspinjanje koje nije moglo bez raspirivanja razmirica. Roman Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića jednom je u razgovoru sa Srećkovićem nazvao „novelom, sabranim Šćepinim delima“, pa je svog tišeg i odmerenijeg prijatelja „gurnuo“ u polemiku oko Grobnice za Borisa Davidoviča, upućeni kažu iz mešavine ljubomore i zavisti; Danilo Kiš ga je po popularnosti dostizao, a Šćepanović prestizao. „Bule se našao ne toliko na strani Jeremića, koliko na strani protiv Kiša“, potcrtaće Srećković piščevu antagonističku prirodu, zbog koje će ga Kiš jedne večeri u Klubu književnika i doslovno dohvatiti za gušu. Bulatović će krenuti na još jednog titana, inače mu naklonjenog Nikolu Miloševića, pa će, kad shvati da gubi na polemičkoj ravni, stati da opisuje Miloševićev kaput; implicirano, žbirovski. To Bulatovića neće sprečiti da s mesta predsednika Udruženja književnika Srbije (funkcije koju je, kažu, odlično obavljao) počne da sarađuje s državnim strukturama, što ga je na koncu između ostalog i dovelo do poslaničke klupe u Narodnoj skupštini Srbije, na listi SPS-a. Pre no što je u nju 1990. godine zaseo, doživeo je infarkt u 61. godini života. „Budući da je u svemu što je radio bio naopak, Bulatović je iz nekog razloga potkraj osamdesetih odlučio da pristane uz politiku Slobodana Miloševića. Za moju generaciju, koja je bila obeležena manihejskim mladalačkim čulom za političku etiku, to je bilo nešto neoprostivo. Dugo sam stoga odbijao da čitam njegove knjige, da bih tek u zrelijim godinama, kada revolucionarna (krvo)žeđ presahne, otkrio koliko je on bio veliki pisac. Kada se hladne glave osmotri njegovo delo, dragoceno je u poetičkom, pa i ideološkom smislu bilo njegovo razbucavanje socrealizma onda kada je to bilo najteže. Učinio je praveći tradicijsku poveznicu s avangardom, ali i formalnim eksperimentima koji su najavili postmodernu, zatim otvaranjem prostora za sve uvrnute, pomerene, marginalne teme, što je utrlo put crnom talasu, pa čak u izvesnom smislu i kvir poetici“, predočava Perišić. Oba naša sagovornika vide Svetislava Basaru kao nastavljača Bulatovićevog organicističkog prosedea, a Perišić mu pridodaje Savu Damjanova i književne početke Vladana Matijevića. Gordić Petković podseća da je Bulatović u svom ne tako dugom veku napisao i dramu Godo je došao – pitanje je kome? Možda još Sretenu Ugričiću i Voji Čolanoviću, koji u umeću razaranja diskurzivnih iluzija jasnoće i reda, odnosno sporosti, obazrivosti i perfekcionizmu u procesu stvaranja, podsećaju na „jahača nad jahačima“. Bilo bi mu drago što je zasejao svoju klicu u buduću književnost, ali bi izvesno i dodao – niko kao ja! Stefan Slavković